Thursday, August 9, 2012

Broj VIII - 120 GODINA ANĐELU LAODIKEJE


120 GODINA ANĐELU LAODIKEJE

Svedočanstvo broj 8

Decembar 2010.

Uvod

Božja Reč uči da će do probuđenja, reforme i početka izlivanja Poznog dažda doći posredstvom vesnika koji će, u Duhu i sili Ilije, objaviti Božji Dolazak. Dakle je njegovo svedočanstvo to koje će dovesti do velikog rešetanja, kao što je bilo u vremenu samog Ilije. I kao što je Mojsijevo propovedanje bilo znak da je došao poslednji čas za Izlazak iz ropstva, tako je i danas. I kao što je Jovanovo propovedanje bilo znak da Mesija Dolazi, tako je i sada.

Jos jedan bitan predmet, koji je usko vezan za ove važne događaje, jeste odbacivanje poruke o opravdanju verom, koju je Gospod, 1888. g., uputio posredstvom starešina Džonsa i Vagonera, jer ovaj veliki greh tadašnjeg vođstva i Crkve nije sankcionisan punih 120 godina (1888-2008), što je, prema svetlosti koju sam, kao vesnik posletka, primao u periodu od 2007. g. do danas, bila konačna granica Božjeg čekanja na dosadašnje vođstvo. O tome sam, za potrebe jednog foruma, napisao sledeća svedočanstva 


PRED VRATIMA NEBA

(16.10.2008)

Poštovana braćo i sestre,

Obraćam vam se nakon duže pauze - duge upravo koliko je Nebo dalo da apel, koji je i na ovom forumu upućen u septembru prošle godine, kao jedan od poslednjih, bude prihvaćen ali je, nažalost, kao što se moglo očekivati, i on uglavnom odbačen.

Neki od vas će se setiti da je u tom periodu jedna od tema bila 120-ogodišnjica od mineapoliske konferencije, na kojoj je, kao što je poznato, posredstvom starešina Jonesa i Waggonera, izložena vest o opravdanju verom, koju je, po svedočanstvu sestre White, datom u otkrivenju, tadašnje vođstvo odbacilo i tako odložilo Hristov Dolazak. Ona je, samo nekoliko godina nakon ovog veoma važnog događaja u istoriji Adventnog pokreta i Crkve, izjavila da joj je Gospod pokazao da nije samo ova spasonosna vest bila odbačena od tadašnjeg vođstva, već su i sami vesnici milosti bili prezreni i ismejani na vrlo ružan način, da bi taj deo obraćanja vođstvu zaključila veoma značajnom izjavom: “Takođe sam videla da bismo, da ste prihvatili njihovu poruku, nakon dve godine od tog datuma bili u Carstvu ali se, sada, moramo vratiti u pustinju i ostati tamo četrdeset godina.” (GCB, 1892, May 7th)

Da ne bi bilo zabune, naglasiću da ovaj period, od četrdeset godina, nije iznesen sa namerom da bude prihvaćen doslovno već kao ukaz na, kako je posvedočila u tekstu koji prethodi ovde iznesenoj izjavi, gotovo istovetan događaj iz vremena Mojsija, kada su odbačena svedočanstva takođe dvojice Bozjih glasnika, Isusa Navina i Haleva, čime je tadašnja generacija Starog Izraela prokockala mogućnost da uđe u Obećanu zemlju (4. Mojsijeva, pogl. 13 i 14).

Na osnovu ove važne izjave, utemeljene na Božjem otkrivenju, datom sestri White, tokom poslednjih godina su pojedina braća bila podstaknuta na razmišljanje o konačnoj dužini postmineapoliskog perioda, pa smo, kao što rekoh, i ovde razmenjivali mišljenja o ovom predmetu. Tada sam (toga će se setiti učesnici tih diskusija), u komentaru na jednu poruku, izneo sledeće iskustvo:

Brate ..., sasvim je sigurno da će, kako si rekao, “Bog dovršiti Delo u naše dane”, a i pomenuti period od 120 godina zaista inspiriše. Naravno, svesni smo, i ti si se o tome i izražavao imajući to na umu, da u Svetom pismu nema najave ponavljanja određenog vremena milosti u poslednjim danima i da, samim tim, nikakva slična vest, kao što Duh proroštva i poručuje kroz 10. poglavlje Otkrivenja, i odgovarajući komentar sestre White, ne može biti tačka našeg veroispovedanja, već samo to što si rekao - inspirativna mogućnost koja se, možda, ne mora ostvariti.

Ja sam do te ideje došao razmišljajući tipološki (kroz predslike) i zatim tražio tačku od koje bi taj period eventualno krenuo a Duh proroštva, kao Jedini Autoritet, daje samo ovaj datum (1888).

Jednu potvrdu i podsticaj, koje sam, u tom kontekstu, dobio kroz lično iskustvo, nalazi se u datumu mog rođenja - 24.12.1972., koji je specifičan po tome što su svi osnovni brojevi: 24, 12 i ’72, deljivi sa 12 - jer zbir ovih cifara izgleda ovako:

    24
    12
1972
2008

 U kontekst 120 godina i 2008 ulazi i činjenica da sam sopstveno opravdanje verom, o kojem je, posebno, bilo reči 1888. godine, doživeo 1999. godine, što je takođe indikativno jer je to prva godina, nakon 1888., sa nizom od tri ista broja, koji predstavljaju puninu brojevnih vrednosti (jer su svi dvocifreni i dalji brojevi sastavljeni od prvih devet i nule) a kada se na tu godinu doda isti broj kao simbol punine brojeva, dobija se upravo 2008 (1999 + 9 = 2008).

Sam datum: 24.12.1972., čiji su osnovni brojevi 12 i 24, simbolično ukazuje upravo na puninu - vremena i sveštenstva, jer je poznato da su u Starozavetnom dobu, tokom svakog godišnjeg ciklusa, posebnu službu vršila 24 sveštenika (1. Dnevnika 24) dok se u Novozavetnom periodu na Nebu nalaze 24 starešine poreklom sa Zemlje (Otkrivenje 5,8-10). 12 patrijaraha Starog zaveta, i 12 apostola Novog, sačinjavaju dvadesetčetvoročlano sveštenstvo, koje simboliše puninu ovozemaljskog Crkvenog doba, što takođe upućuje na puninu vremena i sveštenstva. Što se tiče punine vremena, vredne pažnje su i sledeće činjenice:

  • broj 24, koji predstavlja dan rođenja, označava i puninu časova dnevnog ciklusa;
  • 12, kao mesec rođenja, predstavlja i puninu meseci u godini;
  • od 24.12., do kraja godine, preostaju 7 dana, što je pun broj dana sedmičnog ciklusa;
  • telesna težina, izmerena na rođendan, iznosila je, kako su to zapisali medicinski radnici u jednoj stranoj zemlji, 3650 grama a broj 365, koji je osnova ove cifre, predstavlja puninu dana u godini;
  • visina je, istog dana, iznosila 53 cm., što je punina sedmičnih ciklusa u godini, jer 52 sedmice sadrže 364 dana tako da svaka godina zahvata 53 sedmice.

Ove iznenađujuće činjenice, koje sam, takođe, zapazio ove ili prethodne godine, potvrdile su slično iskustvo, koje sam već iznosio i na ovom forumu, kojim je Bog takođe stavio pečat na poslednji poziv Zajednici i doveo me do logičnog zaključka da je i moja majka morala da bude rođena u određenom vremenu kako bi se sve što je prethodno navedeno podudarilo i to je zaista tako. Ona je, naime, rođena 12.10.1932. godine a od tog datuma, do mog rođenja, po proročanskom računanju vremena, gde svaki mesec ima 30 dana, nalaze se upravo 72 dana, koji daju potvrdu godine rođenja (1972) i kada se zbog svoje proročanske simbolike izuzmu iz ukupne starosne razlike između mene i moje pokojne majke, ostaje razlika od tačno 40 godina (1932-1972), bez ijednog dana odstupanja, što je simbol punine vremena i ulaska Božjeg naroda u Nebeski Hanan u vremenu drugog Hristovog preteče, jer je i Stari Izrael ušao u Obećanu zemlju nakon 40 godina od Izlaska iz Egipta.

To je pomenuto iskustvo, koje je više od iskustva, u skladu sa pravilom da “Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne Svoje slugama Svojim prorocima” (Amos 3,7) a kao pojašnjenje i dopuna poslužiće deo nedavne prepiske sa jednim bratom:

Nedavno sam, tražeći tačno vreme održavanja mineapoliske konferencije, došao do još jednog, nakon svega, gotovo neverovatnog podatka - da je završena 04.11.1888., što je i datum smrti moje majke (04.11.1998), i u tome uvideo još jednu kocku u tom čudnom mozaiku Božjeg planiranja i vođstva. Naime, kao što je ona neposlušna generacija Starozavetnog Izraela, zbog neverstva morala da se vrati u pustinju na 40 godina, kako bi umrli svi nevernici, tako je i moja majka, sa pomenutim rasponom između naših rođendana, od 40 godina, umrla 04.11.1998. i tako predstavila činjenicu da je odbačena vest o opravdanju verom, na Konferenciji završenoj 04.11.1888., vratila Novozavetni Izrael u njegovu “pustinju” kako bi i ta neverna generacija izumrla i ustupila mesto novoj, koja će završiti Delo i ući u Nebeski Hanan. Potvrdu daje i Svedočanstvo Duha proroštva:

“Videla sam da su Džons i Vagoner imali predsliku u Isusu i Halevu kada su deca Izraela kamenovala uhode uz sarkazam i ismevanje. Videla sam da ste namerno odbacili ono za šta ste znali da je istinito samo stoga što je bilo suviše ponižavajuće za vaše gospodstvo, videla sam neke od vas kako, u vašim šatorima, oponašate i ismevate ovu braću. Takođe sam videla da bismo, da ste prihvatili njihovu poruku, nakon dve godine od tog datuma (1888) bili u Carstvu ali se, sada, moramo vratiti u pustinju i ostati tamo četrdeset godina.” (GCB, 1892, May 7th)

Inače, da Bog i te kako govori kroz događaje, koristeći ih kao simbole, to će, takođe nedvosmisleno i evidentno, pokazati i naredna iskustva, vezana za rad vesnika Hristovog Drugog adventa. Ako se sećaš, u mom sedmom svedočanstvu, “Poziv na reformu”, izneo sam otkrivenje u kojem je Božje Delo predstavljeno fudbalskim timom čije su boje crvena i bela, koje predstavljaju Hristovu krv i pravednost i to, naravno, nije slučajno.

Nije slučajna ni činjenica da upravo u Beogradu, odakle je, pre 7 godina, počeo da se objavljuje kraj vremena milosti i Hristov neodložan Dolazak, postoji fudbalski klub čije su boje upravo crvena i bela a nije slučajno ni to što je taj klub, pre izvesnog vremena, osvojio Evropu i Svet. Paralela je indikativna ali nije kraj ni ovog - takođe kompleksnog sklopa simboličnih činjenica jer, osim ovog beogradskog kluba, slikovitu paralelu daje i poznati klub Milan, koji se, 2006. godine, sastao sa beogradskim klubom, pošto je, u sredu 2. avgusta iste godine - na tradicionalni praznik posvećen “Svetom Iliji”, tročlana komisija evropske fudbalske federacije odlučila da će Milan, i pored toga što je zbog nekih afera u italijanskoj ligi trebao da bude diskvalifikovan, moći da učestvuje u Ligi šampiona i da će se, u narednom kolu, sastati sa beogradskim klubom. Milan je “prošao” dalje i, iako nije izgledao kao favorit, osvojio sedmu titulu prvaka Evrope iste godine kada je otpočela sedma godina mog rada, kao čoveka u čijem se životu i radu ispunjava poslednje proročanstvo Starozavetnih Spisa, o vesniku koji će, u Duhu i sili Ilije, objaviti Hristov Drugi advent. Iste (2007) godine, Milan je osvojio i svetski kup i tako postao ekipa sa najvećim brojem titula u međunarodnim takmičenjima.




Sledi tekst pomenutog svedočanstva:

Ono što mi je dužnost da naglasim pre opisa narednog otkrivenja, jeste da i pored neobične slike, kojom se poslužio iz više razloga, Bog ne podržava takmičarske sportove, u kojima nema mesta za prave Hrišćane, što je pojačano i činjenicom da su mnogi učesnici u savremenim sportovima vrlo nemoralno obučeni.

Krajem 2002. godine, Gospod mi je, u noćnom viđenju, predstojeće događaje, kojima će ovo - poslednje Delo za probuđenje Adventnog naroda biti potvrđeno, prikazao simboličnom slikom savremenog sadržaja - lepom kombinacijom igrača jednog fudbalskog tima, koji je, pre izvesnog vremena, osvojio Evropu i Svet.

U viđenju sam se našao unutar prostorije u kojoj su se, osim mene, nalazili i neki od mojih najbližih rođaka. Sećam se da sam bio udobno smešten na svom krevetu, ispred kojeg se nalazio veliki televizor, koji je odmah postao glavni predmet moje pažnje. Slika je bila u tako divnom koloru da sa punim mirom mogu da kažem da nešto takvo nikada nisam video. Kontrasti su bili vrlo upadljivi i lepi. Predivna nijansa zelene boje, koju je odavao travnati tepih, bila je pravi melem za oko dok su posebno lepi bili dresovi igrača, koje je krasila savršena belina, protkana motivima najlepše crvene boje koja se može zamisliti. Ima velike simbolike u ovim dvema bojama.

Čim sam usredsredio pažnju na ekran, stekao sam jasan utisak da sam, tog trenutka, pored toga što sam već bio posmatrač, postao i jedan od igrača koji su upravo započinjali jedinu i pobedonosnu akciju na utakmici. Bio mi je prikazan samo veći deo protivničkog dela terena, na kojem je, jedan od igrača, sa bližeg, desnog ugla “šesnaesterca”, uputio dijagonalan pravolinijski “pass” ka protivničkoj “korner” liniji. Izgledalo je da je nemoguće da se ova lopta dostigne, jer je bila upućena velikom brzinom a na levoj strani nije bilo nijednog igrača u crveno-belim dresovima. Međutim, dok sam posmatrao tog igrača, imao sam jasno osvedočenje da vrlo dobro zna šta radi i da je ovaj - naizgled nedostižan “pass”, u stvari, plod izuzetno tačnog proračuna. U trenutku kada je izgledalo da će lopta izaći van terena, na levoj strani, sa dela terena koji se nije video, iznenada se pojavio jedan “Igrač”, Koji je nadljudskom brzinom pretrčao rastojanje do lopte i već prvim dodirom je savršeno precizno uputio ka sredini ivice “šesnaesterca”, gde se, u međuvremenu, našao igrač od koga je akcija i potekla. Snažnim “volej” udarcem, on ju je, vrlo proračunato, kroz mnoštvo protivničkih igrača, uputio prema golu. Strelovitom brzinom, u divnom pravolinijskom letu, lopta je jedinom mogućom putanjom prošla između svih prepreka i pogodila donji deo prečke, od koje se odbila u mrežu. Za sve vreme ove kratkotrajne akcije, bilo je očigledno da igrači u tamnim dresovima, i pored najvećeg truda, nisu imali ni najmanju mogućnost da makar dotaknu loptu. Nadmoć pobedničke ekipe je bila tako velika da je sudija odmah označio kraj utakmice.

Kasnije, kada sam se molio za razumevanje ovog otkrivenja, bilo mi je pokazano da nosi istu poruku kao i ono koje sam izneo na kraju treće sveske, u poglavlju pod naslovom: “A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti Carstvo”, koje je prikaz dosadašnjeg toka Dela, do trenutka kada će se Sam Gospod Isus po drugi put pojaviti da konačno učini kraj dugoj istoriji greha. I u tom otkrivenju je prikazana iznenadna i nadljudska intervencija Onoga Koji je, u simboličnoj slici, upravljao “automobilom”, odnosno Ostatkom Božjeg naroda posletka. U oba slučaja je Božje otkrivenje pokazalo da će do te intervencije doći u trenucima kada, naizgled, neće biti nikakvih mogućnosti za pobednički pohod poslednjeg Dela za probuđenje i reformu Adventnog naroda.

Pismo jednom bratu

Verujem da se možemo složiti da ovakav sklop višeznačnih podataka čovek ne može ni da izmisli, jer nema kapacitet za to. Ovo iskustvo, uz još jedno te vrste, sa istim brojem činilaca (8), predstavlja snažan dokaz verodostojnosti vesti koju tako obeleženo oruđe nosi. Sa tim ranijim - sličnim iskustvom, stvari stoje tako da vesnik Drugog Hristovog adventa ispunjava i sledeće odrednice, iskazane kroz iskustvo koje ti je takođe poznato:

  • Morno je bio peto dete u svojoj porodici; ja takođe;
  • njegovi roditelji su bili francuskog porekla; moji su dugo radili u toj zemlji a ja sam i rođen u njoj;
  • Rožeova majka je umrla pre njegovog obraćenja i izvršila, time, veliki uticaj na njegov religiozni život; isto se i meni dogodilo, mada sa različitim posledicama;
  • obojica smo imali otvorene susrete sa silama tame i Gospod nas je sačuvao;
  • brz napredak u vremenu obraćenja bilo je još jedno zajedničko iskustvo;
  • kršteni smo u istom godišnjem dobu, u približno istom vremenu, sa možda samo 10–20 dana razlike;
  • na dan krštenja smo upoznali određenu osobu;
  • iste profesije;
  • dan rodjenja je morao biti 24.;
  • mesec 12.;
  • godina 1972.;
  • težina 3650 g.;
  • visina 53cm;
  • majka je morala da bude rođena 12. dana;
  • 10. meseca;
  • 1932. g.

Značaj ovakvog iskustva je, delimično, iskazan principima verovatnoće:

 Da je teško ispuniti samo prvu od nekoliko sličnosti i podudarnosti, lako je videti, a da bi se prvoj dodale ostale, potrebno je čudo, i to veliko jer se za ispunjenje svake sledeće sličnosti ili istovetnosti verovatnoća višestruko umanjuje. Nešto od veličine ovog iskustva, shvatio sam jednom prilikom, kada me je, tokom razgovora o Starozavetnim proročanstvima, koja su ispunjena u životu našeg Spasitelja, jedan brat, inače propovednik, upitao: “Šta misliš, Milane, kolika je bila verovatnoća da se samo osam od tih četrdesetak Starozavetnih proročanstava ispuni u Isusovom životu?” “Ne znam”, odgovorio sam. Tada je on rekao: 1:1016 ili 1 : 10 000 000 000 000 000. Srce mi se, tada, ispunilo radošću, a priliku sam iskoristio proslavivši Gospoda.

Oko tri godine nakon ovog događaja, dobio sam, na poklon, knjigu jednog protestanskog pisca, u kojoj je objavljen podatak o verovatnoći da se osam proročanstava ispune u životu jedne ličnosti. Citat kojeg navodim je iz dela koje je u našoj zemlji izdato pod naslovom “I ne samo Tesar”, Džoša Mekdauela (Josh McDowell), čiji je originalni naslov “More then a Carpenter”. Knjiga obiluje mnogim istorijskim, pravnim i logičkim dokazima verodostojnosti Svetih Spisa Starog i Novog Zaveta, posebno centralnog događaja iz života našeg Gospoda i Spasitelja - Njegovo vaskrsenje iz mrtvih. Između ostalih dokaza, pisac navodi i izjavu jednog člana američkog Naučnog udruženja, kojom je argumentovana i potpuno potvrđena autentičnost i verodostojnost Svetog pisma:

“H. Harold Harcler, član Američkog naučnog udruženja, u predgovoru knjizi Pitera V. Stonera piše: 'Rukopis za knjigu 'Govor nauke' bio je pažljivo pregledan od strane odbora Američkog naučnog udruženja i izvršnog saveta istog udruženja, i utvrđeno je da je pouzdan i tačan u pogledu naučnog materijala koji je predstavljen. Matematička analiza je zasnovana na principima verovatnoće koji su ispravni, i profesor Stoner je primenio te principe na ispravan i ubedljiv način.' Verovatnoće koje će ovde biti iznesene su uzete iz te knjige da bi pokazali da je slučajnost isključena naukom o verovatnoći. S. Stoner kaže da korišćenjem moderne nauke o verovatnoći u odnosu na osam proročanstava 'vidimo da je mogućnost da jedan čovek koji je do sada živeo i ispunio svih osam proročanstava 1 u 1017. To bi bilo 1 u 100,000,000,000,000,000. Da bi nam pomogao da razumemo tu klimavu verovatnoću, Stoner to ilustruje pretpostavkom da uzmemo 1017 srebrnih dolara i rasprostremo ih po državi Teksas. Prekrili bi celu državu pola metra u visinu. Sada obeležite jedan od tih dolara i promešajte dobro čitavu tu gomilu, širom države. Svežite jednom čoveku oči i recite mu da može putovati koliko god želi, ali da mora da izabere jedan srebrni dolar i to da bude onaj pravi, koji ste vi označili. Kakve su šanse da on izabere pravi dolar? Iste onakve kakve su imali proroci u pisanju ovih osam proročanstava i pronalaženju ispunjenja u samo jednom čoveku, od njihovih dana pa do danas, pod uslovom da su ih napisali po svojoj sopstvenoj pameti.

'Ova proročanstva su ili napisana pod Božjim nadahnućem ili su ih proroci napisali onako kako su mislili da bi trebalo. U tom slučaju proroci su imali samo jednu mogućnost u 1017 da se ona ispune u jednom čoveku, ali sva su se ispunila u Hristu' ” (Josh McDowell, “More then a Carpenter” – “I ne samo Tesar”)


ZA POSLEDNJI NARAŠTAJ

(06.01.2009)

Uz srdačan pozdrav svima na listi, priključujem se onima koji su nam se obratili čestitkom i željama za sve najbolje u novoj godini, koja - kao što znate svi koji ste pratili diskusije o značaju odbacivanja Spasonosne vesti o opravdanju verom, posebno iznete, po svedočanstvu Duha proroštva, na G. konferenciji u Mineapolisu, 1888. godine – nije donela sve čemu smo se, naročito ja, nadali da će doneti, zbog čega se, nakon višednevnog preispitivanja u svetlosti Božje Reči, nadahnutih Svedočanstava sestre Vajt, i otkrivenja koja sam i sAm dobijao, izvinjavam za, kako se pokazuje, subjektivnu misao da tako ozbiljan čin - kakav je permanentno odbijanje Spasonosne milosti i Božjeg vođstva tokom 120 godina od mineapoliske konferencije, kao najdužeg primenljivog vremena milosti kojeg beleži Božja Reč - mora biti i sankcionisan iste godine kada je određeno vreme isteklo.

Sa tim u vezi, dotičemo se i kredibiliteta Božjih vesnika, o kojima postoji veoma rasprostranjeno ali Biblijski neutemeljeno verovanje da njihova razumevanja i izlaganja primljene svetlosti moraju biti apsolutno savršena, o čemu svedoči i primer Natana, koji je, u ime Boga, nikome manjem do caru, Davidu, poručio da može da gradi Svetinju, u čemu je, bez posebnog ukora i opoziva, ispravljen iste noći (2. Samuilova 7).

U novijoj istoriji, koja je daleko poznatija od Biblijske, zapažen je određen, ali svakako manji broj subjektivnih izjava i tumačenja naše dobre i drage sestre Vajt, od kojih, za ovu priliku, izdvajam jednu koja je opšte prihvaćena i vezana upravo za 120-ogodišnji period milosti prepotopnom Svetu, koju - zbog važnosti koja joj, do sada, nije pridavana - ispravljam novim, racionalno i Biblijski utemeljenim tumačenjem kao novom svetlošću o Božjem postupanju prema ljudima tokom određenih perioda milosti, davanih kroz celokupnu istoriju čovečanstva, posebno Crkve.

Naime, u dobro poznatoj i nesumnjivo Božanski nadahnutoj knjizi “Patrijarsi i proroci”, sestra Vajt, kao Božji vesnik, u poglavlju “Potop”, najmanje tri puta iznosi opšte prihvaćeno uverenje da je Noje propovedao 120 godina, o čemu sam - na pitanje jednog brata zašto se vest o mineapoliskih 120 godina, ako je od Boga, nije iznosila unapred, nakon kraćeg razmišljanja, znajući da taj period, i pored te naizgled opravdane primedbe, prolazi test Svetog pisma činjenicom da nema dužeg (primenljivog) perioda milosti od 120 godina - rekao da “to nije ni bilo moguće učiniti, iz istog razloga koji datum Božjeg Dolaska čini nepoznanicom: da ne bi došlo do opuštanja. Samo se, dakle, tako obezbeđuje pun podsticaj na pokajanje (osvedočenjima od Duha Svetog, kroz savest, razum i verne ljude) u svakom trenutku Bogu poznatog perioda milosti a kada se on, u slučaju da se ne iskoristi, približi kraju, i tako nestanu razlozi koji njegovu trajnost čine nepoznatom, onda Gospod može, kao u ovom slučaju, da pred istek dozvoli najavu kraja tog perioda kako bi zbog ispunjenja dao veću silu probuđenja intervencijama kojima će potvrditi Svoju vest. Lično, ne verujem ni da je Noje, iz godine u godinu, obaveštavao ljude koliko je ostalo do kraja, jer to ne priliči. Ni u Pismu nema izveštaja da je znao tačno vreme Potopa već samo Mojsije piše da ga je Bog odredio za 120 godina od opisanog vremena.”

Dakle, ljudska logika je ta, iako naizgled ispravna, koja je stvorila ovakvu vezu između Božje izjave da je u određenom istorijskom trenutku prepotopnom Svetu dao 120 godina milosti i činjenice da je Noje bio vesnik kraja a o svrsi i značaju ove Božje objave Mojsiju biće reči nakon Biblijske argumentacije u prilog ovakvom razumevanju događaja iz tog, za Svet, a posebno za Crkvu, značajnog vremena.

Prva u nizu činjenica - do kojih sam, Božjom pomoću i vođstvom, došao dva dana nakon citirane izjave pomenutom bratu - koje potvrđuju ovaj, praktično već potvrđen, stav, jeste da je Noje, kada je došao Potop, imao 600 godina (1. Mojsijeva 7,6).

Druga, sa njom u vezi, jeste da je sinove – Sima, Hama i Jafeta, dobio u 500. godini (1. Mojsijeva 5,32) – dakle, 20 godina nakon početka 120-ogodišnjeg vremena milosti jer su 600 – 120 = 480 a 500 – 480 = 20.

Treći i poslednji činilac ovog malog dokaznog lanca jeste taj da se Bog obratio Noju nakon što je dobio sinove, u vremenu kada su bili i oženjeni (1. Mojsijeva 6,9-14.17.18), što - kada se ima u vidu da su njihovi preci dobijali prvence najranije u 65. godini (1. Mojsijeva 5), koje su i približna životna dob u kojoj su ti dugovečni ljudi stupali u brak - jasno i nedvosmisleno govori da Noje nije propovedao niti gradio Barku 120 godina, kako se do sada verovalo, jer mu se Gospod, kako vidimo, javio, najranije, na samo 3-4 decenije od kraja tog perioda (20 + 65 = minimalnih 85 godina od početka 120-ogodišnjeg vremena odnosno 3,5 decenije do kraja), što neminovno uzrokuje pitanje razloga za objavu tog vremena milosti Mojsiju i kasnijim naraštajima kada već nije mogao da bude objavljen onima kojima je dat. Sveto pismo, kao jedini temelj našeg verovanja, u odgovoru na ovo pitanje, poručuje da su sva, ili gotovo sva, Svedočanstva svete istorije napisana za “nauku nama – na koje posledak Sveta dođe” (1. Korinćanima 10,11), i to je slučaj i sa upravo otkrivenom činjenicom da prepotopni Svet, a ni sam vesnik njegovog kraja – Noje, nije znao tačno vreme milosti koje mu je Stvoritelj podario u, tada, takođe samo Njemu poznatom istorijskom trenutku, već je poslednja opomena tadašnjem Svetu odjekivala nekoliko godina, eventualno tokom pomenutih 3-3,5 decenije, odnosno koliko je bilo neophodno da se izgradi spasonosna Barka.

Sledstveno tome - po principu da se svaka svetlost daje naraštaju kojem je potrebna, a ona se, po prvi put, iznosi danas, pred samim početkom velike reorganizacije Adventne Crkve, koja će se sresti sa Bogom licem k licu - neminovno uviđamo da je ovo Svedočanstvo Božje Reči, o 120-ogodišnjem vremenu milosti za prepotopni Svet, zabeleženo upravo za nas, sa kojima će se Božji plan za čovečanstvo, uspostavljen pre pada u greh, nakon 6000 godina izgradnje Crkve kao Hristovog tela, do stadijuma dostojnog savršenstva njegove Glave - Hrista (Efescima 4,13), konačno ispuniti. “Napisaće se ovo potonjemu rodu, i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda” (Psalam 102,18).

Dakle, na temelju već dobro poznatog otkrivenja Duha proroštva, datog sestri Vajt, da je Božji narod već nakon dve godine od mineapoliske G. konferencije, održane u jesen 1888. godine, mogao da bude “u Carstvu” da je tadašnje vođstvo prihvatilo Spasonosnu vest o opravdanju verom, oficijelno iznetu posredstvom starešina Džonsa i Vagonera, kao i na činjenici da nema dužeg primenljivog vremena milosti od 120-ogodišnjeg, datog prepotopnom Svetu, neminovno zaključujemo ono što je Gospod pokazao i u posebnom otkrivenju - datom upravo na 120-ogodišnjicu od mineapoliske G. Konferencije - da je dosadašnjem vođstvu, koje je tako dugo odbijalo Božju milost i upravu, i formalno istekao odgovarajući legitimitet, što će u vrlo bliskom vremenu biti potvrđeno i selektivnim i u nekim slučajevima i najavljenim sudovima nad najodgovornijima za katastrofalno stanje Crkve, sa jedne strane, i znacima i posebnom silom Duha Svetog, obećanom za poslednje dane, sa druge strane – strane onih na koje će autoritet posrednika u Božjoj upravi Delom biti prenesen.

Pomenuto otkrivenje, dato 04.11.2008., na 120-ogodišnjicu od mineapoliske G. Konferencije, Bog je, i tom prilikom, da bi svi, na taj, specifičan, način, i sami bili očevici, učinio evidentnim tako što je smenu vođstva Crkve predstavio savršeno vođenim događajima na najvišim svetskim i regionalnim instancama, sklopivši, tako, živu sliku događaja od prelomnog i istorijskog značaja za Svoj Narod posletka.

Naime, kao što je opšte poznato, 04.11.2008. godine, na dan kada je vođstvo Crkve, 1888. godine, zaključenjem Konferencije i formalno zapečatilo odbijanje Spasonosne milosti, došlo je do simbolične i, po mišljenju mnogih, istorijske smene u samom vrhu najmoćnije zemlje Sveta, SAD-a, koja je, po Božjem proviđenju, do nedavno, bila i centar Adventnog dela. Kada je, upravo na ovu istorijski važnu godišnjicu, došlo do izbora novog predsednika SAD-a, bilo mi je jasno da to nije slučajnost ali mi je nadahnuće sklopilo sliku tek nakon dva do tri dana, kada sam došao do podatka da je novoizabrani predsednik 44. u istoriji ove zemlje. Vezu sam, po posebnom nadahnuću, našao u činjenici da je vođstvo Adventnog pokreta i Crkve od Boga bilo priznato upravo tokom 44-godišnjeg perioda, od početka Adventnog dela – 1844. godine, do završetka mineapoliske konferencije – 04.11.1888. (1844 + 44 = 1888), nakon kojeg, tokom 120-ogodišnjeg perioda, isteklog 04.11.2008., biva prihvaćeno samo pod uslovom probuđenja i reforme, koji nije ispunjen. Stoga je, na tu godišnjicu – da ovo važno otkrivenje ne bi stajalo samo u domenu vere u nadahnutost jednog čoveka, izabran 44. predsednik SAD-a, kao slika smene vođstva i prenosa odgovarajućeg legitimiteta na druge ljude i područje, kojoj je, da bi bila potpuna, dodata takođe evidentna činjenica da je upravo u vremenu ove smene u samom vrhu SAD-a, u ovdašnjoj javnosti bilo puno previranja zbog moguće smene poglavara vodeće religijske organizacije u zemlji, takozvanog patrijarha, koji je, takođe, 44. u svom nizu.

Savršena usklađenost i simbolika ovih događaja sa najviše svetske i odgovarajuće (geografski) regionalne instance, vođena je, po nedvosmislenom svedočanstvu same Svete Reči, moćnom rukom Onoga Koji “...vlada carstvom ljudskim, i koga hoće postavlja nad njim” (Danilo 5,21).

Sa bratskim pozdravom i Božjim mirom i blagoslovom, uz podsticajnu konstataciju da je ova - nova svetlost o događajima iz vremena vesnika kraja prepotopnog Sveta, koji je poslepotopnu Zemlju ugledao “prvog dana, prvog meseca 601. godine” svog života (1. Mojsijeva 8,13), data posredstvom vesnika apsolutnog kraja Sveta, koji će, takođe ne okusivši smrt - u skladu i sa proročanstvom iz Knjige proroka Malahije 4,5.6. - ugledati Nebeski Hanan odgovarajućeg dana i meseca 6001. godine od Stvaranja i čovekovog pada u greh, odnosno prvog dana Sedmog milenijuma,

Milan M.


NOVA OTKRIVENJA

(14.02.2010)

Braćo i sestre,

Po obećanju, datom u prethodnom javljanju, iznosim nova otkrivenja u živim slikama, delom  iz javnosti, delom kroz lična iskustva, a u vezi sa posledicama odbacivanja poruke milosti na G. konferenciji u Mineapolisu, u jesen 1888. godine. Da bi ova otkrivenja bila shvaćena, jer su nastavak svetlosti objavljene u svedočanstvima pod naslovima “Pred vratima Neba” i “Za poslednji naraštaj”, koja sam priložio u poslednjem mailu, naglašavam da je, prethodno, potrebno pročitati njih ali ću, za svaki slučaj, verovatno ponoviti neke delove.

Naime, videli smo, u objavi “Za poslednji naraštaj”, da je slika smene vođstva, koje je, od Boga, bilo prihvaćeno tokom 44 godine (od 1844., kada je, zvanično, nastupila Adventna era, do zaključenja mineapoliske konferencije, 04.11.1888.), predstavljena smenom u samom vrhu SAD-a (gde je, do nedavno, bio i centar Adventnog dela) - tako što je upravo na 120. godišnjicu od zaključenja mineapoliske konferencije izabran 44. predsednik ove svetske sile dok je, istovremeno, u našoj maloj zemlji, javnost bila uzburkana zbog moguće smene 44. “patrijarha” vodeće religijske organizacije.

Ti događaji su se, dakle, zbivali u jesen 2008. godine, dok je svedočanstvo o njima izneseno 06.01.2009., na ovom forumu, pod naslovom “Za poslednji naraštaj”. U međuvremenu je, kao što je poznato, pomenuti – 44. patrijarh, preminuo 15.11.2009., što je, po običaju ove organizacije, prvi od ukupno 40 dana tokom kojih se, ako sam dobro obavešten, po tradicionalnom verovanju, takozvana “duša” navodno zadržava na Zemlji da bi se nakon toga uzela Bogu. Praksa je, istovremeno, da se novi patrijarh ne bira tokom tih dana već, dakle, potom. Simbolika je, tom prilikom, kao nova potvrda prethodnih otkrivenja, ispunjena činjenicom da se tih 40 dana, uključujući dan smrti, navršavaju 24.12.; dakle - na onaj famozni rođendan, o kojem je, takođe, bilo reči u prethodnim svedočanstvima, koja sam iznova poslao u poslednjem javljanju, pod naslovom “Prethodna svedočanstva”. Na taj dan je, po protokolu, služen takozvani “parastos”:


Dan kasnije, u odgovoru na rođendansku čestitku jednog brata, napisao sam:

Kada smo već kod ovog datuma, zanimljivo je da je upravo danas, na taj rođendan, dat 40-odnevni pomen preminulom “patrijarhu”, 44. u nizu. 44 je, setićeš se, simbol smene vođstva i Bog je učinio da patrijarh premine određenog dana kako bi se i ovaj znak dao. Da objasnim da to famozno vođstvo, obeleženo brojem 44 (1844 + 44 = 1888), simbolično, kroz patrijarha, “umire”, odnosno gubi položaj određenog dana kako bi se 24.12. (24 i 12 jesu, upravo, punine sveštenstva), legitimitet, takođe simbolično, dao vesniku Božjeg Dolaska (dan njegove smrti, naravno, nije i formalno datum kada je vođstvo Crkve odbačeno jer je do toga, kao što smo videli, došlo 04.11.2008., već je određen zbog upravo opisane simbolike i bliskosti ispunjenju kroz javnu potvrdu Dela; drugim rečima, do nje nije moglo da dođe pre ispunjenja i ove predslike - postavljenja 45. patrijarha, koji, simbolično, predstavlja novo i reformno vođstvo dok u SAD-u, 44. predsednik, kao slika palog vođstva, ostaje na položaju svedočeći, tako, da je bivši centar Adventnog dela, nažalost, ostao na istom – 44. nivou dok se, dakle, u novom centru, takođe simbolično, došlo do 45., koji je slika novog vođstva priznatog od Boga. Staro je, setimo se, bilo priznato 44 godine te je 45 njegov nastavak nakon 120 godina mlakosti i otvorenog bezakonja.)

Još jedan simbol u vezi jeste struktura pale organizacije Crkve u odnosu na novu – reformisanu. Naime, činjenica je da je dosadašnja organizacija, zbog neverstva, a da bi se ikako održala do probuđenja i reforme, bila formirana po uzoru na ovozemaljske organizacije, sa predsednicima, sekretarima i ostalim službenicima dok će nova organizacija biti struktuirana po prvostepenom organizacionom modelu, o kojem je apostol Pavle pisao Efescima: “Zato govori: Izašavši na visinu zaplenio si plen, i dade dare ljudima. A što iziđe, šta je, osim da i siđe u najdonja mesta zemlje? Koji siđe to je Onaj Koji i iziđe više sviju nebesa da ispuni sve. I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove.” (Efescima 4,8-13) Dakle, nova, idealna i, zapravo, prava organizacija Crkve nije, kako kaže Sveta reč, “nazidana na temelju” predsednika, sekretara i drugih službenika već “apostola i proroka... ” (Efescima 2,20), počevši, upravo, od patrijaraha, preko sudija i Starozavetnih proroka, do apostola i proroka Novog zaveta.

U nizu značenja tog datuma (24.12.), jeste i činjenica da je on 50. od zaključenja mineapoliske konferencije, 04.11. (što je i dan smrti moje majke koja, budući starija od mene 40 godina, simboliše generaciju koja je morala da izumre tokom 40 godina u pustinji da bi naredni naraštaj ušao u Obećanu zemlju) a 50 je, svakako, simbol izlivanja Svetog Duha. Dakle 04.11., kao početak 50-odnevnog perioda, i dan smrti moje majke, jeste, da ga tako označimo, dan smrti i smene dok je 24.12., kao poslednji dan tog perioda (50-odnevnog) - dan života (rođendan); simbol postavljenja umesto vođstva koje je bilo prihvaćeno tokom 44 godine (1844-1888) i, konačno, simbol početka velikog izlivanja Svetog Duha kroz novo vođstvo, u skladu sa proročanstvom iz Malahijine Knjige, o vesniku koji će, u Duhu i sili Ilije, objaviti Božji sud i Dolazak.

I da dodamo da u samom rođendanu - 24.12.1972., jedini broj koji nije deljiv sa 12 (24 i 72 jesu) jeste 19, za kojeg sam dugo mislio da nema nikakvo značenje dok, osim telesne težine i visine na rođendan, koji takođe imaju značenje, nisam pogledao čas rođenja (18:20), gde je srednja vrednost tih brojeva upravo 19 (između 18 i 20). Tako između časa i minuta rođenja broj 19 nedostaje, dok je u sklopu godine (1972), zbog nedeljivosti sa brojem 12, višak. I konačno, kada saberemo čas i minut rođenja dobijamo 38, što je broj godine u koju sam upravo ušao a traje tokom godine sa savršenom (okruglom) brojevnom oznakom (2010). Ostaje još da se vidi šta će ona doneti; neću ništa da prejudiciram dok Bog ne otkrije šta će se, i kada, tačno, zbiti.

U istom kontekstu, kao dopunsku potvrdu navedenih činjenica, doživeo sam, u leto 2008., prilikom kupovine auta, još jedno lično iskustvo tipološke prirode. Naime, u tom periodu mi je nadahnuće, nakon razumske spoznaje ove potrebe, posvedočilo da bih, radi novonastalih potreba u Delu, trebao da nabavim auto, koji mi je, kada je reč o modelu, takođe nadahnućem, određen nekoliko godina ranije. Imao sam, prilikom izbora, u vidu, po sopstvenom ukusu, određenu boju, broj vrata, odsustvo plinskog uređaja u prtljažniku radi više prostora za literaturu i druge smernice kao pomoć u traženju pa je takvim suženjem izbora potraga za Božjim izborom auta bila olakšana jer je On “...što čini u nama da hoćemo i učinimo kao što Mu je ugodno” (Filibljanima 2,13) – naravno, pod uslovom da se odričemo sopstvenih (nepotvrđenih i nenadahnutih) planova.

Nakon prijema osvedočenja o kupovini, odmah sam krenuo u potragu – tako što sam u najobimnijem oglasniku pregledao odgovarajuće ponude i nakon molitve Bogu da sve bude vođeno Njegovom rukom, pozvao nekoliko prodavaca i pogledao dva auta, koji nisu odgovarali, da bih, malo potom, tokom telefonskog razgovora sa jednim prodavcem, dok sam slušao njegov opis auta, primio nadahnuće da će njegov auto odgovarati i da će ugovor biti sklopljen po Božjoj volji. Budući da je bilo veče i da sam po taj auto trebao da odem do Pančeva, dogovorili smo se da dođem narednog dana, kako bih ga pogledao na dnevnoj svetlosti i, tako, i praktično utvrdio da je zaista po Božjoj volji. Naravno, bilo je tako pa sam ga dogovorenog dana kupio i odvezao do kuće mog brata, koga sam poveo kao iskusnijeg u toj oblasti, da bih kod njega, pregledom saobraćajne knjižice, koju je prilikom kupovine proverio on, uvideo da je registrovan do sada već famoznog datuma – 24.12. (prilažem sliku saobraćajne knjižice).

Oko dva meseca kasnije, dok sam, spontano posmatrajući auto, razmišljao o ovom iskustvu, pomislio sam, znajući da su Božja dela često svestrana, da trajnost registracije do rođendana možda nije samo potvrda nadahnuća koje mi je, pre kupovine, posvedočilo da je taj auto za mene, pa sam počeo da se bavim registarskim brojem, da bih ubrzo uvideo još jedan tip budućih događaja. Naime, registarski broj tog auta, bio je, do 24.12.2008., odnosno, 50. dana nakon 120. godišnjice od Mineapolisa – 141-29, kojeg čine osnovni brojevi - 100 i 20, i kao ostaci – 41 i 9. U simbolu, kako mi je dato da razumem, osnovni brojevi, 100 i 20, predstavljaju 120 godina od Mineapolisa, a ostaci, 41 i 9, broj dana nakon 120. godišnjice, kojih je kraj upravo 24.12.2008., kada je istekla i registracija. Gotovo sam vrhunac ove simbolike, daje činjenica da je u jednom otkrivenju iz 2002. godine, poslednji Ostatak predstavljen upravo automobilom, kao savremenim simbolom Zajednice.

Puninu simbola, datih ovim automobilom, osim činjenice da, do sada, zbog, kako se ispostavilo, nelegalno zamenjenog motora, nisam mogao da mu produžim registraciju, čini naziv mesta (Pančevo) u kojem je bio registrovan do pomenutog datuma, jer ukazuje na istoimenog igrača (D. Pančev) poznatog beogradskog kluba, koji je, svojevremeno, osvojio Evropu i Svet, kao predslika završnice Božjeg Dela, pokrenutog upravo u Beogradu, o čemu je bilo reči u prethodnim svedočanstvima, kada sam, opisujući jedno otkrivenje savremenog sadržaja, ukazao na simboliku boja ovog kluba (crvena i bela kao predstava Hristove krvi i pravednosti), jer je, naime, upravo pogotkom tog igrača, u takozvanoj penal-završnici finala, ovaj klub osvojio takozvani “kup šampiona”, zahvaljujući kojem je stekao priliku da iste godine, u decembru, osvoji i svetski kup, koju je, kao predslika poslednjeg Adventnog dela, i iskoristio. Pobedonosni pogodak ovog igrača jeste tip potvrde vesti o skorom Božjem Dolasku, koju sam, setićete se, opisao ovako:

Ono što mi je dužnost da naglasim pre opisa narednog otkrivenja, jeste da i pored neobične slike, kojom se poslužio iz više razloga, Bog ne podržava takmičarske sportove, u kojima nema mesta za prave Hrišćane, što je pojačano i činjenicom da su mnogi učesnici u savremenim sportovima vrlo nemoralno obučeni.

Krajem 2002. godine, Gospod mi je, u noćnom viđenju, predstojeće događaje, kojima će ovo - poslednje Delo za probuđenje Adventnog naroda biti potvrđeno, prikazao simboličnom slikom savremenog sadržaja - lepom kombinacijom igrača jednog fudbalskog tima, koji je, pre izvesnog vremena, osvojio Evropu i Svet.

U viđenju sam se našao unutar prostorije u kojoj su se, osim mene, nalazili i neki od mojih najbližih rođaka. Sećam se da sam bio udobno smešten na svom krevetu, ispred kojeg se nalazio veliki televizor, koji je odmah postao glavni predmet moje pažnje. Slika je bila u tako divnom koloru da sa punim mirom mogu da kažem da nešto takvo nikada nisam video. Kontrasti su bili vrlo upadljivi i lepi. Predivna nijansa zelene boje, koju je odavao travnati tepih, bila je pravi melem za oko dok su posebno lepi bili dresovi igrača, koje je krasila savršena belina, protkana motivima najlepše crvene boje koja se može zamisliti. Ima velike simbolike u ovim dvema bojama.

Čim sam usredsredio pažnju na ekran, stekao sam jasan utisak da sam, tog trenutka, pored toga što sam već bio posmatrač, postao i jedan od igrača koji su upravo započinjali jedinu i pobedonosnu akciju na utakmici. Bio mi je prikazan samo veći deo protivničkog dela terena, na kojem je, jedan od igrača, sa bližeg, desnog ugla “šesnaesterca”, uputio dijagonalan pravolinijski “pass” ka protivničkoj “korner” liniji. Izgledalo je da je nemoguće da se ova lopta dostigne, jer je bila upućena velikom brzinom a na levoj strani nije bilo nijednog igrača u crveno-belim dresovima. Međutim, dok sam posmatrao tog igrača, imao sam jasno osvedočenje da vrlo dobro zna šta radi i da je ovaj - naizgled nedostižan “pass”, u stvari, plod izuzetno tačnog proračuna. U trenutku kada je izgledalo da će lopta izaći van terena, na levoj strani, sa dela terena koji se nije video, iznenada se pojavio jedan “Igrač”, Koji je nadljudskom brzinom pretrčao rastojanje do lopte i već prvim dodirom je savršeno precizno uputio ka sredini ivice “šesnaesterca”, gde se, u međuvremenu, našao igrač od koga je akcija i potekla. Snažnim “volej” udarcem, on ju je, vrlo proračunato, kroz mnoštvo protivničkih igrača, uputio prema golu. Strelovitom brzinom, u divnom pravolinijskom letu, lopta je jedinom mogućom putanjom prošla između svih prepreka i pogodila donji deo prečke, od koje se odbila u mrežu. Za sve vreme ove kratkotrajne akcije, bilo je očigledno da igrači u tamnim dresovima, i pored najvećeg truda, nisu imali ni najmanju mogućnost da makar dotaknu loptu. Nadmoć pobedničke ekipe je bila tako velika da je sudija odmah označio kraj utakmice.

Kasnije, kada sam se molio za razumevanje ovog otkrivenja, bilo mi je pokazano da nosi istu poruku kao i ono koje sam izneo na kraju treće sveske, u poglavlju pod naslovom: “A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti Carstvo”, koje je prikaz dosadašnjeg toka Dela, do trenutka kada će se Sam Gospod Isus po drugi put pojaviti da konačno učini kraj dugoj istoriji greha. I u tom otkrivenju je prikazana iznenadna i nadljudska intervencija Onoga Koji je, u simboličnoj slici, upravljao “automobilom”, odnosno Ostatkom Božjeg naroda posletka. U oba slučaja je Božje otkrivenje pokazalo da će do te intervencije doći u trenucima kada, naizgled, neće biti nikakvih mogućnosti za pobednički pohod poslednjeg Dela za probuđenje i reformu Adventnog naroda.

Posted by Milan Mijailović at 18:41

No comments:

Post a Comment

Subscribe to: Post Comments (Atom)