Broj III - POSLEDNJA OPOMENA

POSLEDNJA OPOMENA

Broj III - Oktobar 2002.

PREDGOVOR

Znam da će poruka ovog svedočanstva u umovima mnogih odjeknuti kao tvrda beseda, ali ja ne mogu da ne govorim o onome što sam čuo i video; kao što je rekao Jeremija: “Nagovarao si me, Gospode, i dadoh se nagovoriti; bio si jači od mene i nadvladao si me; na podsmeh sam svaki dan, svak mi se podsmeva. Jer otkad govorim, vapim, radi nasilja i pustošenja vičem, jer mi je reč Gospodnja na porugu i na podsmeh svaki dan. I rekoh: neću Ga više pominjati, niti ću više govoriti u ime Njegovo; ali bi u srcu mom kao oganj razgoreo, zatvoren u kostima mojim, i umorih se zadržavajući ga, i ne mogoh više.” (Jeremija 20,7-9)

21. oktobra ove godine (2002.), Božji Duh je sišao na mene i naložio mi da neka od neobjavljenih otkrivenja odmah iznesem na svetlost dana kako bi i ova opomena, poslednja u nizu, bila pravovremeno upućena.

Nekoliko dana ranije, bilo mi je pokazano da je onima koji su imali prednost da prvi prime svetlost za ovo vreme, ostavljeno još mesec dana da se opomene i pozivi na pokajanje i reformu prihvate bez daljeg oklevanja jer drugog vremena milosti, za njih, neće biti. Pokazano mi je da će već tokom ove godine (2002.), Sam Bog ustati da, kao što je činio i u starim vremenima, odbrani čast Svog svetog imena i da će događaji koji će naći početak u tom periodu jasno pokazati da je Adventno Delo oduzeto od ljudi koji su prezreli i odbacili sve opomene i pozive koje im je Nebo upućivalo i da je predato u ruke drugih ljudi, čijim radom će i biti završeno.

Posebna opomena upućena je onima koji već dugo stoje nasuprot ovom delu. U noćnim viđenjima, koja iznosim u ovoj svesci, pokazani su planovi koje su kovali na tajnim sastancima dok su pred javnošću, kao, nekada, fariseji, pokušavali da ostave utisak pobožnosti. Gospod kaže: “Teško onima koji duboko sakrivaju od Gospoda nameru, koji rade u mraku i govore: ko nas vidi? I ko nas zna?” (Isaija 29,15) Veliki je gnev koji počiva na njima, ali i na svima koji se nazivaju Svetim Hristovim imenom ali ne žive u skladu sa primljenom istinom. Bog je Milostiv, ali i Pravedan, i uskoro će - svako ko ne bude poslušao ovu opomenu - osetiti silinu Njegovih sudova.

Naglašavam, još jednom, da, nakon ove, druge opomene neće biti i da će mnogi koji je neće primiti već u narednim danima žeti plodove sopstvenog izbora. Vrlo je blizu i vreme kada će sledeće reči biti ispunjene: “Potom povika iza glasa, te čuh, i reče: pristupite koji ste poslani na grad svako s oružjem svojim smrtnim u ruci. I viknu čoveka obučenog u platno koji imaše uz bedricu opravu pisarsku. I reče mu Gospod: prođi posred grada posred Jerusalima, i zabilježi biljegom čela onima koji ridaju i uzdišu i koji ridaju radi svih gadova što se čine usred njega. A drugima reče i čuh: prođite za njim po gradu, i pobijte, neka ne žali oko vaše niti se smilujte; starce i mladiće, i devojke i decu i žene pobijte da se istrebe; ali na kome god bude znak, k njemu ne pristupajte; i počnite od Moje Svetinje. I počeše od Moje Svetinje. I počeše od starešina što behu pred domom.” (Jezekilj 9,1.3-6)

“Više od hiljadu godina jevrejski narod je zloupotrebljavao Božju milost i izazivao Njegove sudove, odbacivao Njegove opomene i ubijao Njegove proroke. Narod Hristovog vremena bio je odgovoran za ove grehe zato što je išao istim putem. Krivica tog naraštaja leži u odbacivanju sadašnje milosti i opomena. Okove koje je ovaj narod vekovima kovao, ljudi Hristovih dana pričvršćivali su na sebe. U svakom razdoblju ljudima je poklonjen njihov dan svetlosti i prednosti, jedno vreme probe, u kome mogu da se pomire sa Bogom. Ali ova milost ima granice. Milost može godinama da poziva, da bude omalovažavana i odbacivana, ali onda dolazi vreme kada milost upućuje poslednji poziv. Srce postaje toliko tvrdo, da prestaje da se odaziva Božjem Duhu. Taj blagi glas koji zadobija grešnika, ne preklinje grešnika više, a ukori i opomene prestaju.

Jevrejski narod bio je simbol naroda iz svih vekova koji su prezirali preklinjanje Beskonačne Ljubavi. Hristove suze, dok je plakao nad Jerusalimom, bile su suze za grehe svih vremena. U sudovima izgovorenim nad Izrailjem, oni koji odbacuju ukore i opomene Božjeg Svetog Duha, mogu da čitaju sopstvenu osudu.

U ovom naraštaju postoje mnogi koji gaze isto tlo kojim su hodali i neverni Jevreji. Oni su bili očevici javljanja Božje sile, Sveti Duh je govorio njihovom srcu, ali čvrsto su prionuli za svoje neverstvo i protivljenje. Bog im upućuje opomene i ukore, ali nisu voljni da priznaju svoje grehe, pa odbacuju Njegovu vest i Njegovog vesnika. Isto ono sredstvo koje On koristi za njihovo ozdravljenje, postaje im stena sablazni.

Otpali Izrailj mrzeo je Božje proroke zato što su iznosili na videlo njegove skrivene grehe. Ahav je smatrao Iliju svojim neprijateljem, zato što je prorok verno ukoravao careva tajna bezakonja. Tako i danas Hristov sluga koji ukorava greh nailazi na podsmeh i odbacivanje. Biblijska istina, Hristova vera, bori se protiv jake struje moralne nečistote. U srcima ljudi predrasuda je danas jača nego u Hristovo vreme. Hristos nije ispunio očekivanja ljudi. Njegov život bio je ukor za njihove grehe, i oni su Ga odbacili. Istina Božje Reči i danas se ne slaže sa postupcima ljudi i njihovim prirodnim sklonostima, pa hiljade njih odbijaju njenu svetlost. Ljudi podstaknuti od Sotone bacaju sumnju na Božju Reč i odlučuju se za primenu svog nezavisnog suda. Oni biraju tamu pre nego svetlost, ali to čine na pogibao svojih duša. Oni koji su izvrtali Hristove reči, stalno su nalazili sve više razloga za izvrtanje, sve dok se nisu odvratili od istine i života. Tako je i danas. Bog ne namerava da otkloni svaku primedbu koju telesno srce može izneti protiv Njegove istine. Onima koji odbijaju dragocene zrake svetlosti, koji bi rasvetleli tamu, tajne Božje Reči ostaće takve zauvek. Istina je od njih sakrivena. Oni idu naslepo i ne poznaju propast koja je pred njima.

Hristos je posmatrao svet i sve vekove sa vrha Maslinske gore i Njegove reči odnose se na svaku dušu koja omalovažava pozive Božanske milosti. Tebi koji prezireš Njegovu ljubav, On se danas obraća. 'Ti upravo ti' treba da znaš ono što je potrebno za tvoj mir. Hristos proliva gorke suze za tebe, koji nemaš suza za sebe. Već se ta zlokobna okorelost srca koja je uništila fariseje, ispoljava i u tebi. A svaki dokaz Božje milosti, svaki zrak Božanske svetlosti ili rastapa i pokorava dušu ili je utvrđuje u njenom beznadežnom nepokajanju.” (DA 587-588)

STANJE ZAJEDNICE

“Reč koja dođe od Gospoda: čujte reč Gospodnju, svi Judejci, koji ulazite na ova vrata da se poklonite Gospodu. Ovako govori Gospod nad vojskama, Bog Izrailjev: Popravite svoje puteve i dela svoja, pa ću učiniti da stanujete na ovom mestu. Ne uzdajte se u lažne reči govoreći: Crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je. Nego doista popravite svoje puteve i dela svoja...

Eto, vi se uzdate u reči lažne, koje ne pomažu. Kradete, ubijate i činite preljubu, kunete se krivo, pa onda dohodite i stajete preda Mnom u ovom domu, koji se zove Mojim imenom, i govorite: Izbavismo se, da činite sve ove gadove. Je li ovaj dom koji se zove Mojim imenom, u vašim očima pećina hajdučka? Gle, i Ja vidim, veli Gospod. Zato sada, što činite sva ona dela, veli Gospod, i što vam govorim zarana jednako, a vi ne slušate, i kad vas zovem, a vi se ne odazivate, zato ću učiniti tom domu, koji se zove Mojim imenom, u koji se vi uzdate, i ovom mestu, koje dadoh vama i ocima vašim, kao što Sam učinio Silomu.” 

27. juna 2002. godine, u noćnom viđenju mi je pokazano stanje u kojem se kao narod nalazimo. U viđenju sam se našao u jednom od naših molitvenih domova, koji je, simbolično, predstavljao globalno stanje Crkve. Kao nevidljivi posmatrač, sedeo sam u poslednjim redovima Bogoslužbene dvorane dok su polupraznim prostorom odjekivale reči potpuno svetovne pesme, kao redovnog dela Bogosluženja. U nadahnuću mi je bilo pokazano da su vernici ove crkve znali da su i muzika i reči pesme potpuno neprikladne ali ipak nije bilo nikoga da podigne glas i zaustavi izvršenje ovog sramnog čina. Umesto toga, trudili su se da dovedu glasove u međusoban sklad i pritom pokušavali da ostave utisak mira i sigurnosti.

Ovom simboličnom slikom, Gospod je pokazao stanje ogromne većine onih koji se nazivaju Njegovim narodom. Mnogo je onih koji vide da je njihov verski život samo prazna i mrtva forma i da je zemaljska sladost greha ta koja caruje njihovim bićem ali ipak ne pokazuju nimalo spremnosti da se ponize iskrenim priznanjem i pokajanjem. Oni koji se na ovakav način zaodevaju lažnom pobožnošću mogu i da prevare ponekoga ali Onaj Koji sve vidi, kaže: “Znam tvoja dela”.

“Hristov čin proklinjanja drveta, koje je On Svojom moći načinio, stoji kao opomena svim crkvama i svim Hrišćanima. Niko ne može da živi po Božjem Zakonu ako ne služi drugima. Međutim, ima mnogo onih koji ne žive milosrdnim, nesebičnim Hristovim životom. Neki koji sebe smatraju odličnim Hrišćanima ne razumeju u čemu se sastoji služba Bogu. Oni smišljaju i proučavaju kako da ugode sebi. Deluju samo da ugode  sebi. Vreme ima vrednost za njih samo ako mogu da sabiraju za sebe. U svim životnim zbivanjima ovo je njihov cilj. Oni ne služe drugima, već samo sebi. Bog ih je stvorio da žive u svetu u kome mora da se pokaže nesebična služba. On je naredio da svojim bližnjima pomažu na svaki mogući način. Međutim, njihovo 'ja' je tako veliko da ne mogu da vide ništa drugo. Nisu u vezi sa čovečanstvom. Oni koji tako žive samo za sebe slični su smokvi koja je imala lep spoljašnji izgled, ali bila je bez roda. Oni se drže obličja pobožnosti, ali bez pokajanja ili vere. Na rečima poštuju Božji Zakon, ali nedostaje im poslušnost. Govore, ali ne čine. U prokletstvu izrečenom nad smokvinim drvetom, Hristos je pokazao kako je u Njegovim očima mrsko ovo uzaludno pretvaranje. On izjavljuje da je onaj koji javno greši manje kriv od onoga koji po imenu služi Bogu, a ne rađa nikakav rod u Njegovu slavu.” (DA 584)

Veliki je Božji gnev na nama, danas, i strašni su sudovi koji će, uskoro, sustići svakog ko bude propustio da odgovori na poslednje pozive Milosti. Velika svetlost istine, koju su adventisti Sedmog dana primili da bi je u Božje ime preneli svim stanovnicima Zemlje, stoji u ovim - poslednjim danima, kao mač osude nad njima, jer se već dugi niz godina gazi i prezire dok mnoge dragocene duše umiru bez spasonosne nade.

“Odbijanjem poziva milosti koji mu je Bog uputio, neposlušni narod je navukao na sebe kazne koje su pale na severno Izrailjsko carstvo pre više od jednog stoleća. Vest upućena njima je glasila: 'Ako Me ne poslušate da hodite u Mom zakonu koji Sam stavio pred vas, da slušate reči sluga Mojih proroka, koje vam šaljem, koje slah zarana jednako, ali ih ne poslušaste, učiniću s domom ovim kao sa Silomom, i grad ovaj daću u prokletstvo svim narodima na Zemlji.'  (Jeremija 26,4-6)

Oni koji su stajali u tremu hrama slušajući Jeremijinu besedu, jasno su razumeli da se njegove reči odnose na Silom i na doba Ilijevo, kada su Filisteji pobedili Izrailj i odneli kovčeg zaveta.

Greh Ilijev je bio taj što je olako prelazio preko bezboštva svojih sinova na svetoj dužnosti i preko zala koja su ovladala zemljom. On je navukao na Izrailj strašnu nesreću zato što se nije trudio da otkloni ta zla. Njegovi sinovi su poginuli u borbi, sam Ilije je izgubio život, kovčeg Božji je bio odnesen iz zemlje Izrailjeve a trideset hiljada ljudi bilo je pobijeno sve zbog toga što je dozvolio da greh neometano i nekažnjeno cveta. Izrailjci su u svojoj sujeti smatrali da će im prisustvo kovčega obezbediti pobedu nad Filistejima, i pored njihovog grešnog života. Tako su i u vreme Jeremijino stanovnici Judeje bili skloni verovanju da će zahvaljujući propisnom vršenju određenih obreda u hramu, biti pošteđeni pravedne kazne za svoja bezakonja.

Kakva je to pouka za ljude koji se danas nalaze na odgovornim položajima u Zajednici Božjoj! Kako je to ozbiljna opomena da se verno otklanjaju greške koje nanose sramotu delu istine! Niko od njih koji tvrde da se pridržavaju Zakona Božjeg ne sme se zavaravati mišlju da će ga spoljašnje poštovanje Zapovesti sačuvati od kazni Božanske pravde.  Neka se niko ne buni protiv ukora zbog zlodela i neka niko ne optužuje sluge Božje da su suviše revnosni u nastojanju da očiste tabor od zla. Bog koji mrzi zlo poziva one koji tvrde da poštuju Njegov Zakon, da se odreknu bezakonja. Ako se ne pokaju i ne pokažu dobrovoljnu poslušnost, oni će iskusiti iste one teške posledice koje su snašle i stari Izrailj. Postoji granica preko koje se kazna Gospodnja više ne može odlagati. Opustošenje Jerusalima u doba Jeremije pruža ozbiljnu opomenu današnjem Izrailju ukazujući da se saveti i ukori dati preko izabranih predstavnika, ne mogu nekažnjeno odbacivati.” (PK 416-417)

“AKO NE VIDITE ZNAKA I ČUDESA”

U poslednjim danima (juli 2002. godine), tokom kojih mi je dat pregled prošlih, kao i događaja koji su neposredno pred nama, ukazano mi je na veliku potrebu da se svim članovima Zajednice, a najpre onima sa ovih prostora, gde je završno reformno delo i započeto, još jednom predstavi važnost događaja kojima će istorija Adventne crkve - poslednjeg uporišta spasonosnih istina Božje Reči, biti zaključena.

Kao što je najavljeno - svedočanstvima koja sam, u martu ove godine, izdao pod naslovom “Poziv Zajednici”, Sam Gospod će, uskoro, potvrditi Svoje Delo i pokazati da je sve što je do sada činjeno tokom ovog reformnog pokreta bilo u skladu sa Njegovom voljom.

“Rečima izgovorenim ženi kraj studenca posejano je dobro seme i žetva je veoma brzo prispela. Samarjani su došli, slušali Isusa i verovali Ga.

Fariseji su prezirali Isusovu jednostavnost. Prelazili su preko Njegovih čuda kao da nisu postojala i zahtevali znak da je On Božji Sin. Međutim, Samarjani nisu tražili nikakav znak i Isus nije učinio nijedno čudo među njima, osim što je otkrio tajnu života žene na studencu. Ipak, mnogi su Ga primili. U svojoj novoj radosti rekli su ženi: 'Sad ne verujemo više za tvoju besedu, jer sami čusmo i poznasmo da je Ovaj zaista Spas svetu, Hristos.' ”

“Vesti o Hristovom povratku u Kanu ubrzo su se raširile po celoj Galileji, donoseći nadu patnicima i nevoljnima. U Kapernaumu vesti su privukle pažnju jednog jevrejskog plemića koji je bio u carevoj službi. Sin ovog službenika bolovao je od bolesti koja je izgledala neizlečiva. Lekari su ga ostavili da umre, ali kada je otac doznao za Isusa, odlučio je da potraži pomoć od Njega.

Stigavši u Kanu, zatekao je Isusa okruženog mnoštvom. Njegova vera se kolebala kada je video samo jednostavno obučenog čoveka, prašnjavog i umornog od puta. Posumnjao je da je Ova Osoba u stanju da učini ono za šta je došao i zamolio Spasitelja da pođe s Njim njegovoj kući. Međutim, njegova žalost je već bila poznata Isusu. Pre nego što je službenik napustio svoj dom, Spasitelj je video njegovu nevolju.

Ali On je isto tako znao  da je otac u svom umu uslovio svoje verovanje u Isusa. Ako ne udovolji njegovoj molbi, neće Ga prihvatiti kao Mesiju. Dok je službenik čekao mučen neizvesnošću, Isus je rekao: 'Ako ne vidite znaka i čudesa ne verujete.' (Jovan 4,48)

I pored svih dokaza da je Isus bio Hristos, molilac je odlučio da svoju veru u Njega uslovi ispunjenjem svog zahteva. Spasitelj je suprotstavio ovo podozrivo neverovanje jednostavnoj veri Samarjana koji nisu tražili nikakvo čudo ili znak. Njegova reč, večno prisutni dokaz Njegovog Božanstva, imala je ubedljivu moć koja je doprla do njihovih srca. Hrista je bolelo što će Njegov narod, kome su poverena sveta proročanstva, propustiti da čuje Božji glas koji im govori preko Njegovog Sina.” (DA 192.193.196-198)

U Svetom Pismu stoji napisano da je pre, i iznad svega - Reč: “U početku beše Reč i Reč beše u Boga i Bog beše Reč…” “I Reč postade telo i useli se u nas puno blagodati i istine; i videsmo slavu Njegovu, slavu, kao Jedinorodnoga od Oca.” (Jovan 1,1.14) Kada je, jednom prilikom, obraćajući se slavoljubivom mnoštvu Svojih lažnih sledbenika, koji su se okupili oko Njega, govorio o Sebi kao o Hlebu života, Isus je, na kraju ove besede, rekao: “Duh je ono što oživljava; telo ne pomaže ništa. Reči koje vam Ja rekoh duh su i život su.” (Jovan 6, 63) Ovo pravilo je potvrđivao tokom cele ovozemaljske službe: “Pisano je”, i “tako veli Gospod”, govorio je. Kada je, pri kraju kušanja u pustinji, Sotona zatražio da učini neko čudo ili da znak, i tako potvrdi da je Mesija, On je odgovorio: “Idi od mene, Sotono; jer stoji napisano...”, i “tada ostavi Ga đavo...” (Matej 4,10.11) Božja Reč je bila jedini zakon Njegovog života, i najveća potvrda Njegovog poslanstva.

“I bijahu za Nj mnoge raspre u narodu: jedni govorahu da je dobar, a drugi: nije, nego vara narod. Ali niko ne govoraše javno za Nj od straha jevrejskoga. Ali odmah u polovini praznika iziđe Isus u crkvu i učaše. I divljahu se Jevreji govoreći: kako Ovaj zna knjige a nije se učio? Tada im odgovori Isus i reče: Moja nauka nije Moja, nego Onoga Koji Me je poslao. Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga, ili Ja Sam od Sebe govorim. Koji govori sam od sebe, slavu svoju traži; a ko traži slavu onoga koji ga je poslao, on je istinit i nema u njemu nepravde.” (Jovan 7,12-18)

“Prvog dana Njegovog prisustvovanja svetkovini, poglavari su došli k Njemu pitajući Ga kojom vlasti uči. Želeli su da odvrate pažnju od Njega na pitanje o Njegovom pravu da uči, a time i na svoju važnost i vlast.

'Moja nauka nije Moja', rekao je Isus, 'nego Onoga Koji Me je poslao. Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili Ja Sam od Sebe govorim.' (Jovan 7,16.17) Na pitanje ovih sitničara Hristos nije odgovarao sitničarenjem, već otkrivanjem istine od životnog značaja za spasenje duše. Shvatanje i uvažavanje istine, rekao je On, zavisi manje od uma nego od srca. Istina mora da se primi u dušu, ona zahteva potčinjavanje volje. Kada bi istina mogla da se podvrgne samo razumu, gordost ne bi predstavljala prepreku na putu za njeno primanje. Međutim, ona mora da se prihvati delovanjem milosti na srce, pa njeno primanje zavisi od odbacivanja svakog greha koji Božji Duh otkriva. Čovekove prednosti za sticanje znanja o istini, ma kako bile velike, neće mu biti ni od kakve koristi, sve dok srce ne bude otvoreno za primanje istine i dok svesno ne bude savladana svaka navika i običaj koji se suproti njenim načelima. Onima koji se tako pokoravaju Bogu, sa poštenom željom da upoznaju Njegovu volju i da je izvršavaju, istina se otkriva kao Božja sila za njihovo spasenje. Oni će biti u stanju da naprave razliku između onoga koji govori za Boga i onoga koji govori sam od sebe. Fariseji nisu stavili svoju volju na stranu Božje volje. Nisu težili da saznaju istinu, već da nađu neki izgovor da je izbegnu, a Hristos je pokazao da je to bio razlog zašto nisu shvatili Njegovo učenje.

On je sada otkrio ispit pomoću koga pravi učitelj može da se razlikuje od varalice: 'Koji govori sam od sebe, slavu svoju traži; a ko traži slavu onoga koji ga je poslao, on je istinit i nema u njemu nepravde.' (Jovan 7, 18) Onaj koji traži svoju ličnu slavu govori sam od sebe. Duh sebičnosti odaje svoje poreklo. Ali je Hristos tražio Božju slavu. On je govorio Božje reči. To je bio dokaz Njegovog ovlašćenja kao Učitelja istine.” (DA 455.456)

Mnogi su mi govorili: “Ako vas je zaista Bog podigao, zašto, onda, i sa vama ne radi kao što je radio sa apostolima? Zar mislite da ćete širenjem tih spisa izazvati probuđenje? Uostalom, mi imamo Sveto pismo i Elen Vajt i ništa drugo nam nije potrebno.” “Bogati smo, i obogatili smo se, i ništa ne potrebujemo”, kažu oni, ali im Gospod poručuje: “Varate se, ne znajući Pisma ni sile Božje.” “Izgibe Moj narod jer je bez znanja”. (Matej 22,29; Osija 4,6) U svakom pokretu koji je dolazio od Boga, osnovu je predstavljala Njegova reč, koja je samo potvrđivana “znacima koji su se potom pokazivali” (Marko 16, 20). Tako će biti i danas. Božja volja je da se Njegov narod, koji tvrdi da sve zna, da je bogat i da ništa ne potrebuje, okuša upravo rečju, ali je istina i da će ona biti potvrđena i znacima. Međutim, onima koji ne prepoznaju reč Božanskog nadahnuća, neće pomoći ni najveće čudo, kao što reče Gospod: “Ako ne slušaju Mojsija i proroke, da ko i iz mrtvih ustane neće verovati.” (Luka 16,31)

Duh proroštva kaže: “U našim mesnim crkvama treba da dođe do veličanstvenog ispoljavanja Božje sile, ali to neće uticati na one koji se nisu ponizili pred Gospodom i otvorili Mu vrata svojih srca priznanjem greha i pokajanjem. U ispoljavanju te sile, koja će ceo svet obasjati Božjom slavom, oni će videti nešto što će u svojoj zaslepljenosti smatrati opasnim, nešto što će izazvati njihov strah, i oni će ustati da mu se usprotive. Pošto Gospod neće delovati u skladu sa njihovim idejama i očekivanjima, oni  neće priznati to delo. Oni će kazati: 'Zašto i mi ne bismo mogli da prepoznamo Božjeg Duha kada već toliko godina radimo u delu?' Zato što oni nisu reagovali na opomene i preklinjanja u porukama Božjim, nego uporno govore: 'Bogat sam i obogatio sam se i ništa ne potrebujem.' ” “Jer misli Moje nisu vaše misli, niti su vaši putevi Moji putevi, veli Gospod; nego koliko su nebesa više od zemlje, toliko su Moji putevi viši od vaših puteva, i misli Moje od vaših misli.” (RH extra 23. dec.1890; Isaija 55,8.9)

U jednom od pređašnjih svedočanstava, izjavio sam da je izlazak Izraela iz Egipta simbol izlaska Božjeg naroda iz sadašnjeg svetskog poretka jer će i on, na putu za Nebeski Hanan, biti vođen na isti način. Ovo znači da, u ovom - poslednjem Delu, neće biti “carske vlasti” niti bilo kakvog oblika ljudskog upravljanja već će, kao nekada, Sam Bog voditi Svoj narod - svedočanstvima Njegovog Duha. Kada su se Izrailjci, po uzoru na ovozemaljske narode, sa kojima su se često povezivali svezama bezbožnosti, usudili da zatraže opšte prihvaćen oblik vladavine, Gospod je negodovao: “Dadoh ti cara u gnevu svom, i uzeh ga u jarosti Svojoj.” (Osija 13,11) Kao što je objavljeno, vođstvo Crkve je, zbog samovolje i opšteg bezakonja neposvećenih službenika i propovednika, odbačeno - kako je, za slučaj uporne nepokornosti, i najavljeno otvorenim svedočanstvom “anđelu Laodikejske Crkve” (Otkrivenje 3,14). Od ovih dana, Zajednicom će, posredstvom posvećenih oruđa, čija će služba i autoritet biti javno potvrđeni, upravljati isključivo Gospod. Otkrivenja Božje sile i slave u tom vremenu, takođe su predslika završnog Dela.

Još jedan tip reforme koja će danas biti sprovedena u redovima Adventnog naroda, jeste reforma iz vremena apostola, što će ovaj - poslednji pokret, učiniti jedinstvenim događajem. Ono što je od posebne važnosti, jeste da će početak manifestovanja Božje sile u znacima i čudima, kojima će Delo biti potvrđeno, biti i početak izlivanja sudova nad protivnicima reforme.

“Potom dođe mi reč Gospodnja govoreći: sine čovečiji, ovako kaže Gospod Gospod za zemlju Izrailjevu: kraj, dođe kraj na četiri strane zemlji. Dođe ti kraj, i pustiću gnev Svoj na te, i sudiću ti po putevima tvojim i obratiću na te sve gadove tvoje. I oko Moje neće te požaliti, niti ću se smilovati, nego ću putove tvoje obratiti na te, i gadovi će tvoji biti usred tebe, i poznaćete da Sam Ja Gospod.”

“Opet mi dođe reč Gospodnja govoreći: sine čovečiji, kakva je to priča u vas o zemlji Izrailjevoj što govorite: protežu se dani i od utvare neće biti ništa? Zato im reci ovako veli Gospod Gospod: ukinuću tu priču i neću je više govoriti u Izrailju; nego im reci: blizu su dani i reč svake utvare. Jer neće više biti u domu Izrailjevu zaludne utvare ni gatanja kojim se laska. Jer ću Ja Gospod govoriti, i što rečem zbiće se; neće se više odgađati, nego za vašeg vremena, dome odmetnički, reći ću reč i izvršiću je, govori Gospod Gospod.”

“On (Hristos) je rekao Svojim slušaocima da svaki greh i hula mogu biti oprošteni, ako su učinjeni u neznanju. U svojoj velikoj zaslepljenosti, ljudi mogu izgovoriti reči koje predstavljaju uvredu i porugu za Sina čovečijega, a da ipak ne pređu granice milosti. Ali kada Božji Duh i Njegova sila počivaju na Njegovim vesnicima, oni se nalaze na svetom mestu. Oni koji ignorišu svedočanstvo Duha Božjega, pripisujući ga duhu đavolskom, stavljaju se u položaj gde Bog više ne može dopreti do njihove duše, jer nije predvideo nikakvog drugog posrednika koji bi mogao ispraviti zablude u koje takvi mogu da zapadnu...

Govoriti protiv Hrista, pripisivati Njegovo delo sili Sotoninoj a ispoljavanje Njegovog Duha nazivati fanatizmom, to nije samo Bogohuljenje, već duh koji navodi ljude da se ovakvim tvrdnjama stave u položaj tvrdoglavog protivljenja, tako da više uopšte ne vide duhovnu svetlost...

Oni misle da se rukovode zdravim razumom, međutim, oni slede drugog vođu. Oni se stavljaju pod kontrolu jedne sile koje u svojoj zaslepljenosti uopšte nisu ni svesni. Na taj način, oni se suprotstavljaju Duhu Svetom Koji bi Jedini mogao da ih vodi, prosvetljuje i spase. Oni produžuju stazom prestupa za kojeg nema oproštaja ni u ovom ni u budućem životu; i to ne zato što su stepenom svoje krivice iscrpili Božju milost, već zbog toga što ih je oholost i stalna upornost navela da prezru glas Duha Božjeg i da se stave u položaj gde ih On više ne može osvedočiti o njihovoj zabludi. Oni nisu spremni da svoju upornu volju potčine Duhu Svetom.

U našim danima ljudi sami sebe dovode u položaj koji ih potpuno onesposobljava da ispune uslove pokajanja i obraćenja, zato i ne mogu da nađu milost i oproštaj. Hula na Duha Svetog ne nalazi se u iznenadnoj  i neočekivanoj reči ili postupku, već u upornom i odlučnom suprotstavljanju istini i pruženim dokazima.” (MS 30, 1890)

Pozivam svakog čitaoca ovih redova, ali najpre one na koje se reči ovog upozorenja i odnose, da ga prihvate, kako bi im bilo dobro. Moja je molitva da mi, koji se nazivamo Božjim narodom, otvorimo vrata svojih srca našem Spasitelju, Koji je raspet za naše grehe, i da ne budemo Njegovi samo po imenu, već i po poznanju, jer je “život večni da poznajemo Njega...” (Jovan 17, 3) Upoznajmo Ga, jer to je vapaj Njegovog Očinskog srca.

“JERUSALIME, JERUSALIME...”

Zapis o događajima koji su na poseban način obeležavali istoriju Božjeg naroda nedvosmisleno pokazuje da je tokom svih vremena samo manjina onih koji su mu pripadali zaista i živela u zajednici sa Stvoriteljem. Prorok Isaija je rekao: “Da nam Gospod nad vojskama nije ostavio malo ostatka, bili bismo kao Sodom, izjednačili bismo se s Gomorom.” (Isaija 1,9) Ovakvo stanje je bilo uzrokovano čestim otpadom onih koji su kao Božji predstavnici trebali da stoje na njegovom čelu i pružaju primer prave pobožnosti. Neverstvom i otpadništvom, vršili su poguban uticaj na narod, koji se povodio za njima i bivao gori od neznabožačkih i idolopokloničkih naroda kojima je bio okružen. Za Manasiju je rečeno da “…zavede Judu i Jerusalim, te činiše gore nego narodi koje istrebi Gospod ispred sinova Izrailjevih.” (2. Dnevnika 33,9)

Ovako je bilo nekada, ali je tako i danas. U poruci Laodikejskoj Crkvi, Gospod jasno kaže da u našim redovima postoji veliki otpad i da smo, zbog velike svetlosti kojoj nismo dozvolili da oživi nepreporođena srca, najgori narod na svetu.  Poruka glasi: “Znam tvoja dela da nisi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć.” Kada čovek ne dozvoli da istina, koju je prihvatio razumom ili čak iskustvom, Božanskim delovanjem u njemu izvrši posvećujući uticaj, onda on neminovno potpada pod još jaču upravu demonskih sila. Ova pouka je vrlo jasno iznesena u Svetom pismu: “A kad nečisti duh izađe iz čoveka, ide kroz bezvodna mesta tražeći pokoja, i ne nađe. Onda reče: Da se vratim u dom svoj otkuda sam izašao; i došavši nađe prazan, pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši žive onde; i bude potonje gore čoveku onome od prvoga. Tako će biti i ovome rodu zlome.” (Matej 12,43-45)

U Starozavetnoj istoriji, kao i u Novozavetnoj, zabeleženi su brojni primeri ljudi koji su, iako obasjani velikom svetlošću i počastvovani visokim položajima i preimućstvima, odbijali da se pokore Božjim Zapovestima i tako postajali Sotonina oruđa, kojima se koristio da zaustavi delovanje onih koji su se i srcem i duhom zalagali za napredak Božjeg Dela. Povest cara Saula, koji je otišao tako daleko da je bez prikrivanja zločinačkih namera pokušavao da oduzme život čoveku “po srcu Božjem”, samo je jedna od mnogih. Isto je bilo i za vreme Hrista:

“Fariseji su izgrađivali grobove proroka i ukrašavali njihove grobnice i govorili jedan drugome: Da smo živeli u vreme svojih očeva ne bismo se udružili sa njima u prolivanju krvi Božjih slugu. Istovremeno, planirali su da oduzmu život Njegovom Sinu. To treba da bude pouka i za nas. To treba da otvori naše oči za sotonsku silu kojom obmanjuje um i okreće ga od svetlosti istine. Mnogi idu farisejskim tragom. Odaju poštovanje onima koji su umrli za svoju veru. Čude se slepilu Jevreja koje su pokazali odbacujući Hrista. Da smo živeli u Njegovom vremenu, izjavljuju oni, rado bismo prihvatili Njegovo učenje, ne bismo nikad bili saučesnici u grehu onih koji su odbacili Spasitelja. Međutim, kada poslušnost Bogu zahteva samoodricanje i poniznost, te iste osobe guše svoja osvedočenja i odbijaju poslušnost. Tako ispoljavaju isti duh kao i fariseji koje je Hristos osudio.

Jevreji su jedva shvatili ogromnu odgovornost povezanu sa odbacivanjem Hrista. Od vremena kada je prolivena prva nevina krv, kada je pravedni Avelj pao od Kainove ruke, ponavlja se ista istorija sa krivicom koja postaje sve veća. U sva vremena proroci su podizali svoje glasove protiv grehova careva, vladara i naroda, govoreći ono što im je Bog naložio, slušajući Njegovu volju po cenu svog života. Iz naraštaja u naraštaj gomilala se strašna kazna za one koji su odbacivali Spasitelja, sami su postali odgovorni za krv svih pravednika ubijenih od Avelja do Hrista. Uskoro će se do prelivanja ispuniti čaša njihovog bezakonja. Uskoro će se ona izliti na njihove glave kao osveta pravde. Isus ih je na to opomenuo: 'Da dođe na vas sva krv pravedna što je prolivena na zemlji od krvi Avelja pravednog do krvi Zarije sina Varahijina, kojega vi ubiste među crkvom i oltarom. Zaista vam kažem da će ovo sve doći na rod ovaj.'

Rukom podignutom prema nebu i Božanskom svetlošću koja je okružavala Njegovu ličnost, Hristos je govorio kao sudija onima koji su stajali pred Njim. Njegov glas, koji je tako često nežno pozivao, sada je korio i osuđivao. Slušaoci su zadrhtali. Utisak koji su ostavile Njegove reči i Njegov pogled nikada se nisu mogli izbrisati.

Hristov gnev bio je uperen protiv licemerstva, velikih grehova, kojima su ljudi razarali svoje duše, varali narod i obeščašćavali Boga. U duboko prevarnom rasuđivanju sveštenika i poglavara, prepoznao je delovanje sotonskih oruđa.” (DA 619-620)

Tokom javnog rada za probuđenje i reformu, Gospod mi je otkrivao namere nekih članova ovdašnje Unije. Naime, nedugo nakon odbacivanja svedočanstava koja sam, u avgustu 2001. godine, predao vođama i službenicima Unije, u noćnom viđenju mi je pokazan sastanak nekolicine njenih čelnika, na kojem je, nakon višemesečnih pokušaja da se blaćenjem i neistinama spreči širenje Dela, odlučeno da se primene metode koje su i u starim vremenima mnoge stajale života.

U noći 25. i 26. februara 2002. godine, pokazana su mi dvojica učesnika ovog sastanka. Dok sam posmatrao kako izlaze iz prostorije u kojoj je održan sastanak, Sveti Duh je sišao na mene i u nadahnuću mi pokazao odluku koja je tom prilikom donesena. Nekoliko meseci ranije, Gospod mi je pokazao da će takvo vreme doći ubrzo i shodno tome me, već tada, zaklonio od domašaja onih koji su svim silama pokušavali da otkriju moje prebivalište. U više navrata mi je bilo pokazano Božje brigovodstvo i zaštita koju mi je pružao na takav način da sam i pored tih okolnosti mogao da, mirno i dostojanstveno, ispunjavam dužnosti na koje sam pozvan.

U svojim spisima sam, zbog potreba u Delu, zabeležio e–mail adresu, kao i broj mobilnog telefona, koji su bili jedina veza sa svima kojima sam, po dužnosti, stajao na raspolaganju, i upravo je to bio put kojim su oni koji su tragali za mnom pokušali da mi priđu. U noćnoj objavi od 8. marta 2002. godine, pokazana su mi dvojica ljudi koji su, sa slušalicama na glavi, sedeli ispred velike instrument-table i pogleda uprtih u nju pratili kazaljku aparata za prisluškivanje i određivanje lokacije. Pri tome su, njihovim ponašanjem, vladale uznemirenost i težnja da se do željenog cilja dođe što pre.

U sledećoj noćnoj objavi, 5. juna iste godine, pokazan mi je pokušaj izvršenja jedne zločinačke namere, koji će naći mesto u kratkom vremenu nakon potvrde Dela - kako je bivalo i u Biblijskim vremenima. U simboličnoj slici, nalazio sam se na prikolici starog kamiona i odlučnim pokretima, metlom, izbacivao smeće koje se nalazilo u njoj. Nakon kratkog vremena pojavio se vozač kamiona - čovek srednjih godina, koji mi je, vrlo gnevno, zapovedio da prekinem posao, što sam odbio bez oklevanja. Razjaren, on se udaljio od kamiona, da bi se ubrzo vratio sa velikim bodežom u ruci. Kada je podigao ruku da baci bodež, bio sam svestan da se nalazim u bezizlaznoj situaciji. U trenutku kada je smrtonosno oružje poletelo ka meni, viđenje se završilo.

U drugoj slici, koja mi je pokazana odmah nakon ove, kao nevidljivi posmatrač, prisustvovao sam uviđaju kojeg je vršila nekolicina ljudi. Tom prilikom je, jedan od njih, izjavio da čovek koji je bio unajmljen za ovo delo do tada nije promašio cilj i da sam samo čudom ostao nepovređen. Nakon toga, prisustvovao sam razgovoru dvojice policajaca sa jednim očevicem, koji je, između ostalih, izgovorio sledeće reči: “...Ali vera, vera ga je spasila.”

Ovom, donekle simboličnom, slikom, Bog je pokazao da će u određenom trenutku dopustiti ovakav događaj kako bi svetlost istine doprla do mnogih a zlonamernost onih koji iz potaje čine zlo bila otkrivena. Stari kamion, na čijoj sam prikolici stajao, predstavlja Zajednicu u njenom sadašnjem stanju a smeće, koje je u velikim količinama prekrivalo prikolicu - greh i otpadništvo. Vozač kamiona je predstavnik velikog dela otpalog rukovodstva, koje će - kada bude očigledno da je za izvršenje reforme, predstavljene čišćenjem smeća, Bog podigao druge ljude - naložiti izvršenje ovog zločina.

I ova otkrivenja, izneta su za dobrobit svakoga ko zaista želi da služi Bogu - bez oslanjanja na vođstvo onih koji Mu ne služe srcem i istinom. Gospod kaže: “Da je proklet koji se uzda u čoveka i koji stavlja telo sebi za mišicu, a od Gospoda odstupa srce njegovo”, jer se neki “put čini čoveku prav a kraj mu je put k smrti” (Jeremija 17,5; priče 14,12).

“A U VREME TIH CAREVA, BOG ĆE NEBESKI PODIGNUTI CARSTVO...”

1. oktobra 2002. godine, pokazano mi je da će uprkos svih pokušaja sila tame da se napredak Božjeg Dela spreči, ono nastaviti da se širi velikom brzinom, sve do trenutka kada ćemo, na znak Božje trube, poći u susret Gospodu na nebo.

U noćnom viđenju, u kojem je, simbolički, prikazan celokupan tok reformnog Dela, nalazio sam se u automobilu za čijim upravljačem je sedeo čovek koji je po profesiji kamenorezac. Tokom vožnje, video sam da se ispred nas nalazi samo jedno vozilo, koje se, naizgled, kretalo ka istom cilju. Kada sam obratio pažnju na njega, postao sam svestan da ga moramo preteći i da će samo tako naš zadatak i biti ostvaren. Međutim, uprkos mojoj jakoj želji da ga preteknemo u što kraćem vremenu, to nam nije polazilo za rukom.

U jednom trenutku, on je povećao brzinu i rastojanje i upravo tada, kada je stanje, naizgled, bilo beznadežno, “Kamenorezac” je, vrlo snažno, pritisnuo papučicu za gas i odlučnim, sigurnim pokretom, brzinom koja se neprestano povećavala, prestigao drugi automobil. Kada sam se okrenuo, u daljini sam video da je skrenuo sa puta i stao. U međuvremenu je brzina kojom smo se kretali pravo napred - ka našem cilju, postala tako velika da smo počeli da se odvajamo od asfalta i uzdižemo ka nebu, koje je bilo obasjano velikom svetlošću.

Ujutru sam, kada sam se molio za tumačenje ovog sna, bio osvedočen da je automobil kojim sam se vozio simbol poslednjeg Ostatka dok je drugi predstavljao zajednicu svih adventista koji će, sa velikom većinom otpalog vođstva, odbiti sve pozive i opomene i, tako, nažalost, zauvek skrenuti sa spasonosnog puta. “Kamenorezac”, Koji je sedeo za upravljačem automobila kojim sam se vozio, je slika Onoga Koji je, pre tri i po hiljade godina, na kamenim pločama urezao Svoje Svete zapovesti.

Ovim viđenjem, Gospod je još jednom pokazao da će se Delo spasenja ubrzo završiti i da će svako ko bude oklevao da iskoristi sada već kratko vreme milosti biti izgubljen.

“Bog je uvek opominjao ljude o sudovima koji će doći. Oni koji su verovali Njegovoj vesti za svoje vreme i koji su svoju veru izrazili poslušavši Njegove zapovesti, izbegli su osude koje su stigle neposlušne i neverne.

Reč je došla Noju: 'Uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj; jer te nađoh pravedna pred Sobom. Noje je poslušao i bio je spasen. Vest je došla Lotu: 'Ustajte, idite iz mesta ovoga, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj.' (1. Mojsijeva 7,1; 19,14) Lot se stavio pod zaštitu nebeskih vesnika i bio je spasen. Tako su i Hristovi učenici dobili opomenu o razorenju Jerusalima. Oni koji su pazili na znak o nastupanju uništenja, sklonili su se iz grada i izbegli uništenje. Tako je i nama sada data opomena o Hristovom Drugom dolasku i o uništenju koje će doći na svet. Oni koji poslušaju upozorenje biće spaseni.” (DA 634)