Broj VIII - 120 GODINA ANĐELU LAODIKEJE

120 GODINA ANĐELU LAODIKEJE

Svedočanstvo broj 8

Decembar 2010.

Uvod

Božja Reč uči da će do probuđenja, reforme i početka izlivanja Poznog dažda doći posredstvom vesnika koji će, u Duhu i sili Ilije, objaviti Božji Dolazak. Dakle je njegovo svedočanstvo to koje će dovesti do velikog rešetanja, kao što je bilo u vremenu samog Ilije. I kao što je Mojsijevo propovedanje bilo znak da je došao poslednji čas za Izlazak iz ropstva, tako je i danas. I kao što je Jovanovo propovedanje bilo znak da Mesija Dolazi, tako je i sada.

Jos jedan bitan predmet, koji je usko vezan za ove važne događaje, jeste odbacivanje poruke o opravdanju verom, koju je Gospod, 1888. g., uputio posredstvom starešina Džonsa i Vagonera, jer ovaj veliki greh tadašnjeg vođstva i Crkve nije sankcionisan punih 120 godina (1888-2008), što je, prema svetlosti koju sam, kao vesnik posletka, primao u periodu od 2007. g. do danas, bila konačna granica Božjeg čekanja na dosadašnje vođstvo. O tome sam, za potrebe jednog foruma, napisao sledeća svedočanstva 

PRED VRATIMA NEBA

(16.10.2008)

Poštovana braćo i sestre,

Obraćam vam se nakon duže pauze - duge upravo koliko je Nebo dalo da apel, koji je i na ovom forumu upućen u septembru prošle godine, kao jedan od poslednjih, bude prihvaćen ali je, nažalost, kao što se moglo očekivati, i on uglavnom odbačen.

Neki od vas će se setiti da je u tom periodu jedna od tema bila 120-ogodišnjica od mineapoliske konferencije, na kojoj je, kao što je poznato, posredstvom starešina Jonesa i Waggonera, izložena vest o opravdanju verom, koju je, po svedočanstvu sestre White, datom u otkrivenju, tadašnje vođstvo odbacilo i tako odložilo Hristov Dolazak. Ona je, samo nekoliko godina nakon ovog veoma važnog događaja u istoriji Adventnog pokreta i Crkve, izjavila da joj je Gospod pokazao da nije samo ova spasonosna vest bila odbačena od tadašnjeg vođstva, već su i sami vesnici milosti bili prezreni i ismejani na vrlo ružan način, da bi taj deo obraćanja vođstvu zaključila veoma značajnom izjavom: “Takođe sam videla da bismo, da ste prihvatili njihovu poruku, nakon dve godine od tog datuma bili u Carstvu ali se, sada, moramo vratiti u pustinju i ostati tamo četrdeset godina.” (GCB, 1892, May 7th)

Da ne bi bilo zabune, naglasiću da ovaj period, od četrdeset godina, nije iznesen sa namerom da bude prihvaćen doslovno već kao ukaz na, kako je posvedočila u tekstu koji prethodi ovde iznesenoj izjavi, gotovo istovetan događaj iz vremena Mojsija, kada su odbačena svedočanstva takođe dvojice Bozjih glasnika, Isusa Navina i Haleva, čime je tadašnja generacija Starog Izraela prokockala mogućnost da uđe u Obećanu zemlju (4. Mojsijeva, pogl. 13 i 14).

Na osnovu ove važne izjave, utemeljene na Božjem otkrivenju, datom sestri White, tokom poslednjih godina su pojedina braća bila podstaknuta na razmišljanje o konačnoj dužini postmineapoliskog perioda, pa smo, kao što rekoh, i ovde razmenjivali mišljenja o ovom predmetu. Tada sam (toga će se setiti učesnici tih diskusija), u komentaru na jednu poruku, izneo sledeće iskustvo:

Brate ..., sasvim je sigurno da će, kako si rekao, “Bog dovršiti Delo u naše dane”, a i pomenuti period od 120 godina zaista inspiriše. Naravno, svesni smo, i ti si se o tome i izražavao imajući to na umu, da u Svetom pismu nema najave ponavljanja određenog vremena milosti u poslednjim danima i da, samim tim, nikakva slična vest, kao što Duh proroštva i poručuje kroz 10. poglavlje Otkrivenja, i odgovarajući komentar sestre White, ne može biti tačka našeg veroispovedanja, već samo to što si rekao - inspirativna mogućnost koja se, možda, ne mora ostvariti.

Ja sam do te ideje došao razmišljajući tipološki (kroz predslike) i zatim tražio tačku od koje bi taj period eventualno krenuo a Duh proroštva, kao Jedini Autoritet, daje samo ovaj datum (1888).

Jednu potvrdu i podsticaj, koje sam, u tom kontekstu, dobio kroz lično iskustvo, nalazi se u datumu mog rođenja - 24.12.1972., koji je specifičan po tome što su svi osnovni brojevi: 24, 12 i ’72, deljivi sa 12 - jer zbir ovih cifara izgleda ovako:

    24

    12

1972

2008

 U kontekst 120 godina i 2008 ulazi i činjenica da sam sopstveno opravdanje verom, o kojem je, posebno, bilo reči 1888. godine, doživeo 1999. godine, što je takođe indikativno jer je to prva godina, nakon 1888., sa nizom od tri ista broja, koji predstavljaju puninu brojevnih vrednosti (jer su svi dvocifreni i dalji brojevi sastavljeni od prvih devet i nule) a kada se na tu godinu doda isti broj kao simbol punine brojeva, dobija se upravo 2008 (1999 + 9 = 2008).

Sam datum: 24.12.1972., čiji su osnovni brojevi 12 i 24, simbolično ukazuje upravo na puninu - vremena i sveštenstva, jer je poznato da su u Starozavetnom dobu, tokom svakog godišnjeg ciklusa, posebnu službu vršila 24 sveštenika (1. Dnevnika 24) dok se u Novozavetnom periodu na Nebu nalaze 24 starešine poreklom sa Zemlje (Otkrivenje 5,8-10). 12 patrijaraha Starog zaveta, i 12 apostola Novog, sačinjavaju dvadesetčetvoročlano sveštenstvo, koje simboliše puninu ovozemaljskog Crkvenog doba, što takođe upućuje na puninu vremena i sveštenstva. Što se tiče punine vremena, vredne pažnje su i sledeće činjenice:

• broj 24, koji predstavlja dan rođenja, označava i puninu časova dnevnog ciklusa;
• 12, kao mesec rođenja, predstavlja i puninu meseci u godini;
• od 24.12., do kraja godine, preostaju 7 dana, što je pun broj dana sedmičnog ciklusa;
• telesna težina, izmerena na rođendan, iznosila je, kako su to zapisali medicinski radnici u jednoj stranoj zemlji, 3650 grama a broj 365, koji je osnova ove cifre, predstavlja puninu dana u godini;
• visina je, istog dana, iznosila 53 cm., što je punina sedmičnih ciklusa u godini, jer 52 sedmice sadrže 364 dana tako da svaka godina zahvata 53 sedmice.

Ove iznenađujuće činjenice, koje sam, takođe, zapazio ove ili prethodne godine, potvrdile su slično iskustvo, koje sam već iznosio i na ovom forumu, kojim je Bog takođe stavio pečat na poslednji poziv Zajednici i doveo me do logičnog zaključka da je i moja majka morala da bude rođena u određenom vremenu kako bi se sve što je prethodno navedeno podudarilo i to je zaista tako. Ona je, naime, rođena 12.10.1932. godine a od tog datuma, do mog rođenja, po proročanskom računanju vremena, gde svaki mesec ima 30 dana, nalaze se upravo 72 dana, koji daju potvrdu godine rođenja (1972) i kada se zbog svoje proročanske simbolike izuzmu iz ukupne starosne razlike između mene i moje pokojne majke, ostaje razlika od tačno 40 godina (1932-1972), bez ijednog dana odstupanja, što je simbol punine vremena i ulaska Božjeg naroda u Nebeski Hanan u vremenu drugog Hristovog preteče, jer je i Stari Izrael ušao u Obećanu zemlju nakon 40 godina od Izlaska iz Egipta.

To je pomenuto iskustvo, koje je više od iskustva, u skladu sa pravilom da “Gospod Gospod ne čini ništa ne otkrivši tajne Svoje slugama Svojim prorocima” (Amos 3,7) a kao pojašnjenje i dopuna poslužiće deo nedavne prepiske sa jednim bratom:

Nedavno sam, tražeći tačno vreme održavanja mineapoliske konferencije, došao do još jednog, nakon svega, gotovo neverovatnog podatka - da je završena 04.11.1888., što je i datum smrti moje majke (04.11.1998), i u tome uvideo još jednu kocku u tom čudnom mozaiku Božjeg planiranja i vođstva. Naime, kao što je ona neposlušna generacija Starozavetnog Izraela, zbog neverstva morala da se vrati u pustinju na 40 godina, kako bi umrli svi nevernici, tako je i moja majka, sa pomenutim rasponom između naših rođendana, od 40 godina, umrla 04.11.1998. i tako predstavila činjenicu da je odbačena vest o opravdanju verom, na Konferenciji završenoj 04.11.1888., vratila Novozavetni Izrael u njegovu “pustinju” kako bi i ta neverna generacija izumrla i ustupila mesto novoj, koja će završiti Delo i ući u Nebeski Hanan. Potvrdu daje i Svedočanstvo Duha proroštva:

“Videla sam da su Džons i Vagoner imali predsliku u Isusu i Halevu kada su deca Izraela kamenovala uhode uz sarkazam i ismevanje. Videla sam da ste namerno odbacili ono za šta ste znali da je istinito samo stoga što je bilo suviše ponižavajuće za vaše gospodstvo, videla sam neke od vas kako, u vašim šatorima, oponašate i ismevate ovu braću. Takođe sam videla da bismo, da ste prihvatili njihovu poruku, nakon dve godine od tog datuma (1888) bili u Carstvu ali se, sada, moramo vratiti u pustinju i ostati tamo četrdeset godina.” (GCB, 1892, May 7th)

Inače, da Bog i te kako govori kroz događaje, koristeći ih kao simbole, to će, takođe nedvosmisleno i evidentno, pokazati i naredna iskustva, vezana za rad vesnika Hristovog Drugog adventa. Ako se sećaš, u mom sedmom svedočanstvu, “Poziv na reformu”, izneo sam otkrivenje u kojem je Božje Delo predstavljeno fudbalskim timom čije su boje crvena i bela, koje predstavljaju Hristovu krv i pravednost i to, naravno, nije slučajno.

Nije slučajna ni činjenica da upravo u Beogradu, odakle je, pre 7 godina, počeo da se objavljuje kraj vremena milosti i Hristov neodložan Dolazak, postoji fudbalski klub čije su boje upravo crvena i bela a nije slučajno ni to što je taj klub, pre izvesnog vremena, osvojio Evropu i Svet. Paralela je indikativna ali nije kraj ni ovog - takođe kompleksnog sklopa simboličnih činjenica jer, osim ovog beogradskog kluba, slikovitu paralelu daje i poznati klub Milan, koji se, 2006. godine, sastao sa beogradskim klubom, pošto je, u sredu 2. avgusta iste godine - na tradicionalni praznik posvećen “Svetom Iliji”, tročlana komisija evropske fudbalske federacije odlučila da će Milan, i pored toga što je zbog nekih afera u italijanskoj ligi trebao da bude diskvalifikovan, moći da učestvuje u Ligi šampiona i da će se, u narednom kolu, sastati sa beogradskim klubom. Milan je “prošao” dalje i, iako nije izgledao kao favorit, osvojio sedmu titulu prvaka Evrope iste godine kada je otpočela sedma godina mog rada, kao čoveka u čijem se životu i radu ispunjava poslednje proročanstvo Starozavetnih Spisa, o vesniku koji će, u Duhu i sili Ilije, objaviti Hristov Drugi advent. Iste (2007) godine, Milan je osvojio i svetski kup i tako postao ekipa sa najvećim brojem titula u međunarodnim takmičenjima.

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=13&status=jedna&vest=92191&datum=2006-08-03

http://www.politika.rs/rubrike/Sport/t29218.lt.html

http://www.politika.rs/rubrike/Sport/t51269.sr.html

Sledi tekst pomenutog svedočanstva:

Ono što mi je dužnost da naglasim pre opisa narednog otkrivenja, jeste da i pored neobične slike, kojom se poslužio iz više razloga, Bog ne podržava takmičarske sportove, u kojima nema mesta za prave Hrišćane, što je pojačano i činjenicom da su mnogi učesnici u savremenim sportovima vrlo nemoralno obučeni.

Krajem 2002. godine, Gospod mi je, u noćnom viđenju, predstojeće događaje, kojima će ovo - poslednje Delo za probuđenje Adventnog naroda biti potvrđeno, prikazao simboličnom slikom savremenog sadržaja - lepom kombinacijom igrača jednog fudbalskog tima, koji je, pre izvesnog vremena, osvojio Evropu i Svet.

U viđenju sam se našao unutar prostorije u kojoj su se, osim mene, nalazili i neki od mojih najbližih rođaka. Sećam se da sam bio udobno smešten na svom krevetu, ispred kojeg se nalazio veliki televizor, koji je odmah postao glavni predmet moje pažnje. Slika je bila u tako divnom koloru da sa punim mirom mogu da kažem da nešto takvo nikada nisam video. Kontrasti su bili vrlo upadljivi i lepi. Predivna nijansa zelene boje, koju je odavao travnati tepih, bila je pravi melem za oko dok su posebno lepi bili dresovi igrača, koje je krasila savršena belina, protkana motivima najlepše crvene boje koja se može zamisliti. Ima velike simbolike u ovim dvema bojama.

Čim sam usredsredio pažnju na ekran, stekao sam jasan utisak da sam, tog trenutka, pored toga što sam već bio posmatrač, postao i jedan od igrača koji su upravo započinjali jedinu i pobedonosnu akciju na utakmici. Bio mi je prikazan samo veći deo protivničkog dela terena, na kojem je, jedan od igrača, sa bližeg, desnog ugla “šesnaesterca”, uputio dijagonalan pravolinijski “pass” ka protivničkoj “korner” liniji. Izgledalo je da je nemoguće da se ova lopta dostigne, jer je bila upućena velikom brzinom a na levoj strani nije bilo nijednog igrača u crveno-belim dresovima. Međutim, dok sam posmatrao tog igrača, imao sam jasno osvedočenje da vrlo dobro zna šta radi i da je ovaj - naizgled nedostižan “pass”, u stvari, plod izuzetno tačnog proračuna. U trenutku kada je izgledalo da će lopta izaći van terena, na levoj strani, sa dela terena koji se nije video, iznenada se pojavio jedan “Igrač”, Koji je nadljudskom brzinom pretrčao rastojanje do lopte i već prvim dodirom je savršeno precizno uputio ka sredini ivice “šesnaesterca”, gde se, u međuvremenu, našao igrač od koga je akcija i potekla. Snažnim “volej” udarcem, on ju je, vrlo proračunato, kroz mnoštvo protivničkih igrača, uputio prema golu. Strelovitom brzinom, u divnom pravolinijskom letu, lopta je jedinom mogućom putanjom prošla između svih prepreka i pogodila donji deo prečke, od koje se odbila u mrežu. Za sve vreme ove kratkotrajne akcije, bilo je očigledno da igrači u tamnim dresovima, i pored najvećeg truda, nisu imali ni najmanju mogućnost da makar dotaknu loptu. Nadmoć pobedničke ekipe je bila tako velika da je sudija odmah označio kraj utakmice.

Kasnije, kada sam se molio za razumevanje ovog otkrivenja, bilo mi je pokazano da nosi istu poruku kao i ono koje sam izneo na kraju treće sveske, u poglavlju pod naslovom: “A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti Carstvo”, koje je prikaz dosadašnjeg toka Dela, do trenutka kada će se Sam Gospod Isus po drugi put pojaviti da konačno učini kraj dugoj istoriji greha. I u tom otkrivenju je prikazana iznenadna i nadljudska intervencija Onoga Koji je, u simboličnoj slici, upravljao “automobilom”, odnosno Ostatkom Božjeg naroda posletka. U oba slučaja je Božje otkrivenje pokazalo da će do te intervencije doći u trenucima kada, naizgled, neće biti nikakvih mogućnosti za pobednički pohod poslednjeg Dela za probuđenje i reformu Adventnog naroda.

Pismo jednom bratu

Verujem da se možemo složiti da ovakav sklop višeznačnih podataka čovek ne može ni da izmisli, jer nema kapacitet za to. Ovo iskustvo, uz još jedno te vrste, sa istim brojem činilaca (8), predstavlja snažan dokaz verodostojnosti vesti koju tako obeleženo oruđe nosi. Sa tim ranijim - sličnim iskustvom, stvari stoje tako da vesnik Drugog Hristovog adventa ispunjava i sledeće odrednice, iskazane kroz iskustvo koje ti je takođe poznato:

• Morno je bio peto dete u svojoj porodici; ja takođe;
• njegovi roditelji su bili francuskog porekla; moji su dugo radili u toj zemlji a ja sam i rođen u njoj;
• Rožeova majka je umrla pre njegovog obraćenja i izvršila, time, veliki uticaj na njegov religiozni život; isto se i meni dogodilo, mada sa različitim posledicama;
• obojica smo imali otvorene susrete sa silama tame i Gospod nas je sačuvao;
• brz napredak u vremenu obraćenja bilo je još jedno zajedničko iskustvo;
• kršteni smo u istom godišnjem dobu, u približno istom vremenu, sa možda samo 10–20 dana razlike;
• na dan krštenja smo upoznali određenu osobu;
• iste profesije;
• dan rodjenja je morao biti 24.;
• mesec 12.;
• godina 1972.;
• težina 3650 g.;
• visina 53cm;
• majka je morala da bude rođena 12. dana;
• 10. meseca;
• 1932. g.

Značaj ovakvog iskustva je, delimično, iskazan principima verovatnoće:

 Da je teško ispuniti samo prvu od nekoliko sličnosti i podudarnosti, lako je videti, a da bi se prvoj dodale ostale, potrebno je čudo, i to veliko jer se za ispunjenje svake sledeće sličnosti ili istovetnosti verovatnoća višestruko umanjuje. Nešto od veličine ovog iskustva, shvatio sam jednom prilikom, kada me je, tokom razgovora o Starozavetnim proročanstvima, koja su ispunjena u životu našeg Spasitelja, jedan brat, inače propovednik, upitao: “Šta misliš, Milane, kolika je bila verovatnoća da se samo osam od tih četrdesetak Starozavetnih proročanstava ispuni u Isusovom životu?” “Ne znam”, odgovorio sam. Tada je on rekao: 1:1016 ili 1 : 10 000 000 000 000 000. Srce mi se, tada, ispunilo radošću, a priliku sam iskoristio proslavivši Gospoda.

Oko tri godine nakon ovog događaja, dobio sam, na poklon, knjigu jednog protestanskog pisca, u kojoj je objavljen podatak o verovatnoći da se osam proročanstava ispune u životu jedne ličnosti. Citat kojeg navodim je iz dela koje je u našoj zemlji izdato pod naslovom “I ne samo Tesar”, Džoša Mekdauela (Josh McDowell), čiji je originalni naslov “More then a Carpenter”. Knjiga obiluje mnogim istorijskim, pravnim i logičkim dokazima verodostojnosti Svetih Spisa Starog i Novog Zaveta, posebno centralnog događaja iz života našeg Gospoda i Spasitelja - Njegovo vaskrsenje iz mrtvih. Između ostalih dokaza, pisac navodi i izjavu jednog člana američkog Naučnog udruženja, kojom je argumentovana i potpuno potvrđena autentičnost i verodostojnost Svetog pisma:

“H. Harold Harcler, član Američkog naučnog udruženja, u predgovoru knjizi Pitera V. Stonera piše: 'Rukopis za knjigu 'Govor nauke' bio je pažljivo pregledan od strane odbora Američkog naučnog udruženja i izvršnog saveta istog udruženja, i utvrđeno je da je pouzdan i tačan u pogledu naučnog materijala koji je predstavljen. Matematička analiza je zasnovana na principima verovatnoće koji su ispravni, i profesor Stoner je primenio te principe na ispravan i ubedljiv način.' Verovatnoće koje će ovde biti iznesene su uzete iz te knjige da bi pokazali da je slučajnost isključena naukom o verovatnoći. S. Stoner kaže da korišćenjem moderne nauke o verovatnoći u odnosu na osam proročanstava 'vidimo da je mogućnost da jedan čovek koji je do sada živeo i ispunio svih osam proročanstava 1 u 1017. To bi bilo 1 u 100,000,000,000,000,000. Da bi nam pomogao da razumemo tu klimavu verovatnoću, Stoner to ilustruje pretpostavkom da uzmemo 1017 srebrnih dolara i rasprostremo ih po državi Teksas. Prekrili bi celu državu pola metra u visinu. Sada obeležite jedan od tih dolara i promešajte dobro čitavu tu gomilu, širom države. Svežite jednom čoveku oči i recite mu da može putovati koliko god želi, ali da mora da izabere jedan srebrni dolar i to da bude onaj pravi, koji ste vi označili. Kakve su šanse da on izabere pravi dolar? Iste onakve kakve su imali proroci u pisanju ovih osam proročanstava i pronalaženju ispunjenja u samo jednom čoveku, od njihovih dana pa do danas, pod uslovom da su ih napisali po svojoj sopstvenoj pameti.

'Ova proročanstva su ili napisana pod Božjim nadahnućem ili su ih proroci napisali onako kako su mislili da bi trebalo. U tom slučaju proroci su imali samo jednu mogućnost u 1017 da se ona ispune u jednom čoveku, ali sva su se ispunila u Hristu' ” (Josh McDowell, “More then a Carpenter” – “I ne samo Tesar”)

ZA POSLEDNJI NARAŠTAJ

(06.01.2009)

Uz srdačan pozdrav svima na listi, priključujem se onima koji su nam se obratili čestitkom i željama za sve najbolje u novoj godini, koja - kao što znate svi koji ste pratili diskusije o značaju odbacivanja Spasonosne vesti o opravdanju verom, posebno iznete, po svedočanstvu Duha proroštva, na G. konferenciji u Mineapolisu, 1888. godine – nije donela sve čemu smo se, naročito ja, nadali da će doneti, zbog čega se, nakon višednevnog preispitivanja u svetlosti Božje Reči, nadahnutih Svedočanstava sestre Vajt, i otkrivenja koja sam i sAm dobijao, izvinjavam za, kako se pokazuje, subjektivnu misao da tako ozbiljan čin - kakav je permanentno odbijanje Spasonosne milosti i Božjeg vođstva tokom 120 godina od mineapoliske konferencije, kao najdužeg primenljivog vremena milosti kojeg beleži Božja Reč - mora biti i sankcionisan iste godine kada je određeno vreme isteklo.

Sa tim u vezi, dotičemo se i kredibiliteta Božjih vesnika, o kojima postoji veoma rasprostranjeno ali Biblijski neutemeljeno verovanje da njihova razumevanja i izlaganja primljene svetlosti moraju biti apsolutno savršena, o čemu svedoči i primer Natana, koji je, u ime Boga, nikome manjem do caru, Davidu, poručio da može da gradi Svetinju, u čemu je, bez posebnog ukora i opoziva, ispravljen iste noći (2. Samuilova 7).

U novijoj istoriji, koja je daleko poznatija od Biblijske, zapažen je određen, ali svakako manji broj subjektivnih izjava i tumačenja naše dobre i drage sestre Vajt, od kojih, za ovu priliku, izdvajam jednu koja je opšte prihvaćena i vezana upravo za 120-ogodišnji period milosti prepotopnom Svetu, koju - zbog važnosti koja joj, do sada, nije pridavana - ispravljam novim, racionalno i Biblijski utemeljenim tumačenjem kao novom svetlošću o Božjem postupanju prema ljudima tokom određenih perioda milosti, davanih kroz celokupnu istoriju čovečanstva, posebno Crkve.

Naime, u dobro poznatoj i nesumnjivo Božanski nadahnutoj knjizi “Patrijarsi i proroci”, sestra Vajt, kao Božji vesnik, u poglavlju “Potop”, najmanje tri puta iznosi opšte prihvaćeno uverenje da je Noje propovedao 120 godina, o čemu sam - na pitanje jednog brata zašto se vest o mineapoliskih 120 godina, ako je od Boga, nije iznosila unapred, nakon kraćeg razmišljanja, znajući da taj period, i pored te naizgled opravdane primedbe, prolazi test Svetog pisma činjenicom da nema dužeg (primenljivog) perioda milosti od 120 godina - rekao da “to nije ni bilo moguće učiniti, iz istog razloga koji datum Božjeg Dolaska čini nepoznanicom: da ne bi došlo do opuštanja. Samo se, dakle, tako obezbeđuje pun podsticaj na pokajanje (osvedočenjima od Duha Svetog, kroz savest, razum i verne ljude) u svakom trenutku Bogu poznatog perioda milosti a kada se on, u slučaju da se ne iskoristi, približi kraju, i tako nestanu razlozi koji njegovu trajnost čine nepoznatom, onda Gospod može, kao u ovom slučaju, da pred istek dozvoli najavu kraja tog perioda kako bi zbog ispunjenja dao veću silu probuđenja intervencijama kojima će potvrditi Svoju vest. Lično, ne verujem ni da je Noje, iz godine u godinu, obaveštavao ljude koliko je ostalo do kraja, jer to ne priliči. Ni u Pismu nema izveštaja da je znao tačno vreme Potopa već samo Mojsije piše da ga je Bog odredio za 120 godina od opisanog vremena.”

Dakle, ljudska logika je ta, iako naizgled ispravna, koja je stvorila ovakvu vezu između Božje izjave da je u određenom istorijskom trenutku prepotopnom Svetu dao 120 godina milosti i činjenice da je Noje bio vesnik kraja a o svrsi i značaju ove Božje objave Mojsiju biće reči nakon Biblijske argumentacije u prilog ovakvom razumevanju događaja iz tog, za Svet, a posebno za Crkvu, značajnog vremena.

Prva u nizu činjenica - do kojih sam, Božjom pomoću i vođstvom, došao dva dana nakon citirane izjave pomenutom bratu - koje potvrđuju ovaj, praktično već potvrđen, stav, jeste da je Noje, kada je došao Potop, imao 600 godina (1. Mojsijeva 7,6).

Druga, sa njom u vezi, jeste da je sinove – Sima, Hama i Jafeta, dobio u 500. godini (1. Mojsijeva 5,32) – dakle, 20 godina nakon početka 120-ogodišnjeg vremena milosti jer su 600 – 120 = 480 a 500 – 480 = 20.

Treći i poslednji činilac ovog malog dokaznog lanca jeste taj da se Bog obratio Noju nakon što je dobio sinove, u vremenu kada su bili i oženjeni (1. Mojsijeva 6,9-14.17.18), što - kada se ima u vidu da su njihovi preci dobijali prvence najranije u 65. godini (1. Mojsijeva 5), koje su i približna životna dob u kojoj su ti dugovečni ljudi stupali u brak - jasno i nedvosmisleno govori da Noje nije propovedao niti gradio Barku 120 godina, kako se do sada verovalo, jer mu se Gospod, kako vidimo, javio, najranije, na samo 3-4 decenije od kraja tog perioda (20 + 65 = minimalnih 85 godina od početka 120-ogodišnjeg vremena odnosno 3,5 decenije do kraja), što neminovno uzrokuje pitanje razloga za objavu tog vremena milosti Mojsiju i kasnijim naraštajima kada već nije mogao da bude objavljen onima kojima je dat. Sveto pismo, kao jedini temelj našeg verovanja, u odgovoru na ovo pitanje, poručuje da su sva, ili gotovo sva, Svedočanstva svete istorije napisana za “nauku nama – na koje posledak Sveta dođe” (1. Korinćanima 10,11), i to je slučaj i sa upravo otkrivenom činjenicom da prepotopni Svet, a ni sam vesnik njegovog kraja – Noje, nije znao tačno vreme milosti koje mu je Stvoritelj podario u, tada, takođe samo Njemu poznatom istorijskom trenutku, već je poslednja opomena tadašnjem Svetu odjekivala nekoliko godina, eventualno tokom pomenutih 3-3,5 decenije, odnosno koliko je bilo neophodno da se izgradi spasonosna Barka.

Sledstveno tome - po principu da se svaka svetlost daje naraštaju kojem je potrebna, a ona se, po prvi put, iznosi danas, pred samim početkom velike reorganizacije Adventne Crkve, koja će se sresti sa Bogom licem k licu - neminovno uviđamo da je ovo Svedočanstvo Božje Reči, o 120-ogodišnjem vremenu milosti za prepotopni Svet, zabeleženo upravo za nas, sa kojima će se Božji plan za čovečanstvo, uspostavljen pre pada u greh, nakon 6000 godina izgradnje Crkve kao Hristovog tela, do stadijuma dostojnog savršenstva njegove Glave - Hrista (Efescima 4,13), konačno ispuniti. “Napisaće se ovo potonjemu rodu, i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda” (Psalam 102,18).

Dakle, na temelju već dobro poznatog otkrivenja Duha proroštva, datog sestri Vajt, da je Božji narod već nakon dve godine od mineapoliske G. konferencije, održane u jesen 1888. godine, mogao da bude “u Carstvu” da je tadašnje vođstvo prihvatilo Spasonosnu vest o opravdanju verom, oficijelno iznetu posredstvom starešina Džonsa i Vagonera, kao i na činjenici da nema dužeg primenljivog vremena milosti od 120-ogodišnjeg, datog prepotopnom Svetu, neminovno zaključujemo ono što je Gospod pokazao i u posebnom otkrivenju - datom upravo na 120-ogodišnjicu od mineapoliske G. Konferencije - da je dosadašnjem vođstvu, koje je tako dugo odbijalo Božju milost i upravu, i formalno istekao odgovarajući legitimitet, što će u vrlo bliskom vremenu biti potvrđeno i selektivnim i u nekim slučajevima i najavljenim sudovima nad najodgovornijima za katastrofalno stanje Crkve, sa jedne strane, i znacima i posebnom silom Duha Svetog, obećanom za poslednje dane, sa druge strane – strane onih na koje će autoritet posrednika u Božjoj upravi Delom biti prenesen.

Pomenuto otkrivenje, dato 04.11.2008., na 120-ogodišnjicu od mineapoliske G. Konferencije, Bog je, i tom prilikom, da bi svi, na taj, specifičan, način, i sami bili očevici, učinio evidentnim tako što je smenu vođstva Crkve predstavio savršeno vođenim događajima na najvišim svetskim i regionalnim instancama, sklopivši, tako, živu sliku događaja od prelomnog i istorijskog značaja za Svoj Narod posletka.

Naime, kao što je opšte poznato, 04.11.2008. godine, na dan kada je vođstvo Crkve, 1888. godine, zaključenjem Konferencije i formalno zapečatilo odbijanje Spasonosne milosti, došlo je do simbolične i, po mišljenju mnogih, istorijske smene u samom vrhu najmoćnije zemlje Sveta, SAD-a, koja je, po Božjem proviđenju, do nedavno, bila i centar Adventnog dela. Kada je, upravo na ovu istorijski važnu godišnjicu, došlo do izbora novog predsednika SAD-a, bilo mi je jasno da to nije slučajnost ali mi je nadahnuće sklopilo sliku tek nakon dva do tri dana, kada sam došao do podatka da je novoizabrani predsednik 44. u istoriji ove zemlje. Vezu sam, po posebnom nadahnuću, našao u činjenici da je vođstvo Adventnog pokreta i Crkve od Boga bilo priznato upravo tokom 44-godišnjeg perioda, od početka Adventnog dela – 1844. godine, do završetka mineapoliske konferencije – 04.11.1888. (1844 + 44 = 1888), nakon kojeg, tokom 120-ogodišnjeg perioda, isteklog 04.11.2008., biva prihvaćeno samo pod uslovom probuđenja i reforme, koji nije ispunjen. Stoga je, na tu godišnjicu – da ovo važno otkrivenje ne bi stajalo samo u domenu vere u nadahnutost jednog čoveka, izabran 44. predsednik SAD-a, kao slika smene vođstva i prenosa odgovarajućeg legitimiteta na druge ljude i područje, kojoj je, da bi bila potpuna, dodata takođe evidentna činjenica da je upravo u vremenu ove smene u samom vrhu SAD-a, u ovdašnjoj javnosti bilo puno previranja zbog moguće smene poglavara vodeće religijske organizacije u zemlji, takozvanog patrijarha, koji je, takođe, 44. u svom nizu.

Savršena usklađenost i simbolika ovih događaja sa najviše svetske i odgovarajuće (geografski) regionalne instance, vođena je, po nedvosmislenom svedočanstvu same Svete Reči, moćnom rukom Onoga Koji “...vlada carstvom ljudskim, i koga hoće postavlja nad njim” (Danilo 5,21).

Sa bratskim pozdravom i Božjim mirom i blagoslovom, uz podsticajnu konstataciju da je ova - nova svetlost o događajima iz vremena vesnika kraja prepotopnog Sveta, koji je poslepotopnu Zemlju ugledao “prvog dana, prvog meseca 601. godine” svog života (1. Mojsijeva 8,13), data posredstvom vesnika apsolutnog kraja Sveta, koji će, takođe ne okusivši smrt - u skladu i sa proročanstvom iz Knjige proroka Malahije 4,5.6. - ugledati Nebeski Hanan odgovarajućeg dana i meseca 6001. godine od Stvaranja i čovekovog pada u greh, odnosno prvog dana Sedmog milenijuma,

Milan M.

NOVA OTKRIVENJA

(14.02.2010)

Braćo i sestre,

Po obećanju, datom u prethodnom javljanju, iznosim nova otkrivenja u živim slikama, delom  iz javnosti, delom kroz lična iskustva, a u vezi sa posledicama odbacivanja poruke milosti na G. konferenciji u Mineapolisu, u jesen 1888. godine. Da bi ova otkrivenja bila shvaćena, jer su nastavak svetlosti objavljene u svedočanstvima pod naslovima “Pred vratima Neba” i “Za poslednji naraštaj”, koja sam priložio u poslednjem mailu, naglašavam da je, prethodno, potrebno pročitati njih ali ću, za svaki slučaj, verovatno ponoviti neke delove.

Naime, videli smo, u objavi “Za poslednji naraštaj”, da je slika smene vođstva, koje je, od Boga, bilo prihvaćeno tokom 44 godine (od 1844., kada je, zvanično, nastupila Adventna era, do zaključenja mineapoliske konferencije, 04.11.1888.), predstavljena smenom u samom vrhu SAD-a (gde je, do nedavno, bio i centar Adventnog dela) - tako što je upravo na 120. godišnjicu od zaključenja mineapoliske konferencije izabran 44. predsednik ove svetske sile dok je, istovremeno, u našoj maloj zemlji, javnost bila uzburkana zbog moguće smene 44. “patrijarha” vodeće religijske organizacije.

Ti događaji su se, dakle, zbivali u jesen 2008. godine, dok je svedočanstvo o njima izneseno 06.01.2009., na ovom forumu, pod naslovom “Za poslednji naraštaj”. U međuvremenu je, kao što je poznato, pomenuti – 44. patrijarh, preminuo 15.11.2009., što je, po običaju ove organizacije, prvi od ukupno 40 dana tokom kojih se, ako sam dobro obavešten, po tradicionalnom verovanju, takozvana “duša” navodno zadržava na Zemlji da bi se nakon toga uzela Bogu. Praksa je, istovremeno, da se novi patrijarh ne bira tokom tih dana već, dakle, potom. Simbolika je, tom prilikom, kao nova potvrda prethodnih otkrivenja, ispunjena činjenicom da se tih 40 dana, uključujući dan smrti, navršavaju 24.12.; dakle - na onaj famozni rođendan, o kojem je, takođe, bilo reči u prethodnim svedočanstvima, koja sam iznova poslao u poslednjem javljanju, pod naslovom “Prethodna svedočanstva”. Na taj dan je, po protokolu, služen takozvani “parastos”:

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?nav_id=400138&dd=24&mm=12&yyyy=2009

Dan kasnije, u odgovoru na rođendansku čestitku jednog brata, napisao sam:

Kada smo već kod ovog datuma, zanimljivo je da je upravo danas, na taj rođendan, dat 40-odnevni pomen preminulom “patrijarhu”, 44. u nizu. 44 je, setićeš se, simbol smene vođstva i Bog je učinio da patrijarh premine određenog dana kako bi se i ovaj znak dao. Da objasnim da to famozno vođstvo, obeleženo brojem 44 (1844 + 44 = 1888), simbolično, kroz patrijarha, “umire”, odnosno gubi položaj određenog dana kako bi se 24.12. (24 i 12 jesu, upravo, punine sveštenstva), legitimitet, takođe simbolično, dao vesniku Božjeg Dolaska (dan njegove smrti, naravno, nije i formalno datum kada je vođstvo Crkve odbačeno jer je do toga, kao što smo videli, došlo 04.11.2008., već je određen zbog upravo opisane simbolike i bliskosti ispunjenju kroz javnu potvrdu Dela; drugim rečima, do nje nije moglo da dođe pre ispunjenja i ove predslike - postavljenja 45. patrijarha, koji, simbolično, predstavlja novo i reformno vođstvo dok u SAD-u, 44. predsednik, kao slika palog vođstva, ostaje na položaju svedočeći, tako, da je bivši centar Adventnog dela, nažalost, ostao na istom – 44. nivou dok se, dakle, u novom centru, takođe simbolično, došlo do 45., koji je slika novog vođstva priznatog od Boga. Staro je, setimo se, bilo priznato 44 godine te je 45 njegov nastavak nakon 120 godina mlakosti i otvorenog bezakonja.)

Još jedan simbol u vezi jeste struktura pale organizacije Crkve u odnosu na novu – reformisanu. Naime, činjenica je da je dosadašnja organizacija, zbog neverstva, a da bi se ikako održala do probuđenja i reforme, bila formirana po uzoru na ovozemaljske organizacije, sa predsednicima, sekretarima i ostalim službenicima dok će nova organizacija biti struktuirana po prvostepenom organizacionom modelu, o kojem je apostol Pavle pisao Efescima: “Zato govori: Izašavši na visinu zaplenio si plen, i dade dare ljudima. A što iziđe, šta je, osim da i siđe u najdonja mesta zemlje? Koji siđe to je Onaj Koji i iziđe više sviju nebesa da ispuni sve. I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove.” (Efescima 4,8-13) Dakle, nova, idealna i, zapravo, prava organizacija Crkve nije, kako kaže Sveta reč, “nazidana na temelju” predsednika, sekretara i drugih službenika već “apostola i proroka... ” (Efescima 2,20), počevši, upravo, od patrijaraha, preko sudija i Starozavetnih proroka, do apostola i proroka Novog zaveta.

U nizu značenja tog datuma (24.12.), jeste i činjenica da je on 50. od zaključenja mineapoliske konferencije, 04.11. (što je i dan smrti moje majke koja, budući starija od mene 40 godina, simboliše generaciju koja je morala da izumre tokom 40 godina u pustinji da bi naredni naraštaj ušao u Obećanu zemlju) a 50 je, svakako, simbol izlivanja Svetog Duha. Dakle 04.11., kao početak 50-odnevnog perioda, i dan smrti moje majke, jeste, da ga tako označimo, dan smrti i smene dok je 24.12., kao poslednji dan tog perioda (50-odnevnog) - dan života (rođendan); simbol postavljenja umesto vođstva koje je bilo prihvaćeno tokom 44 godine (1844-1888) i, konačno, simbol početka velikog izlivanja Svetog Duha kroz novo vođstvo, u skladu sa proročanstvom iz Malahijine Knjige, o vesniku koji će, u Duhu i sili Ilije, objaviti Božji sud i Dolazak.

I da dodamo da u samom rođendanu - 24.12.1972., jedini broj koji nije deljiv sa 12 (24 i 72 jesu) jeste 19, za kojeg sam dugo mislio da nema nikakvo značenje dok, osim telesne težine i visine na rođendan, koji takođe imaju značenje, nisam pogledao čas rođenja (18:20), gde je srednja vrednost tih brojeva upravo 19 (između 18 i 20). Tako između časa i minuta rođenja broj 19 nedostaje, dok je u sklopu godine (1972), zbog nedeljivosti sa brojem 12, višak. I konačno, kada saberemo čas i minut rođenja dobijamo 38, što je broj godine u koju sam upravo ušao a traje tokom godine sa savršenom (okruglom) brojevnom oznakom (2010). Ostaje još da se vidi šta će ona doneti; neću ništa da prejudiciram dok Bog ne otkrije šta će se, i kada, tačno, zbiti.

U istom kontekstu, kao dopunsku potvrdu navedenih činjenica, doživeo sam, u leto 2008., prilikom kupovine auta, još jedno lično iskustvo tipološke prirode. Naime, u tom periodu mi je nadahnuće, nakon razumske spoznaje ove potrebe, posvedočilo da bih, radi novonastalih potreba u Delu, trebao da nabavim auto, koji mi je, kada je reč o modelu, takođe nadahnućem, određen nekoliko godina ranije. Imao sam, prilikom izbora, u vidu, po sopstvenom ukusu, određenu boju, broj vrata, odsustvo plinskog uređaja u prtljažniku radi više prostora za literaturu i druge smernice kao pomoć u traženju pa je takvim suženjem izbora potraga za Božjim izborom auta bila olakšana jer je On “...što čini u nama da hoćemo i učinimo kao što Mu je ugodno” (Filibljanima 2,13) – naravno, pod uslovom da se odričemo sopstvenih (nepotvrđenih i nenadahnutih) planova.

Nakon prijema osvedočenja o kupovini, odmah sam krenuo u potragu – tako što sam u najobimnijem oglasniku pregledao odgovarajuće ponude i nakon molitve Bogu da sve bude vođeno Njegovom rukom, pozvao nekoliko prodavaca i pogledao dva auta, koji nisu odgovarali, da bih, malo potom, tokom telefonskog razgovora sa jednim prodavcem, dok sam slušao njegov opis auta, primio nadahnuće da će njegov auto odgovarati i da će ugovor biti sklopljen po Božjoj volji. Budući da je bilo veče i da sam po taj auto trebao da odem do Pančeva, dogovorili smo se da dođem narednog dana, kako bih ga pogledao na dnevnoj svetlosti i, tako, i praktično utvrdio da je zaista po Božjoj volji. Naravno, bilo je tako pa sam ga dogovorenog dana kupio i odvezao do kuće mog brata, koga sam poveo kao iskusnijeg u toj oblasti, da bih kod njega, pregledom saobraćajne knjižice, koju je prilikom kupovine proverio on, uvideo da je registrovan do sada već famoznog datuma – 24.12. (prilažem sliku saobraćajne knjižice).

Oko dva meseca kasnije, dok sam, spontano posmatrajući auto, razmišljao o ovom iskustvu, pomislio sam, znajući da su Božja dela često svestrana, da trajnost registracije do rođendana možda nije samo potvrda nadahnuća koje mi je, pre kupovine, posvedočilo da je taj auto za mene, pa sam počeo da se bavim registarskim brojem, da bih ubrzo uvideo još jedan tip budućih događaja. Naime, registarski broj tog auta, bio je, do 24.12.2008., odnosno, 50. dana nakon 120. godišnjice od Mineapolisa – 141-29, kojeg čine osnovni brojevi - 100 i 20, i kao ostaci – 41 i 9. U simbolu, kako mi je dato da razumem, osnovni brojevi, 100 i 20, predstavljaju 120 godina od Mineapolisa, a ostaci, 41 i 9, broj dana nakon 120. godišnjice, kojih je kraj upravo 24.12.2008., kada je istekla i registracija. Gotovo sam vrhunac ove simbolike, daje činjenica da je u jednom otkrivenju iz 2002. godine, poslednji Ostatak predstavljen upravo automobilom, kao savremenim simbolom Zajednice.

Puninu simbola, datih ovim automobilom, osim činjenice da, do sada, zbog, kako se ispostavilo, nelegalno zamenjenog motora, nisam mogao da mu produžim registraciju, čini naziv mesta (Pančevo) u kojem je bio registrovan do pomenutog datuma, jer ukazuje na istoimenog igrača (D. Pančev) poznatog beogradskog kluba, koji je, svojevremeno, osvojio Evropu i Svet, kao predslika završnice Božjeg Dela, pokrenutog upravo u Beogradu, o čemu je bilo reči u prethodnim svedočanstvima, kada sam, opisujući jedno otkrivenje savremenog sadržaja, ukazao na simboliku boja ovog kluba (crvena i bela kao predstava Hristove krvi i pravednosti), jer je, naime, upravo pogotkom tog igrača, u takozvanoj penal-završnici finala, ovaj klub osvojio takozvani “kup šampiona”, zahvaljujući kojem je stekao priliku da iste godine, u decembru, osvoji i svetski kup, koju je, kao predslika poslednjeg Adventnog dela, i iskoristio. Pobedonosni pogodak ovog igrača jeste tip potvrde vesti o skorom Božjem Dolasku, koju sam, setićete se, opisao ovako:

Ono što mi je dužnost da naglasim pre opisa narednog otkrivenja, jeste da i pored neobične slike, kojom se poslužio iz više razloga, Bog ne podržava takmičarske sportove, u kojima nema mesta za prave Hrišćane, što je pojačano i činjenicom da su mnogi učesnici u savremenim sportovima vrlo nemoralno obučeni.

Krajem 2002. godine, Gospod mi je, u noćnom viđenju, predstojeće događaje, kojima će ovo - poslednje Delo za probuđenje Adventnog naroda biti potvrđeno, prikazao simboličnom slikom savremenog sadržaja - lepom kombinacijom igrača jednog fudbalskog tima, koji je, pre izvesnog vremena, osvojio Evropu i Svet.

U viđenju sam se našao unutar prostorije u kojoj su se, osim mene, nalazili i neki od mojih najbližih rođaka. Sećam se da sam bio udobno smešten na svom krevetu, ispred kojeg se nalazio veliki televizor, koji je odmah postao glavni predmet moje pažnje. Slika je bila u tako divnom koloru da sa punim mirom mogu da kažem da nešto takvo nikada nisam video. Kontrasti su bili vrlo upadljivi i lepi. Predivna nijansa zelene boje, koju je odavao travnati tepih, bila je pravi melem za oko dok su posebno lepi bili dresovi igrača, koje je krasila savršena belina, protkana motivima najlepše crvene boje koja se može zamisliti. Ima velike simbolike u ovim dvema bojama.

Čim sam usredsredio pažnju na ekran, stekao sam jasan utisak da sam, tog trenutka, pored toga što sam već bio posmatrač, postao i jedan od igrača koji su upravo započinjali jedinu i pobedonosnu akciju na utakmici. Bio mi je prikazan samo veći deo protivničkog dela terena, na kojem je, jedan od igrača, sa bližeg, desnog ugla “šesnaesterca”, uputio dijagonalan pravolinijski “pass” ka protivničkoj “korner” liniji. Izgledalo je da je nemoguće da se ova lopta dostigne, jer je bila upućena velikom brzinom a na levoj strani nije bilo nijednog igrača u crveno-belim dresovima. Međutim, dok sam posmatrao tog igrača, imao sam jasno osvedočenje da vrlo dobro zna šta radi i da je ovaj - naizgled nedostižan “pass”, u stvari, plod izuzetno tačnog proračuna. U trenutku kada je izgledalo da će lopta izaći van terena, na levoj strani, sa dela terena koji se nije video, iznenada se pojavio jedan “Igrač”, Koji je nadljudskom brzinom pretrčao rastojanje do lopte i već prvim dodirom je savršeno precizno uputio ka sredini ivice “šesnaesterca”, gde se, u međuvremenu, našao igrač od koga je akcija i potekla. Snažnim “volej” udarcem, on ju je, vrlo proračunato, kroz mnoštvo protivničkih igrača, uputio prema golu. Strelovitom brzinom, u divnom pravolinijskom letu, lopta je jedinom mogućom putanjom prošla između svih prepreka i pogodila donji deo prečke, od koje se odbila u mrežu. Za sve vreme ove kratkotrajne akcije, bilo je očigledno da igrači u tamnim dresovima, i pored najvećeg truda, nisu imali ni najmanju mogućnost da makar dotaknu loptu. Nadmoć pobedničke ekipe je bila tako velika da je sudija odmah označio kraj utakmice.

Kasnije, kada sam se molio za razumevanje ovog otkrivenja, bilo mi je pokazano da nosi istu poruku kao i ono koje sam izneo na kraju treće sveske, u poglavlju pod naslovom: “A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti Carstvo”, koje je prikaz dosadašnjeg toka Dela, do trenutka kada će se Sam Gospod Isus po drugi put pojaviti da konačno učini kraj dugoj istoriji greha. I u tom otkrivenju je prikazana iznenadna i nadljudska intervencija Onoga Koji je, u simboličnoj slici, upravljao “automobilom”, odnosno Ostatkom Božjeg naroda posletka. U oba slučaja je Božje otkrivenje pokazalo da će do te intervencije doći u trenucima kada, naizgled, neće biti nikakvih mogućnosti za pobednički pohod poslednjeg Dela za probuđenje i reformu Adventnog naroda.

Broj VII - POZIV NA REFORMU

POZIV NA REFORMU

Broj VII -  Juli 2004.

PREDGOVOR

U ovom svedočanstvu, sedmom po redu, po Božjoj volji iznosim nekoliko otkrivenja o događajima koji će, uskoro, na poseban način, obeležiti konačnu istoriju Crkve ASD - poslednjeg uporišta Božje istine, koja je, u određenoj meri, pogažena i u njenim redovima.

Siguran sam da će svako čije je srce otvoreno za uticaj Svetog Duha moći da prepozna Njegov glas u ovim svedočanstvima ali je - da bi i otvorenost za primanje životno važnih istina, sadržanih u njima, bila potpuna - potrebno da se u proučavanje uđe bez već formiranih i uglavnom pogrešnih mišljenja o mnogim pitanjima, koja se, po diktatu savremenih fariseja, već dugo iznose kao istina.

Crkva adventista Sedmog dana ima istinu koje druge zajednice nemaju ali ona nije potpuna i treba da bude unapređena jer nije Božja volja da Njegov narod stagnira, već napreduje. A kako će napredovati ako nema nove svetlosti, koja će ukloniti tamu sa stare i doneti nova saznanja, ohrabrenja, savete i preko potrebna uputstva za prolazak kroz vreme nevolje kakve nije bilo nikada?

“Proroštvo se mora ispuniti. Gospod kaže: 'Evo, Ja ću vam poslati Iliju proroka pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji.' (Malahija 4,5) Neko treba da dođe u sili i Duhu Ilije, a kad se on pojavi, ljudi će reći: 'Suviše si revan, ne tumačiš Pismo na ispravan način. Dopusti da ti kažem kako da učiš ljude tvojoj vesti.
 

Ima mnogo, mnogo onih koji nisu u stanju da razlikuju Božje delovanje od ljudskog. Govoriću istinu onako kako mi je Bog dao, i sad kažem: Ako nastavite da iznalazite greške, da gajite duh nesloge, nikada nećete poznati istinu. Isus je rekao Svojim učenicima: 'Imam mnogo da vam kažem ali sad ne možete nositi'. (Jovan 16,12) Učenici nisu bili u stanju da procene svete i večne stvari, ali im je Isus obećao da će im poslati Utešitelja Koji će ih naučiti svemu i podsetiti ih na sve što je On govorio.

Ne smemo polagati svoje pouzdanje u čoveka. 'Prođite se čoveka kojemu je dah u nosu; jer šta vredi?' (Isaija 2,22) Svoje bespomoćne duše poverite Isusu. Zašto da pijemo sa izvora u ravnici, kad postoje divni, gorski izvori? Ostavimo mutne, plitke potoke! Popnimo se do svežeg planinskog vrela! ...Istražujte, upoređujte Pismo sa Pismom, usecite duboko okno u rudniku Božje Reči. Svoje ja, svoja mišljenja i gledišta položite na Božji oltar; odbacite svoje unapred postavljene stavove i dozvolite da vas Duh Božji upozna i uvede u istinu.” (RH 18.02.1890) 

“GLEDAJTE, ČUVAJTE SE KVASCA FARISEJSKOG...”

Marko 8,15.

U ovom kratkom vremenu, koje prethodi Hristovom Drugom dolasku, vrlo je važno da se u sklopu pripreme za taj veliki događaj konačno oslobodimo mnogih zabluda - poluistina i neistina o mnogim bitnim pojmovima koje su savremeni fariseji, pod vođstvom oca svake laži i prevare, kao otrovni kvasac uneli u čistu nauku Božje Reči, “koja je jedanput dana svetima.” (Juda 1,3) Sotona je, tokom dugog vremena, velikom lukavošću i svim mogućim sredstvima koja mu stoje na raspolaganju, koristeći se autoritetom neposvećenih propovednika, starešina i službenika Zajednice, činio sve da uspostavi svoju vlast nad Crkvom ASD - poslednjem uporištu Božje Reči, i to mu je, u velikoj meri, i uspelo. Otkad postoji Crkva, postoji i taj pakleni plan ovog podmuklog protivnika Boga i ljudi, jer postavljanjem što većeg broja neposvećenih ljudi na čelo omrznute Zajednice, raste njegova moć i mogućnost za konačno postizanje dugo željenog cilja - potpuno uništenje vere i posvećenja. Unošenje neistina i potkopavanje vere u Božju Reč i Spise Duha proroštva su osnovna sredstva kojima se služi u svojim nastojanjima da, ako je ikako moguće, ostvari svoj cilj. Duh proroštva, o tome, kaže:

“Sotona silno deluje kroz sinove neposlušnosti da bi neverstvo i otpad prikazao kao istinu i vernost. Snaga njegovog nadahnuća pokreće danas živa oruđa da dovrše veliku pobunu protiv Boga koju je otpočeo na Nebu.” (Bilten Generalne konferencije 1893. str. 408-409)

“Veliki varalica kaže: ‘Moramo da stražimo nad onima koji skreću pažnju ljudi na Subotu Gospodnju, jer će oni mnoge upoznati sa Zakonom Božjim; a isto videlo koje otkriva pravu Subotu otkriva i istinu o Hristovoj službi u nebeskoj Svetinji i ukazuje da se upravo sada odvija poslednji čin velikog dela spasenja čoveka. Zadržite um tih ljudi u mraku dok se delo na Nebu ne završi, pa ćemo tako dobiti i Crkvu i svet.’

‘Ja ću uticati na propovednike raznih crkava da odvraćaju ljude od Božjih Zapovesti. Ono što Pismo proglašava savršenim Zakonom slobode, mi ćemo prikazati kao ropski jaram. Jer narod rado prihvata objašnjenje Pisma od svojih sveštenika i propovednika. Oni ne istražuju sami za sebe. Tako radeći preko sveštenstva, mogu da upravljam narodom po svojoj volji.’

‘Ali pre nego pređemo na one krajnje mere, moramo da upregnemo svu svoju mudrost da bismo zaveli one koji slave pravu Subotu. Svetovnošću, željama tela, i ohološću možemo mnoge da odvojimo od Hrista. Neka se oni osećaju sigurnim zato što veruju istini, ali popuštanjem apetitu i niskim strastima koje otupljuju razum i smanjuju moć zapažanja, izazvaćemo njihov pad.’

‘Kroz one koji imaju obličje pobožnosti, ali ne poznaju njenu silu, možemo da zadobijemo mnoge koji bi nam inače naneli mnogo štete. Oni koji vole zadovoljstva i uživanja više nego Boga, biće nam najuspešniji pomagači. Oni koji su sposobni i inteligentni, poslužiće kao mamci koji će privlačiti druge u naše zamke. Niko se neće bojati njihovog uticaja, jer oni ispovedaju istu veru. Preko njih ćemo druge dovesti do zaključka da Hristovi zahtevi nisu baš tako striktni, kako su to oni ranije mislili i da će usaglašavanjem sa ovim svetom imati više uticaja na ljude u svetu. Tako će se i oni odvojiti od Hrista a onda neće imati sile da se odupru našem uticaju i neće potrajati dugo, a oni će biti gotovi da ismejavaju svoju nekadašnju revnost i posvećenje.’

‘Sve dok ne bude zadat ovaj poslednji, odlučni udarac, naš napor protiv onih koji drže Božje Zapovesti mora biti neumoran. Moramo da prisustvujemo svim njihovim sastancima...’

‘Imam na raspolaganju ljude koji su moji zastupnici, koji se drže lažne doktrine pomešane sa tek toliko istine koliko je dovoljno da zavedu duše. Među prisutnima ću imati neverne koji će izražavati sumnju u odnosu na Gospodnju vest opomene Njegovoj Crkvi. Ako bi ljudi čitali i slušali ove opomene bilo bi malo nade da ćemo ih savladati. Ali ako uspemo da njihovu pažnju odvratimo od ovih opomena, oni neće ni biti svesni naše moći i lukavstva, te ćemo ih na kraju privući u svoje redove. Bog neće dozvoliti da se Njegove reči nekažnjeno omalovažavaju. Ako uspemo da izvesno vreme zadržimo ove prevarene duše, Bog će povući Svoju milost od njih pa će biti potpuno prepušteni našoj kontroli.’

‘Moramo da izazovemo nesuglasice i raspre. Moramo da uništimo u njima onu žarku želju za spasenjem. Moramo nekako da ih navedemo da kritikuju, osuđuju, i optužuju jedni druge; da gaje sebičnost i netrpeljivost. Zbog ovih greha je Bog i nas oterao iz Svoje prisutnosti, pa će svi oni koji slede naš primer doživeti istu sudbinu.’ ”  (4SP 337-340)

Vreme i događaji, nažalost, pokazuju da su ovi planovi koje je Sotona skovao u vrlo velikoj meri i ostvareni, međutim, i pored toga, sigurno je da Bog neće dozvoliti da Crkva padne i iz tog razloga i nastaju svedočanstva Duha proroštva, kojima Bog otkriva namere neprijatelja, savetuje, opominje, i poučava Svoj narod, da bi ga sačuvao od zastranjenja. Upravo radi ispunjenja tog cilja, po Božjoj volji, iznosim ispravno tumačenje onih pojmova koji su od izuzetne važnosti i za konačno spasenje mnogih koji su prihvatili iskrivljenu i nepotpunu istinu o predmetima kao što su: Crkva, organizacija, probuđenje i reforma, jer mnogi adventisti ponavljaju grešku koju je činio i jevrejski narod, koji je imao pogrešnu predstavu o Crkvi i njenom delovanju.

Crkva

“Ili ne znate da su telesa vaša Crkva Svetoga Duha Koji živi u vama...” (1. Korinćanima 6,19)

I pored jasnog učenja Svetog pisma o ovom predmetu, mnogi adventisti ga ne razumeju jer su pod uticajem propovednika prihvatili stav da Crkvu sačinjavaju zgrada na kojoj stoji natpis “Hrišćanska adventistička crkva” i svi vernici koji se okupljaju u njoj, bez obzira na to da li su zaista posvećeni jer, kako se, po omiljenom tumačenju priče o kukolju, kaže: ne treba ništa menjati sve dok Isus ne dođe, jer je, navodno, On to i kazao.

Isto nerazumevanje i zablude, vladale su i u Hristovom vremenu. Kada su Ga, prilikom prvog “čišćenja” hrama, na početku Njegove javne službe, Jevreji upitali: “Kakav nam znak pokazuješ da to možeš činiti?”, On je odgovorio: “Razvalite ovu Crkvu, i za tri dana ću je podignuti. A Jevreji rekoše: Četrdeset i šest godina građena je ova crkva, i ti za tri dana da je podigneš? A On govoraše za Crkvu tela Svojega.” (Jovan 2,18-21) Ono što Sveto pismo govori o Crkvi je tako jasno da bi svaki komentar trebao da bude suvišan. Slede još nekoliko tekstova:

“...A Crkva moljaše se za njega Bogu bez prestanka.” (Dela 12,5)

“A kad dođoše u Jerusalim, primi ih Crkva...” (Dela 15,4)

“Ne znate li da ste vi Crkva Božja, i Duh Božji živi u vama? Ako pokvari ko Crkvu Božju, pokvariće njega Bog: jer je Crkva Božja sveta, a to ste vi.” (1. Korinćanima 3,16-17)

“Jer ste vi Crkve Boga živoga, kao što reče Bog: useliću se u njih, i živeću u njima, i biću im Bog, i oni će biti Moj narod.” (2. Korinćanima 6,16)

“Jer gde su dva ili tri sabrani u ime Moje onde Sam Ja među njima.” (Matej 18,20)

Mada je istina da se crkvom naziva i zgrada u kojoj vernici održavaju Bogosluženja (1. Timotiju 3,15), suštinski gledano, onako kako to i Bog čini, Crkva je svaki vernik u koga se, kroz pravu zajednicu sa Spasiteljem, uselio Sveti Duh (2. Korinćanima 6,16), jer je jasno da nijedna zgrada, ili čak institucija, po sebi nema nikakvu vrednost. Istorija Apostolske crkve, koja treba da bude uzor današnjoj, je najbolje pokazala kako treba da izgleda Crkva koju Bog može da prizna kao takvu. U tom vremenu, vernici su često morali da se okupljaju van crkvenih zgrada, u kućama ili na poljima, a samu Crkvu su sačinjavali oni koji su prihvatili Isusa kao ličnog Spasitelja dok su se ostali, koji su Ga odbacili, u svom slepilu i dalje držali tada već prazne forme i obreda i čak verovali da je Bog sa njima! Međutim, u Božjim očima, oni, više, nisu bili Njegov narod.

U ovom - poslednjem vremenu, istorija će se, nažalost, ponoviti na gotovo isti način; dok će ogromna većina adventista sedmog dana odbiti poslednji poziv Vernog Svedoka, ostajući u svezama praznog formalizma, dotle će verni Ostatak, koji će držati Božje Zapovesti i imati svedočanstvo Isusa Hrista, biti isključen i prognan upravo od onih koji će se, kao nekada Jevreji, i dalje držati institucije, govoreći: “Crkva Gospodnja, crkva Gospodnja, crkva Gospodnja ovo je.” (Jeremija 7,4-14) Braćo i sestre, proučite ovaj tekst iz Knjige proroka Jeremije i primite ove opomene dok je moguće jer će vreme milosti najpre isteći za adventiste sedmog dana koji već dugo poznaju istinu, kao što je nekada isteklo za Jevreje a trajalo još samo za one koji nisu imali pravu priliku da upoznaju istinu. Isto će biti i danas. “Jer će se sud krenuti od kuće Božje!” (1. Petrova 4,17) “A drugima reče i čuh: Prođite za njim po gradu, i pobijte, neka ne žali oko vaše niti se smilujte; starce i mladiće, i devojke i decu i žene pobijte da se istrebe; ali na kome god bude znak, k njemu ne pristupajte; i počnite od Moje Svetinje. I počeše od Moje Svetinje. I počeše od starešina što behu pred domom.” (Jezekilj 9,5-6)

Organizacija

Još jedna velika zabluda, koja je opšte prihvaćena i posebno omiljena onima koji po svaku cenu žele da steknu i zadrže lažni autoritet, jeste poistovećivanje Crkve sa organizacijom, jer je organizacija samo način na koji Crkva funkcioniše. Način organizovanja Crkve se može, i treba, promeniti, ali Crkva ostaje Crkva. Crkva je skup posvećenih ljudi, a organizacija način na koji deluju i sarađuju.

Ovu neistinu zastupaju upravo oni koji se boje reorganizacije, odnosno reforme, koja je nasušno potrebna u delu pripreme za Hristov Drugi dolazak.

Reforma

Reforma, ili reorganizacija - kako se drugačije naziva, predstavlja veliku, neretko i potpunu promenu organizacije jedne društvene skupine. Ona zadire u sve bolesne pore starog sistema umesto kojeg se uvode novi principi i pravila - novi načini razmišljanja, postupanja i delovanja. Reči: “Staro prođe, gle, sve novo posta” (2. Korinćanima 5,17), mogu se izneti kao jedna od najboljih definicija reforme. Ono što mora da prethodi reformi Crkve je probuđenje prave pobožnosti, bez koje nijedna reforma nema vrednost. Duh proroštva kaže:

“U delu reforme koje treba izvesti danas, potrebni su ljudi koji slično Jezdri i Nemiji, neće pravdati i skrivati greh niti će se ustručavati da se bore za slavu Božju... Ukazujući im na zapovesti i kazne Božje koje su u prošlosti snašle Izrael zbog istog greha, probudio je njihovu savest; tako je počelo delo reformacije koje je otklonilo gnev Božji i donelo Njegov blagoslov.” (PK 673-674)

“U svim našim Crkvama je potrebna temeljna reformacija! Božja sila koja preobražava mora da dođe u sve naše crkve.” (SM B1 p. 121)

 “Ako u Božjem narodu ne dođe do odlučne reforme, Bog će okrenuti Svoje lice od njega.” (8T 146)

“Gospod želi da se Njegova Zajednica očisti pre nego što se Njegove kazne još znatnije sruče na svet.” (RH 08.09.1905)

“Mora se uputiti poziv: Ko hoće da bude na strani Gospodnjoj? Neka Mu priđe u odanosti i istini. Božji Zakon koji nas obavezuje na strogo i lično pokoravanje Stvoritelju, ne dozvoljava povezivanje sa bezbrižnima, nepostojanima i neobraćenima, koji pokazuju da istina nije imala dejstva na njihovo srce i karakter, čiji uticaj ne privodi druge Hristu, nego ih odvaja od Njega. Naše skupštine se moraju očistiti od nepobožnosti, bezboštva i mnogo čega što se nagomilalo i ometa njihovo napredovanje...” (RH 29.11.1898)

“Oni koji su dobili prednost i priliku da upoznaju istinu, a koji ipak i dalje ometaju delo koje po Božjoj volji treba da bude obavljeno, biće uklonjeni iz naše sredine. Bogu nije potrebna služba ljudi koji pokušavaju da služe dva gospodara.” (MS 64 - 1898)

Sveštenstvo

“Istinita je reč: ako ko vladičanstva želi dobru stvar želi. Ali vladika treba da je bez mane, jedne žene muž, trezan, pametan, pošten, gostoljubiv, vredan da uči; ne pijanica, ne bojac, ne lakom, nego krotak, miran, ne srebroljubac; koji svojim domom dobro upravlja, koji ima poslušnu decu sa svakim poštenjem; A ako ko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za Crkvu Božju? Ne novokršten, da se ne bi naduo, i upao u sud đavolji. A valja da ima i dobro svedočanstvo od onih koji su napolju, da ne bi upao u sramotu i u zamku đavolju.” (1. Timotiju 3,1-7)

“Jer vladika treba da je bez mane, kao Božji pristav; ne koji sebi ugađa, ne gnevljiv... Nego gostoljubiv, blag, pošten, čist; koji se drži verne reči po nauci, da bude kadar i savetovati sa zdravom naukom, i pokarati one koji se protive.” “Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i Zakon da se traži iz njegovih usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.” (Titu 1,7-9; Malahija 2,7)

Jasnom naukom Svetog Pisma, Bog nedvosmisleno govori o tome ko je zaista podoban za svešteničku službu i ta pravila bi i danas morala da se poštuju, međutim, svedoci smo sveopšteg kršenja Božjih odredaba koje se odnose na ovaj predmet, što je ključni uzrok velikog duhovnog otpada u Zajednici, jer kada samo vođstvo ne pruža primer prave pobožnosti i krši Božje Zapovesti, kako će ih tek ostali poštovati? Iz tog razloga je reforma uvek počinjala obraćenjem sveštenstva, ili njegovom smenom, da Crkva ne bi pala vođena lažnim autoritetima koji predstavljaju najefikasnije oruđe u Sotoninoj ruci. Razumevanje i primena pravila o pravom sveštenstvu, koje Bog može da prizna kao takvo, spada u najvažnije principe reforme koja će se, u ovom - poslednjem vremenu, sprovesti u redovima Adventnog naroda.

Vrlo je važna sledeća objava Duha proroštva, koja potpuno rasvetljava uslove koje svaka osoba mora da ispuni da bi mogla da obavlja svešteničku službu, kao i odnos kojeg vernici Crkve moraju da zauzmu prema neposvećenim sveštenicima ukoliko žele da Božji blagoslovi počivaju na Zajednici i njima samima:

“Pokazano mi je da je od velikog značaja da propovednici koji se posvećuju svečanom i odgovornom delu objavljivanja vesti trećeg anđela budu čisti i ispravni. Bogu nije teško da nađe oruđe kroz koje će izvršiti Svoje delo. On može govoriti u svako doba kroz koga hoće, i Njegova će reč biti silna i ostvariće se ma kome bila upućena. Ali ako istina nije posvetila i očistila ruke i srce onoga koji vrši ovu svetu dužnost, može mu se dogoditi da govori po svom nesavršenom iskustvu. A ako on govori samo prema savetima svog neposvećenog razuma, njegov savet neće dolaziti od Boga nego od njega samog. Kao što onoga koga je Bog pozvao nazivamo svetim, tako i onaj koga je Bog prihvatio i izdvojio od drugih ljudi mora dati dokaza o svom svetom pozivu i pokazati svojim čistim putem u životu i svojim ponašanjem da je odan Onome Koji ga je pozvao. Strašno će zažaliti oni koji propovedaju istinu a nisu se posvetili njom, i oni koji primaju i zadržavaju te neposvećene i dozvoljavaju da im oni propovedaju i uče ih!” (1T 261)

Dužnost mi je da još jednom naglasim: da je primena ovih načela od najvećeg značaja za spasenje mnogih koji se skoro slepo uzdaju u sadašnje vođstvo, koje velikim koracima ide ka potpunom otpadu od vere, koji će nastati u velikom broju naših mesnih Crkava. Velika je istina da mnogi članovi Zajednice neće poslušati Božji poziv na probuđenje, usled čega će preći u redove protivnika i prihvatiti zakone Novog Svetskog Poretka, koji će, u potpunosti, pogaziti Božji Zakon i autoritet. Svi koji samo formalno ispovedaju istinu, koji nisu posvećeni njenom silom, nemaju ni ljubavi prema Spasitelju i odreći će Ga se upravo kao što su Ga se i Jevreji odrekli. Odbacivanje Hrista od strane jevrejskog naroda i njihovo ostajanje pod rimskim jarmom tadašnjeg vremena je slika odbacivanja Hrista od velike većine adventista Sedmog dana, koji će, u vremenu donošenja nedeljnih zakona, odbaciti Spasitelja i pokloniti se novoj rimskoj vlasti, na čelu sa papom - vrhovnim poglavarom Novog Svetskog Poretka, “kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta Svojih, i iskoreniti svetlošću Dolaska Svojega. Kojega je dolazak po činjenju Sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnim čudesima, i sa svakom prevarom nepravde među onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli. I zato će im Bog poslati silu prevare, da veruju laži; da prime sud svi koji ne verovaše istini, nego voleše nepravdu.” (2. Solunjanima 2,8-12)

Članovi Zajednice

U ovim, poslednjim danima - kada je sadašnje rukovodstvo Crkve ASD, zbog odbijanja svih poziva na predanje Bogu i svesnog prestupanja Božjih Zapovesti, zamenjeno oruđima kroz koja će Sam Gospod objavljivati Svoju volju - više neće biti poštovanja lažnih autoriteta, niti će iko ko ne poštuje Božji Zakon moći da bude član Zajednice. Od trenutka kada će ova - poslednja vest Vernog Svedoka biti potvrđena posebnom manifestacijom Božje sile, i kada nedugo nakon toga bude doprla do svih Crkava, Zajednicu adventista Sedmog dana će, u Božjim očima, predstavljati samo oni koji zaista žive u skladu sa Njegovom voljom: “Tako dakle i u sadašnje vreme Ostatak bi po izboru blagodati.” (Rimljanima 11,5) Božji Ostatak će sačinjavati samo oni koji drže Njegove Zapovesti (Otkrivenje 12,17), dok će svi koji će ostati uporni u nepokajanju biti izbljuvani, kao što je i najavljeno porukom Laodikejskoj Crkvi (Otkrivenje 3,16).

U najužoj vezi sa ovim predmetima, o kojima je reč u ovom poglavlju, je i tumačenje teksta iz dvanaestog poglavlja Knjige Otkrivenja, koji glasi: “I razgnevi se zmija na ženu i otide da se pobije sa ostalim semenom njezinim koje drži zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista.” (Otkrivenje 12,17) Iz sadržaja ovog poglavlja se vidi da žena, koja, u simbolu, predstavlja Crkvu (Isaija 54,5-6; Jeremija 3,12-14; 31,32; 2. Korinćanima 11,2) (U ovom slučaju Božju) - doživljava veliki raskol, što se vidi iz činjenice da će nakon velikog rešetanja, koje će je zadesiti, postojati još samo malobrojni Ostatak koji drži Božje Zapovesti i ima svedočanstvo Isusa Hrista, o čemu sam, delimično, pisao i u uvodnom delu pod nazivom “Duhovni darovi u Zajednici Ostatka.” Po starom adventističkom tumačenju, tekst iz Otkrivenja 12,17 predstavlja opis Adventističke Crkve, koja ima ispravnu doktrinu o Božjim Zapovestima i ima svedočanstvo Isusa Hrista u daru proroštva ispoljenom u službi Ellen G. White. Međutim, to je smišljena prevara - ne samo greška, koju otkriva sam tekst, u kojem je pisano da će Ostatak držati Zapovesti što, očigledno je, nije ispunjeno ni u vremenu E. G. White, koja se, svim datim joj snagama, borila protiv bezboštva u Zajednici: pozivima, opomenama, savetima i ukorima. Dakle, kao što sveta Božja Reč nedvosmisleno govori, a događaji potvrđuju, Ostatak poslednjeg vremena ne može biti sadašnja Adventistička crkva, u kojoj još nije došlo do rešetanja iza kojeg će ostati samo oni koji zaista drže Božje Zapovesti. “Jer ako bude naroda tvojega, Izrailju, kao peska morskog, Ostatak će se njegov obratiti.” “Ovako govori Gospod nad vojskama: Ostatak će se Izrailjev pabirčiti kao vinova loza.” (Isaija 10,22; Jeremija 6,9) Da se ova proročanstva odnose i na poslednje vreme, pokazuje i proročanstvo iz 2. poglavlja Knjige proroka Joila, koje se odnosi na poslednje vreme: “Sunce će se pretvoriti u tamu i mesec u krv pre nego dođe veliki i strašni dan Gospodnji. I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u Ostatku koji pozove Gospod.” (Joilo 2,31-32)

Još jedan dokaz je činjenica da se u dosadašnjoj istoriji Adventističke crkve još nije dogodilo ništa što bi se pokazalo kao poseban Sotonin gnev prema njoj, jer - na veliku žalost i sramotu - Adventni narod još spava samrtnim duhovnim snom tako da lukavi neprijatelj Boga i ljudi nema razloga za veliki gnev. Proročanstvo o velikom ratu kojeg će Sotona povesti protiv Božjeg Ostatka, biće ispunjeno tek u vremenu nakon probuđenja i rešetanja, kada se verni vrate veri i sili Apostolske crkve.

Duh proroštva takođe svedoči o tome: “Doći će do rešetanja. Pleva mora na vreme da se odvoji od pšenice. Pošto se bezakonje umnožava, ljubav mnogih postaje sve hladnija. To je upravo vreme kada će pravi Hrišćani biti najjači.” (Letter 46 – 1887)

“One verske zajednice koje odbiju da poslušaju Božansku vest opomene pašće kao žrtve teških obmana i zajedno s državnim vlastima progoniće svete. Protestanske crkve će zajedno sa papskom silom progoniti Božji narod koji drži Zapovesti... Ova sila, slična jagnjetu, sjediniće se sa aždahom i objaviti rat onima koji drže Božje Zapovesti i imaju svedočanstvo Isusa Hrista.” (14 MR 162 – 1889)

Ova otkrivenja Duha proroštva nedvosmisleno stavljaju ovaj događaj (pojavu Ostatka) u budućnost - nikako u prošlost, kako se do danas tvrdilo - otvoreno, ili prećutnim odobravanjem.

Još jedan - dobro poznat tekst, iz Knjige proroka Danila, koji se odnosi na poslednje vreme, takođe pokazuje ko će sačinjavati Božju Zajednicu posletka: “A u to će se vreme podignuti Mihailo Veliki Knez, Koji brani tvoj narod; i biće žalosno vreme, kakoga nije bilo otkako je naroda do tada; i u to će se vreme izbaviti tvoj narod, svaki koji se nađe zapisan u knjizi.” (Danilo 12,1) Božju Zajednicu ne sačinjavaju oni čija su imena zapisana u crkvenim knjigama,   koje vode neposvećeni ljudi, ne pitajući Boga za savet, već oni čija su imena “napisana na nebesima” - u “životnoj knjizi Jagnjeta.” (Luka 10,20; Otkrivenje 21,27) Krajnje je vreme da Božji narod to razume

Svi koji se, i pored ovih jasnih saveta Božje Reči i opomena koje stižu sa Njegovog prestola, budu držali sadašnje organizacije, koju vode neobraćeni ljudi, kroz koje Bog ni u kom slučaju ne može da govori niti da vodi Svoj narod, na kraju će izgubiti svaku veru i propašće zajedno sa njima. Gospod kaže: “Ostavite ih: Oni su slepi vođi slepcima; a slepac slepca ako vodi, oba će u jamu pasti.” (Matej 15,14)

Da ništa ne bi bilo pogrešno shvaćeno, na kraju ovog poglavlja, ponavljam najvažnije; a to je da Crkva neće pasti, jer sve dok postoji bar jedan adventista Sedmog dana koji zaista živi po svoj svetlosti prvobitne adventne nauke, zasnovane na ispravnom tumačenju Svetog pisma, ona ne može pasti, niti će se to ikada dogoditi, ali će konačno i potpuno pasti sadašnja organizacija Crkve, njeno neposvećeno rukovodstvo i svi koji će odbiti ovaj - poslednji Božji poziv na probuđenje. Božja Zajednica Ostatka će biti organizovana onako kako je Crkva ASD, i uopšte Božja Crkva svih vremena i trebala da bude organizovana: na temelju Božjeg vođstva posredstvom duhovnih darova, za koje je jasno napisano da su dati za rast Crkve do Hristovog Drugog dolaska: “I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove.” (Efescima 4,11-13) Dakle, po Svetom Pismu, Crkva koja nema prisutnost duhovnih darova i nije Crkva, tako da ne može ni biti organizovana po Božjoj volji; zato nam i jeste potrebna reorganizacija, odnosno reforma, kako se, ona, najčešće naziva.

“EVO, JA ĆU POSLATI ANĐELA SVOJEGA...”

Malahija 3,1.

“Glas je nekoga koji viče: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu i što je krivo neka bude pravo, i neravna mesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će telo videti, jer usta Gospodnja rekoše.” (Isaija 40,3)

“Davno je bilo kada je Izrailj imao proroka, davno se nije videla reforma kakva je sada bila u toku. Zahtev za ispovedanje greha izgledao je nov i podsticajan. Mnoge vođe nisu želele da idu i slušaju Jovanove pozive i javne optužbe, jer bi ih to dovelo do otkrivanja tajni iz ličnog života. Ipak, njegovo propovedanje je bilo neposredno objavljivanje Mesije...

Okupljeno mnoštvo, slušalo je njegove reči, kada su se poslanici približili. Sa izveštačenim autoritetom sračunatim da ostavi utisak na narod i izazove prorokovo popuštanje, došli su gordi rabini. Mnoštvo im je napravilo prolaz pokretom poštovanja, skoro straha. Ugledni ljudi, u svojim skupocenim haljinama, gordi na svoj položaj i moć, stali su pred prorokom iz pustinje. ‘Ko si ti’, upitali su... ‘da možemo kazati onima što su nas poslali - šta kažeš za sebe?’ ‘Ja sam glas onoga što viče u pustinji: poravnite put Gospodnji, kao što kaza Isaija prorok.’

Reči na koje se Jovan pozvao odnosile su se na ono divno Isaijino proročanstvo: ‘Tešite, tešite narod Moj, govori Bog vaš. Govorite Jerusalimu ljubazno, i javljajte mu da se navršio rok njegov, da mu se bezakonje oprostilo... Glas je nekoga koji viče: pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu i što je krivo neka bude pravo, i neravna mesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će telo videti.’

U stara vremena kada je neki car putovao kroz zabačenije delove svog carstva, grupa ljudi poslata je ispred carskih kočija da poravna strma mesta i popuni udubljenja, da bi car mogao bezbedno putovati i bez ikakvih prepreka. Ovaj običaj iskoristio je prorok da slikovito prikaže delo Evanđelja. ‘Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu.’ Božji Duh obara ljudsku gordost, kada svojom čudesnom silom probuđenja dodirne dušu. Svetovna zadovoljstva, položaj i vlast tada postaju bezvredni. ‘Pomisli i svaku visinu koja se podiže na poznanje Božje’, odbacuje se; a svaka pomisao zarobljava ‘za pokornost Hristu’. (2. Korinćanima 10,5) Tada se poniznost i samopožrtvovna ljubav, tako malo cenjene među ljudima, uzdižu kao jedina vrednost. To je delo Evanđelja čiji je jedan deo bila Jovanova vest.” (DA 134-135)

“Jovan je objavljivao dolazak Mesije i pozivao narod na pokajanje. Kao znak očišćenja od greha, krštavao ih je u vodama Jordana. Tako je značajnom, očiglednom poukom objavio da su oni koji su sebe proglašavali Božjim izabranim narodom, bili uprljani grehom i da bez očišćenja srca i života ne mogu imati udela u Mesijinom Carstvu.”

On “je objavio učiteljima u Izrailju da njihova oholost, sebičnost i surovost pokazuju da su oni porodi aspidini, smrtno prokletstvo za narod, a ne deca pravednog i poslušnog Avrama. S obzirom na svetlost koju su primili od Boga, bili su čak gori od neznabožaca od kojih su se osećali višim. Zaboravili su stenu od koje su bili isklesani i jamu iz koje su iskopani. Bog nije zavisio od njih u postizanju Svog cilja. Kao što je Avrama pozvao iz neznabožačkog naroda, tako je mogao i druge da pozove u Svoju službu. Njihova srca mogu izgledati beživotno kao stenje u pustinji, ali i Njegov Duh može da ih pokrene da izvrše Njegovu volju i prime ispunjenje Njegovog obećanja.

‘Već’, kaže prorok, ‘i sekira kod korena drvetu stoji; svako dakle drvo koje ne rađa dobra roda, seče se i u oganj se baca.’ Vrednost drveta ne određuje se njegovim imenom, već njegovim rodom. Ako je drvo beskorisno, ime ga ne može spasiti od uništenja. Jovan je objavio Jevrejima da o njihovom položaju pred Bogom odlučuje njihov karakter i život. Samo ispovedanje vere nema nikakve vrednosti. Ako njihov život i karakter nije u skladu sa Božjim Zakonom, oni nisu Njegov narod.

Rečima koje ispituju srce, uverio je svoje slušaoce. Oni su dolazili k njemu sa pitanjem: ‘Šta ćemo dakle činiti?’ Odgovorio je: ‘Koji ima dve haljine neka da jednu onome koji nema; i ko ima hrane neka čini tako.’

Svi koji budu postali podanici Hristovog Carstva, rekao je, pružiće dokaze o svojoj veri i pokajanju. Ljubaznost, poštenje i vernost pokazaće se u njihovom životu. Služiće nevoljnima i donosiće svoje prinose Bogu. Oni će štititi nemoćne i pružiće primer vrline i samilosti. Tako će sledbenici Hristovi pružiti dokaz o preobražavajućoj sili Svetog Duha. U svakodnevnom životu videće se pravda, milosrđe i Božja ljubav. Ako ne bude tako oni će biti kao pleva koja se baca u vatru.” (DA 104.106-107)

 Poslednje proročanstvo Starog Zaveta, o vesniku koji će, pred sam Božji Dolazak, biti poslan u Duhu i sili proroka Ilije (Malahija 4,5-6), konačno ispunjenje doživljava upravo u ovim - poslednjim danima ovozemaljske istorije, jer kako je Ilija, kao predslika poslednjeg adventnog vesnika - vaznet na Nebo a da nije okusio smrt, tako će biti i u konačnom ispunjenju ovog proročanstva, koje je dato da bi se Božji narod pripremio i otvorio za vest koju Gospod danas upućuje posredstvom odabranog oruđa.

Međutim, i pored tako jasnog proročanstva, koje je više od dve hiljade godina najavljivalo poslednje Delo za probuđenje i reformu, mnogi adventisti Sedmog dana, do kojih je vest doprla, odbili su da to učine jer su već dugo učeni da nakon službe Ellen G. White Bog neće govoriti na taj način, čime je otvoreno prezrena nauka Svetog pisma o duhovnim darovima, bez kojih nema napretka. Ova jeres je posebno omiljena neposvećenim vođama Zajednice, jer ne žele da se povinuju Božjem autoritetu, koji bi morao da se poštuje ako bi potreba za darom proroštva bila priznata. Na taj način, oni stoje nasuprot Samom Bogu i zatvaraju vrata spasenja mnogima koji bi se drugačije postavili da nije bilo kobnih jeresi kojima je Crkva napunjena. Sami neće da uđu, a drugima ne daju. Zato na njima stoji velika Božja osuda, kao što je rekao Gospod: “Teško vama... licemeri, što zatvarate Carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli.” (Matej 23,13) Zato je vrlo važno da sva unapred formirana mišljenja budu odbačena, kako bi istina mogla da “zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božje u licu Isusa Hrista.” (2. Korinćanima 4,6) Duh proroštva, o tome, kaže:

“Mi ne trebamo poveravati drugima da istražuju Pisma za nas. Neki od naše vodeće braće često su zauzimali položaje na pogrešnoj strani; i ako bi Gospod poslao poruku i čekao da ova starija braća otvore put za njeno napredovanje, to nikad ne bi stiglo do naroda!” (GW 303)

“Čuvajmo se od odbacivanja onoga što je istina... Oni, koji nisu navikli da istražuju Bibliju sami za sebe, ili da vagaju dokaze, imaju poverenje u vodeće ljude i prihvataju njihova mišljenja; tako će mnogi odbaciti prave vesti koje Bog šalje Svom narodu, ako ih ova vodeća braća ne prihvate.” (TM 107)

“Gospod mi je pokazao da ljudi na odgovornim položajima stoje direktno na putu Njegovom delu, zato što oni misle da se delo mora izvršiti i blagoslov mora doći na određen način, i oni ga neće prepoznati kada ono dođe na neki drugi način...” (5.T 726)

“Neki su me pitali da li ja mislim da nikad neće doći više svetla narodu Božjem? Naši umovi su postali tako ograničeni, da nam se čini da ne možemo razumeti da Bog ima moćno delo koje trebamo učiniti. Pojačano svetlo nas treba obasjati; jer staza pravednička je tako obasjana svetlošću, da sija više i više do savršenog dana.” (CW 34-35) “A put je pravednički kao svetlo videlo, koje sve većma svetli dok ne bude pravi dan.” (Priče 4,18)

Poslednje Božje reči iz Malahijinog proročanstva: “...da ne dođem i zatrem Zemlju”, takođe svedoče da se ono, u najpunijem smislu, odnosi na vreme Drugog Hristovog dolaska jer će tek tada biti “dan od osvete” - “dan, kada će biti trubljenje i poklič na tvrde gradove i na visoke uglove.” Sam Gospod Isus je rekao: “I evo ću doći skoro, i plata Moja sa Mnom da dam svakome po delima njegovim.” (Isaija 63,4; Sofonije 1,16; Otkrivenje 22,12)

Vrata! uzvisite vrhove svoje,

uzvisite se vrata večna

ide Car slave.

Ko je taj Car slave?

Gospod Krepak i Silan

Gospod Silan u boju.

Vrata! uzvisite vrhove svoje

uzvisite se vrata večna!

Ide Car slave.

Ko je taj Car slave?

Gospod nad vojskama;

On je Car slave.

Psalam 24, 7-10

Reč je Gospoda nad vojskama: “Pripravi se Izrailju da sretneš Boga svojega... Jer ide dan Gospodnji jer je blizu... Jer će Sam Gospod sa zapovešću, s glasom aranđelovim i s trubom Božjom sići s neba i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najpre. A potom mi živi koji smo ostali zajedno s njima bićemo uzeti u oblake na susret Gospodu na nebo, i tako ćemo svagda s Gospodom biti. Tako utešavajte jedan drugoga ovim rečima.” (Amos 4,12; Joilo 2,1; 1. Solunjanima 4,16-18)

“A U TO ĆE SE VREME PODIGNUTI MIHAILO VELIKI KNEZ...”

Danilo 12,1.

Po Božjoj volji i nalogu, u ovom poglavlju iznosim sadržaje nekoliko noćnih viđenja koja razotkrivaju planove neprijatelja Božjeg Dela, čije će se sprovođenje pokušati u vremenu iznošenja Trostruke anđeoske vesti. Pored toga, objavljujem i tri svedočanstva o reformi, koja će se, i pored mnogih protivljenja, pod neposrednim Božjim vođstvom i blagoslovom, završiti u vremenu i na način koji je On odredio.

7. juna 2003. godine, u noćnom viđenju, video sam kako jedan Hrišćanin, sa izgledom posvećenog čoveka, izlazi iz zgrade u kojoj je privremeno boravio i upućuje se ka određenom cilju. Međutim, i pored nesumnjivo visokog stepena posvećenja koje je dosegao, gornji deo tela mu je bio nag. On je, naravno, bio svestan da, kao Hrišćanin, ne bi smeo da se tako oskudno obučen pojavi na javnom mestu, ali mu je savest nalagala da tu neprijatnu, ali određenu dužnost, ispuni do kraja. Ulica kojom se kretao bila je samo jedna od mnogih prometnih ulica velikog grada, ispunjena mnoštvom ljudi, koji su se, na velikoj pripeci koja je vladala u tom vremenu, kretali još oskudnije obučeni nego što je to bio slučaj sa njim, koga je, nakon samo nekoliko koraka, policajac, koji se nalazio nedaleko od zgrade iz koje je izašao, uhapsio zbog nepristojnog izgleda, čime se viđenje završilo.

Kada je policajac zapazio njegov izgled, na licu mu se, istog trenutka, pojavio izraz neskrivene pakosti i trijumfa, koji su, po jasnim osvedočenjima Svetog Duha, koja sam primao u tim trenucima, jasno govorili da je bio postavljen kako bi motrio na Hrišćanina, sa ciljem da ga liši slobode ako učini ikakvu grešku.

Ovo otkrivenje, u kojem je delimična nagost Hrišćanina samo simbol veličine greške koju je “učinio” (stvarnog ispunjenja neće biti), pokazalo je kakav će biti odnos kojeg će privremene vlasti ovog sveta imati prema onima koji će ostati verni Bogu i poštovati Njegov Zakon i pored svega što će se u tom teškom vremenu dešavati.

U jednom od dva noćna viđenja, koja sam primio u noći 02. i 03. januara 2003. godine, posmatrao sam oružanu akciju ljudi obučenih u policijske uniforme sa, naizgled, regularnim oznakama ovog organa državne bezbednosti. U nadahnuću Svetog Duha, koje sam primao tokom posmatranja ovog prizora, bilo mi je pokazano da ljudi koji su sprovodili ovu akciju, sa ciljem da uhapse i nakon toga likvidiraju pripadnike Božjeg naroda, nisu policajci već plaćenici jedne neprijateljske organizacije, koji će se služiti i policijskim uniformama da bi nas na prevaru hapsili i lišavali života, znajući da Božja reč zahteva poštovanje vlasti, što će ti neprijatelji Boga i ljudi pokušati da zloupotrebe u vremenu kada ljudski zakoni još neće zahtevati smrt onih koji im se ne pokoravaju u svemu što je suprotno neuporedivo uzvišenijem - Božjem Zakonu.

Ova otkrivenja su pomoć braniocima Božje istine u teškom vremenu koje je pred nama - da bismo izmakli zamkama brojnih neprijatelja, od kojih će nas čuvati Božja moćna i milostiva ruka, a ako ko bude pozvan da ipak položi život, neka to bude na slavu Spasitelju.

Iste noći, u simboličnoj slici mi je pokazana anketa koju je, u jednom američkom udruženju alkoholičara, sprovodila grupa novinara i radnika televizijskih stanica. Sve što sam čuo, bila je izjava čoveka neurednog izgleda, koji je spadao u grupu najvećih zavisnika od alkohola, čija je svest o stvarnosti sveta u kojem žive pomračena u takvoj meri da ne postoji skoro ništa što bi ih moglo pokrenuti iz obamrlosti. Međutim, i pored toga, u trenucima kada je odgovarao na pitanja novinara, na licu mu je bio izraz kakvog obično imaju oni koji su suočeni sa neposrednom smrtnom opasnošću, svesni kraja koji im se približio. Vrlo potresnim glasom, svečano je izgovorio sledeće reči: “Čak smo i mi, alkoholičari, uzbuđeni zbog onoga što će se uskoro dešavati.”

Ne znam da li u Americi zaista postoje udruženja alkoholičara, ili je i to samo simbol, ali pouzdano znam da nam je Bog, na slikovit način, pokazao ozbiljnost velikih događaja kojima idemo u susret, ukazujući, pritom, da se američkom narodu, čija će vlast prednjačiti u ozakonjenju nedelje kao žiga papstva, poslednja opomena mora izneti što pre.

Početkom decembra 2002. godine, u noćnom viđenju, koje se nadovezuje na otkrivenje iz svedočanstva broj tri, pod naslovom “Jerusalime, Jerusalime...”, pokazano mi je kako sam, takođe metlom, dovršio čišćenje jasno omeđenog prostora, koji je predstavljao teritoriju Božjeg naroda, odnosno Zajednicu. Čišćenje smeća metlom je poznat simbol za reformu, kojim se Bog, u nedavnoj prošlosti, poslužio kada je Vilijamu Mileru, takođe u noćnom viđenju, pokazano gotovo istovetno delo. Sadržaj otkrivenja, datog ovom poznatom reformatoru, opisan je u “Ranim spisima” (EW 81-83). Oba otkrivenja nose istu, jasnu poruku.

Iste noći, primio sam još jedno viđenje, takođe simboličnog sadržaja, u kojem sam se nalazio u savršeno uređenom vrtu sa velikim brojem sadnica, od kojih je svaka imala određeno mesto, i divnom, bistrom vodom iz pune baštenske kante, redom, pažljivo zalivao tek iznikle biljke. Nedvosmislenim svedočanstvom Svetog Duha mi je bilo ukazano na simboliku kojom se apostol Pavle poslužio u obraćanju Korinćanima: “Ko je dakle Pavle a ko li Apolo do samo sluge kroz koje verovaste, kao što i svakome Gospod dade? Ja posadih, Apolo zali, a Bog dade te uzraste. Tako niti je onaj što koji sadi, ni onaj koji zaliva, nego Bog koji daje te raste.” (1. Korinćanima 3,5-7) I ovo otkrivenje koje je pokazalo uspešan napredak Božjeg Dela, dato je kao znak i ohrabrenje Njegovom narodu.

Ono što mi je dužnost da naglasim pre opisa narednog otkrivenja, jeste da i pored neobične slike, kojom se poslužio iz više razloga, Bog ne podržava takmičarske sportove, u kojima nema mesta za prave Hrišćane, što je pojačano i činjenicom da su mnogi učesnici u savremenim sportovima vrlo nemoralno obučeni.

Krajem 2002. godine, Gospod mi je, u noćnom viđenju, predstojeće događaje, kojima će ovo - poslednje Delo za probuđenje Adventnog naroda biti potvrđeno, prikazao simboličnom slikom savremenog sadržaja - lepom kombinacijom igrača jednog fudbalskog tima, koji je, svojevremeno, osvojio Evropu i Svet.

U viđenju sam se našao unutar prostorije u kojoj su se, osim mene, nalazili i neki od mojih najbližih rođaka. Sećam se da sam bio udobno smešten na svom krevetu, ispred kojeg se nalazio veliki televizor, koji je odmah postao glavni predmet moje pažnje. Slika je bila u tako divnom koloru da sa punim mirom mogu da kažem da nešto takvo nikada nisam video. Kontrasti su bili vrlo upadljivi i lepi. Predivna nijansa zelene boje, koju je odavao travnati tepih, bila je pravi melem za oko dok su posebno lepi bili dresovi igrača, koje je krasila savršena belina, protkana motivima najlepše crvene boje koja se može zamisliti. Ima velike simbolike u ovim dvema bojama.

Čim sam usredsredio pažnju na ekran, stekao sam jasan utisak da sam, tog trenutka, pored toga što sam već bio posmatrač, postao i jedan od igrača koji su upravo započinjali jedinu i pobedonosnu akciju na utakmici. Bio mi je prikazan samo veći deo protivničkog dela terena, na kojem je, jedan od igrača, sa bližeg, desnog ugla “šesnaesterca”, uputio dijagonalan pravolinijski “pass” ka protivničkoj “korner” liniji. Izgledalo je da je nemoguće da se ova lopta dostigne, jer je bila upućena velikom brzinom a na levoj strani nije bilo nijednog igrača u crveno-belim dresovima. Međutim, dok sam posmatrao tog igrača, imao sam jasno osvedočenje da vrlo dobro zna šta radi i da je ovaj - naizgled nedostižan “pass”, u stvari, plod izuzetno tačnog proračuna. U trenutku kada je izgledalo da će lopta izaći van terena, na levoj strani, sa dela terena koji se nije video, iznenada se pojavio jedan “Igrač”, Koji je nadljudskom brzinom pretrčao rastojanje do lopte i već prvim dodirom je savršeno precizno uputio ka sredini ivice “šesnaesterca”, gde se, u međuvremenu, našao igrač od koga je akcija i potekla. Snažnim “volej” udarcem, on ju je, vrlo proračunato, kroz mnoštvo protivničkih igrača, uputio prema golu. Strelovitom brzinom, u divnom pravolinijskom letu, lopta je jedinom mogućom putanjom prošla između svih prepreka i pogodila donji deo prečke, od koje se odbila u mrežu. Za svo vreme ove kratkotrajne akcije, bilo je očigledno da igrači u tamnim dresovima, i pored najvećeg truda, nisu imali ni najmanju mogućnost da makar dotaknu loptu. Nadmoć pobedničke ekipe je bila tako velika da je sudija odmah označio kraj utakmice.

Kasnije, kada sam se molio za razumevanje ovog otkrivenja, bilo mi je pokazano da nosi istu poruku kao i ono koje sam izneo na kraju treće sveske, u poglavlju pod naslovom: “A u vreme tih careva Bog će nebeski podignuti Carstvo”, koje je prikaz dosadašnjeg toka Dela, do trenutka kada će se Sam Gospod Isus po drugi put pojaviti da konačno učini kraj dugoj istoriji greha. I u tom otkrivenju je prikazana iznenadna i nadljudska intervencija Onoga Koji je, u simboličnoj slici, upravljao “automobilom”, odnosno Ostatkom Božjeg naroda posletka. U oba slučaja je Božje otkrivenje pokazalo da će do te intervencije doći u trenucima kada, naizgled, neće biti nikakvih mogućnosti za pobednički pohod poslednjeg Dela za probuđenje i reformu Adventnog naroda.

“I REČ POTVRĐIVA ZNACIMA KOJI SU SE POTOM POKAZIVALI.”

Marko 16,20.

“I zapovedi im (Isus) govoreći: Na put neznabožaca ne idite... Nego idite ka izgubljenim ovcama doma Izrailjeva. A hodeći propovedajte i kazujte da se približilo Carstvo Nebesko. Bolesne isceljujte, gubave čistite, mrtve dižite, đavole izgonite; zabadava ste dobili, zabadava i dajite.” (Matej 10,5-8)

Jednom od mojih bivših saradnika - koji su, svojevremeno, dok su bili u zajednici sa Bogom, takođe primali određena otkrivenja – je, u noćnom viđenju, pokazan ključni događaj u nizu onih kojima će Bog potvrditi Svoje Delo. U jednom od pisama, koja smo razmenjivali tokom saradnje, nalazi se i njegov zapis o tome, kojeg, ovom prilikom, po Božjoj volji, iznosim kao najprikladnije svedočanstvo o ovom predmetu:

“Što se tiče sna o potvrdi dela, ja sam već pisao o onim delovima kojih se sećam, i koji su bili posebno upečatljivi i imali ličnu poruku za mene, a i za sve nas - da je duhovni rast preduslov koji valja biti ispunjen za to.

U prvom snu smo bili zajedno okupljeni a opet odvojeni na takav način kojeg bih najbolje mogao nazvati redovnim aktivnostima u kojima svako zauzima svoje mesto kao deo jedne celine. Našu pažnju je privukao jedan događaj za koji smo svi tu okupljeni brzo shvatili da se radi o onom što očekujemo i predstavlja i konačnu potvrdu ovog Dela. Video sam da se sve desilo tako spontano i neočekivano, kao da nas je zadesilo u velikom poslu u kome nismo ni stigli da se pripremimo. Svako je zatečen u svom stanju posla koji je obavljao i duhovnoj visini koju je postigao, tako da su i reakcije bile u skladu sa time. Od svih prisutnih posebno sam zapazio ... i njegovu reakciju. On je rekao: “Znao sam da će Bog upotrebiti Milana”. Nakon toga sam video i sebe. Reagovao sam na način zbog kojeg sam nakon buđenja a i sada pod utiskom da je bilo u jednoj meri neprimereno, slično načinu na koji ljudi ovog sveta proslavljaju sportski uspeh. U vidu koncentričnih krugova vest će se ispočetka polako i u iznenađujuće malom obimu  širiti ali svi smo jasno ubeđeni da se desila eksplozija posle koje više ništa ne može da zaustavi prodor vesti koju nosimo i za koju smo položili sve što je u nama.

Ono što bih sada još dodao ovom prvom utisku jeste da sam jasno video tebe kako se vraćaš sa mesta na kome se to desilo, zakopčavaš sat na ruci. Tvoje bi lice opisao utiskom vojnika koji se vraća iz boja i kreće bez pauze u druge bitke. Stekao sam neizbrisiv dojam da je to veoma, veoma blizu i molim se redovno da se to desi po volji Božjoj, kao i da se obavi sve što je neophodno do tog trenutka.”

U pripremnoj verziji jednog od svojih spisa, ovaj brat je sadržaj istog otkrivenja izrazio sledećim rečima:

“Početkom maja 2003. godine primio sam dva sna u nizu koji su pokazali dva događaja budućnosti. Prvi događaj će imati veliki odjek u redovima Ostatka, i među ljudima ovog sveta. Video sam trenutak kada je Delo reforme i probuđenja adventista Sedmog dana potvrđeno jasnim i očiglednim znakom sa Neba, kako je uvek u istoriji to bilo kada je Bog označavao pravo propovedanje Evanđelja jednim čudom. Za ovo delo je upotrebljen jedan od braće sa kojima je ovo Delo otpočelo javnim radom. Preko njegove ruke Gospod će pokazati na svima očigledan način da je On Taj Koji stoji iza ovog Dela. Ozbiljno i posvećeno lice ovog brata odavalo je nebeski sjaj i odlučnost, a njegova vera je gledala unapred, spremna da se prihvati odmah novog zadatka od Gospoda.

Video sam malobrojni Ostatak. Na nekim licima se ogledao umor od revnosti za stvar Božju. Oni su mogli da se veoma raduju ovom događaju. Na moju veliku žalost, to je bila tek mala grupa ljudi u odnosu na celi Izrailj. Ostali adventisti se nisu mogli radovati. Njima ovaj događaj nije bio ni od kakve koristi jer su odbili da poslušaju reč Božju koja im je dugo upućivana. Oni se nisu posvećivali istinom i zato je ovo delo svetla bilo samo povod da odu u još gušću tamu, sve do najkrajnje, “gde je plač i škrgut zuba”. Ovde sam najjasnije u svom životu shvatio šta znači ne poslušati Božji poziv na vreme.

Vest o ovom događaju se nezaustavljivo proširila celim svetom u vidu koncentričnih krugova. Pokazano mi je da će se određeni broj duša u vrlo kratkom vremenu odlučiti da se pridruže ovom pokretu. Biće veliki broj krštenja.”

“U noćnim viđenjima prikazan mi je veliki reformatorski pokret u narodu Božjem. Mnogi su hvalili Boga. Bolesni su bili izlečeni, a bilo je i drugih čuda. Svi su se zalagali kao što su to učenici činili uoči velikog dana Pedesetnice. Stotine i hiljade su posećivali porodice i upoznavali ih sa Rečju Božjom. Sila Svetog Duha je uveravala srca i svuda se osećao duh istinskog obraćenja. Na sve strane su se otvarala vrata za reč istine. Izgledalo je da je celi svet obasjan nebeskom svetlošću. Veliki blagoslovi su se izlivali na veran i ponizan narod Božji. Čula sam reči zahvalnosti i hvale, kao da se ponovila velika reforma koju smo doživeli 1844. godine.” (9T 126)