Broj VI - BOŽJI PEČAT

BOŽJI PEČAT

Broj VI - Juli 2004.

PREDGOVOR

Kada je pri kraju šestog dana stvaranje ovog sveta krunisao postavljanjem prvog ljudskog para nad svim ovozemaljskim dobrima, Bog je mogao reći da je “sve dobro veoma”. Padom u greh, čovek je izgubio prvobitnu slavu kojom ga je Tvorac ovenčao, tako da je odraz Božjeg karaktera u njemu danas skoro potpuno izbrisan. I upravo je u ovom vremenu - kada se mračna istorija greha, duga već skoro šest hiljada godina, približila svom neizbežnom kraju, a bezakonje dostiže svoje najveće razmere - došao trenutak da Božji narod primi pečat Njegovog karaktera.

Potpuno obnavljanje Božjeg lika u čoveku spada u najvažnija učenja Svetog pisma, tako da nije nimalo čudno da doživljava mnoge napade neprijatelja istine ali je sramno što poziv na dostizanje savršenstva karaktera odbijaju i oni kojima su date sve prednosti za ispunjenje ovog uzvišenog i jedinog pravog cilja.

Razumevanje ovog predmeta je od ključnog značaja za duhovni razvoj i spasenje svih nas; zato prihvatimo ovu istinu i sprovedimo je znajući da “sve možemo u Isusu Hristu Koji nam moć daje.” “I On je dao jedne apostole, a jedne proroke, a jedne evanđeliste, a jedne pastire i učitelje, da se sveti priprave za delo službe, na sazidanje tela Hristova; dokle dostignemo svi u jedinstvo vere i poznanje Sina Božjega, u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove.” (Filibljanima 4,13; Efescima 4,11-13)

“I potom videh četiri anđela gde stoje na četiri ugla zemlje, i drže četiri vetra zemaljska, da ne duše vetar na zemlju, ni na more, niti na ikako drvo. I videh drugoga anđela gde se penje od istoka sunčanoga, koji imaše pečat Boga živoga; i povika glasom velikim na četiri anđela kojima beše dano da kvare zemlju i more govoreći: Ne kvarite ni zemlje, ni mora, ni drveta, dokle zapečatim sluge Boga našega na čelima njihovim. I čuh broj zapečaćenih, sto i četrdeset i četiri hiljade zapečaćenih...

I videh, i gle, Jagnje stajaše na gori Sionskoj, i s Njim sto i četrdeset i četiri hiljade, koji imahu ime Oca Njegova napisano na čelima svojim. I čuh glas s neba kao glas voda mnogih, i kao glas groma velikog; i čuh glas gudača koji guđahu u gusle svoje. I pevahu kao novu pesmu pred prestolom i pred četiri životinje i pred starešinama; i niko ne mogaše naučiti pesme, osim onih sto i četrdeset i četiri hiljade koji su otkupljeni sa Zemlje. Ovo su koji se ne opoganiše sa ženama, jer su devstvenici, oni idu za Jagnjetom kud god Ono pođe. Ovi su kupljeni od ljudi prvenci Bogu i Jagnjetu. I u njihovim ustima ne nađe se prevara, jer su bez mane pred prestolom Božjim.” (Otkrivenje 7,1-4; 14,1-5)

“I STVORI BOG ČOVEKA PO OBLIČJU SVOJEM...”

“...po obličju Božjem stvori ga. Muško i žensko stvori ih... I zapreti Gospod Bog čoveku govoreći: Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu; ali s drveta od znanja dobra i zla ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrećeš.

A zmija reče ženi: 'Nećete vi umreti; nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo. I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.

I reče Gospod Bog: Eto, čovek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do veka živi!” (1.Mojsijeva 1,27; 2,16.17; 3,4-6.22)

“Bog je čoveka stvorio na slavu Sebi, da bi se ljudski rod, pošto bude okušan i proveren mogao pripojiti nebeskoj porodici. Božja namera je bila da ljudskim bićima, ako se pokažu poslušnim svakoj Njegovoj reči, proširi naseljavanje neba. Adam je bio stavljen na probu da bi se videlo: da li će biti poslušan kao anđeli koji su ostali odani Bogu, ili pak neposlušan. Da se održao na ispitu, njegove pouke potomstvu bile bi samo vernost i odanost Bogu. Njegov um i misli bili bi kao misli Božje. On bi, kao 'Božja njiva, Božja građevina' (1. Korinćanima 3,9) bio od Njega naučen. Njegov karakter bio bi oblikovan prema karakteru Božjem.

U čemu se sastojala snaga iskušenja i napastvovanja izvršenog na Adama, usled čega je došlo do njegovog pada? To nije bilo prebivanje u grehu, jer je Bog Adama stvorio prema svom karakteru, čistog i ispravnog. U Adamovom srcu u početku nije bilo nikakve osnove za izopačenost niti bilo kakvih težnji ili sklonosti ka zlu. Adam je bio bezgrešan isto tako kao i anđeli koji se nalaze pred Božjim prestolom.” (Letter 91, 1900; letter 191, 1899)

“I REČ POSTADE TELO...”

Jovan 1,14.

“Tada reče Gospod Bog zmiji: I još mećem neprijateljstvo između tebe i žene i između semena tvojega i semena njezina; ono će ti na glavu stajati a ti ćeš ga u petu ujedati.” (1. Mojsijeva 3,14.15)

“Adamu i Evi bilo je dano vreme milosti u kojem je trebalo da se vrate prvobitnoj odanosti Bogu; i tim planom milosrđa obuhvaćeno je celokupno njihovo potomstvo. Posle pada u greh, Hristos je postao Adamov Učitelj. Od tada On umesto Boga održava vezu s ljudskim rodom, spasavajući ljude od neizbežne smrti. On je uzeo na sebe ulogu Posrednika između Boga i čoveka. Kad se navršilo vreme, On se pojavio u ljudskom obliku. On je stao na čelo roda ljudskog, uzimajući na sebe čovekovu prirodu, ali ne i njegovu grešnost.” (ST 29.05.1901)

O Božansko-ljudskoj prirodi našeg Spasitelja izgovorene su mnoge propovedi i napisana brojna dela ali je ipak vrlo malo onih koji ispravno razumeju ovaj predmet jer se Božja Reč umnogome tumači bez vođstva Onoga Koji je Izvor njenog nadahnuća. Svedoci smo pojave sve većeg broja nenaučenih učitelja, koji, shodno željama i ubeđenjima svojih nepreporođenih srca, izvrću jasnu nauku Svetog Pisma i tako odvode u propast one koji Božju Reč ne istražuju za sebe već se oslanjaju na mišljenje ovih lažnih autoriteta, sa uverenjem da je svaki propovednik postavljen od Boga, ali On kaže: “Izrailj je ostavio dobro; postavljaju careve, ali ne od Mene; podižu knezove za koje Ja ne znam...” “Izgibe Moj narod jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i Ja ću tebe odbaciti da Mi ne vršiš službe svešteničke.” “Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovih usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.” (Osija 8,3.4; 4,6. Malahija 2,7)

O Božanskom delu Hristove ličnosti zabeležena su mnoga svedočanstva. Reč nadahnuća Ga naziva “Bogom Silnim” i “Ocem Večnim”. Sam je rekao: “Ja i Otac jedno smo.” Jer, “kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu...” (Isaija 9,6. Jovan 10,30; 1. Timotiju 3,16) Međutim, ono o čemu se danas malo govori, a od velikog je značaja za duhovni napredak i spasenje Božjeg naroda, jeste Njegova ljudska priroda. Pisano je da je “jedan Posrednik između Boga i ljudi, Čovek Hristos Isus.” On je o Sebi rado govorio kao o “Sinu čovečijem” a Svoje učenike je nazivao braćom (1.Timotiju 2,5. Jovan 20,17).

Mnogi kažu da nismo pozvani da budemo kao Hristos jer je on Božji Sin i da nas naša grešna priroda mora pratiti do Njegovog Dolaska!? Takvima Gospod poručuje: “Varate se ne znajući Pisma ni sile Božje” jer “koji govori da u Njemu stoji, i taj tako treba da hodi kao što je On hodio” (Matej 22,29; 1. Jovanova 2,6). Isus je uzeo ljudsku prirodu u njenoj potpunosti, tako da Njegov život predstavlja savršen ideal, kojem, svako ko želi da uđe kroz vrata nebeskog Hanana, mora da teži. Međutim, uzimajući ljudsku prirodu na Sebe, Hristos nije uzeo i njenu sklonost grehu, sa kojom su rođeni svi Adamovi potomci, izuzev Njega. Anđeo je rekao Mariji: “Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega, oseniće te; zato i Ono što će se roditi biće SVETO...” (Luka 1,35) Sam Isus je izjavio: “...knez ovoga sveta... u Meni nema NIŠTA.” (Jovan 14,30) Nadahnut Svetim Duhom, apostol Pavle Hrista naziva Drugim Adamom: “Prvi čovek Adam postade u telesnom životu, a poslednji Adam u Duhu koji oživljuje.” “Nego carova smrt od Adama tja do Mojsija i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika Onoga Koji šćadijaše doći.” (1.Korinćanima 15,45; Rimljanima 5,14) Adam je stvoren bez sklonosti grehu, i u tome je bio “prilika Onoga Koji šćadijaše doći”. Da je Isus rođen sa sklonošću grehu, Plan spasenja se ne bi mogao ostvariti jer je došao upravo da bi pred celim Svemirom pokazao da čovek može da živi bez greha i da je Njegov “Zakon svet i zapovest sveta, pravedna i dobra”. “Gospodu bijaše mio radi pravde Njegove, učini Zakon velikim i slavnim.” (Rimljanima 7,12. Isaija 42,21) Isus je mogao da pogreši, ali sklonost grehu nije postojala u Njemu. “Jer nemamo Poglavara svešteničkog Koji ne može postradati sa našim slabostima, nego Koji je u svačemu iskušan kao i mi, OSIM greha.” (Jevrejima 4,15) “Obličje tela grehovnog” (Rimljanima 8,3), kojim je Isus zaodenuo Svoju Božansku prirodu, znači samo to da je posedovao telo poput našeg, bez ikakvih prednosti. Jer “imaju telesa nebeska i telesa zemaljska; ali je druga slava nebeskima, a druga zemaljskima.” (1. Korinćanima 15,40) Prorok Isaija kaže: “Ne bi obličja ni lepote u Njega; i videsmo Ga, i ne beše ništa na očima, čega radi bismo Ga poželeli.” (Isaija 53,2)

Ima onih koji tvrde da Hristos nije rođen bez sklonosti grehu, jer bi time bio u prednosti nad nama. Međutim, oni zaboravljaju da je On živeo u stalnom iskušenju da upotrebi Svoju Božansku silu, čime bi ljudski rod izgubio Jedini Put spasenja. Upravo je na ovom polju Sotona kušao Hrista: “Ako si Sin Božji”, govorio je, “reci da kamenje ovo hlebovi postanu...” “Ako je Car Izrailjev neka siđe sad s krsta pa ćemo Ga verovati.” (Matej 4,3; 27,42) Duh proroštva kaže: “Za Njega je bilo strašno naći se okružen ljudskim bićima pod vlašću Sotone. Znao je da bi u jednom trenutku, samo bljeskom Svoje Božanske sile, mogao položiti Svoje svirepe mučitelje u prah... Dok su sa Hristom postupali sa prezirom, bio je u velikom iskušenju da otkrije Svoj Božanski karakter. Jednom rečju, jednim pogledom, mogao je Svoje progonitelje da prisili da priznaju da je On Gospod iznad careva i poglavara, sveštenika i hrama. Bio je to težak zadatak zadržati položaj kojeg je izabrao kada se izjednačio sa ljudskim rodom...

 Onaj Koji bi mogao da osudi svoje neprijatelje na smrt, podnosio je njihovu okrutnost. Njegova ljubav prema Ocu i Njegovo svečano obećanje dato od stvaranja sveta, da će postati Nosilac greha, poveli su Ga da bez žaljenja podnese surovi postupak onih koje je došao da spase. Deo Njegove misije bio je da u Svojoj ljudskoj prirodi podnese ruganje i zlostavljanje kojima su Ga ljudi mogli obasuti. Jedina nada ljudskog roda nalazila se u ovom Hristovom pokoravanju svemu što bi morao da podnese od ljudskih ruku i srca.

Sotona predvodi svirepu svetinu u njenom zlostavljanju Spasitelja. Nameravao je da Ga ako bude moguće navede na osvetu ili Ga nagna da se čudom oslobodi i tako sruši Plan spasenja. Samo jedna mrlja u Njegovom ljudskom životu, jedan neuspešan pokušaj Njegove ljudske prirode da podnese to strašno iskušenje, pa bi Božje Jagnje bilo nesavršena žrtva, a čovekovo otkupljenje promašaj. Međutim, On Koji je mogao da zapovedi da Mu dođu u pomoć nebeske vojske – On Koji je mogao da otera svetinu zastrašenu otkrivanjem sjaja Njegovog Božanskog Veličanstva – u savršenom miru potčinio se najsurovijim uvredama i ruženju.” (DA 700-703.734)    

“BUDITE VI DAKLE SAVRŠENI...”

Već skoro dve hiljade godina odzvanjaju ove reči, pozivajući verne na predanje i posvećenje “celog duha, duše i tela”, da bi se sačuvali “bez krivice za dolazak Gospoda našeg Isusa Hrista.” (1. Solunjanima 5,23) Ova zapovest (Matej 5,48), kao nikada do danas, upućena je nama, koji smo pozvani da u ovim - poslednjim danima, damo Bogu slavu puninom Hristovog karaktera, kojeg će On izgraditi u nama ukoliko Mu se predamo potpuno i bezuslovno, znajući “da onima koji ljube Boga sve ide na dobro.” (Rimljanima 8,28)

Pitanje koje se samo nameće kada je reč o savršenstvu jeste šta ono predstavlja, ali je još važniji odgovor na pitanje kako ga postići? Opisujući pad najuzvišenijeg anđela, Božja Reč kaže: “Savršen beše na putevima svojim od dana kad se rodi dokle se ne nađe bezakonje na tebi”. (Jezekilj 28,15) Dakle, savršenstvo je stanje bez greha i grešnih sklonosti, i to će Gospod učiniti u svakome ko hoće, jer je Njegova volja da “dostignemo svi... u meru rasta visine Hristove” (Efescima 4,13).

“Gospod želi da svi Njegovi sinovi i kćeri budu srećni, spokojni i poslušni. Uvežbavajući se u veri, vernik stiče te blagodati. Verom se može nadoknaditi svaki nedostatak karaktera, očistiti od svake nečistote, ispraviti svaka greška i razviti svaka dobra osobina. Molitva je nebom određeno sredstvo uspeha u borbi protiv greha i u razvoju Hrišćanskog karaktera. Božanski uticaj koji se javlja kao odgovor na molitvu upućenu u veri, ostvaruje u duši molitelja sve ono za šta se moli. Možemo se moliti za oproštaj greha, za dar Svetog Duha, za narav sličnu Hristovoj, za mudrost i snagu da vršimo Njegovo delo, za svaki dar koji je obećao, jer Njegovo obećanje glasi: 'Ištite i primićete'.

'Tako ljubazni moji... gradite spasenje svoje sa strahom i drhtanjem. Jer je Bog što čini u vama da hoćete i učinite kao što Mu je ugodno. Sve činite bez vike i premišljanja, da budete zdravi i celi, deca Božja bez mane usred roda nevaljaloga i pokvarenoga...' Te reči su zabeležene da bi bile pomoć svakoj duši koja se bori. Pavle ovde pokazuje šta je savršenstvo i kako se ono može postići. 'Gradite spasenje svoje', kaže on, 'jer je Bog što čini u vama'. Čovek se mora najusrdnije zalagati da bi pobedio sve ono što mu ne dozvoljava da postigne savršenstvo. Ali njegov uspeh ipak u potpunosti zavisi od Boga. Sam po sebi, ljudski napor nije dovoljan. On ne vredi ništa bez Božanske pomoći. Bog radi i čovek radi. Čovek se sa svoje strane mora odupirati iskušenjima, a snagu za to primiće od Boga. Na jednoj strani je beskonačna mudrost, milost, i sila, a na drugoj slabost, grešnost i potpuna nemoć. Bog želi da postanemo gospodari nad sobom. Ali nam On ne može pomoći bez našeg pristanka i saradnje. Božji Duh radi preko sila i sposobnosti koje su date čoveku. Mi svoje namere, želje, i sklonosti ne možemo sami dovesti u sklad s voljom Božjom, ali 'ako smo voljni', Spasitelj će to izvršiti za nas.

MNOGI DRŽE DA JEDAN DEO POSLA MORAJU DA OBAVE SAMI. ONI SU SE POUZDALI U HRISTA DA DOBIJU OPROŠTENJE GREHA, ALI SE SADA SVOJIM NAPORIMA TRUDE DA ŽIVE PRAVEDNO. MEĐUTIM SVAKI TAKAV NAPOR JE UZALUDAN. ISUS KAŽE: 'JER BEZ MENE NE MOŽETE ČINITI NIŠTA'. NAŠE RASTENJE U MILOSTI, NAŠA RADOST, NAŠA KORISNOST – SVE TO ZAVISI OD NAŠEG JEDINSTVA SA HRISTOM. SAMO ZAJEDNICA S NJIM IZ DANA U DAN, IZ ČASA U ČAS – SAMO NASTAVANJE U NJEMU – ČINI DA RASTEMO U MILOSTI. ON NIJE SAMO 'ZAČETNIK' VEĆ I 'SVRŠITELJ' NAŠE VERE! TO JE HRISTOS – PRVI I POSLEDNJI I UVEK. ON MORA DA BUDE SA NAMA NE SAMO NA POČETKU I NA KRAJU NAŠEG PUTA VEĆ I NA SVAKOM KORAKU KROZ ŽIVOT.

JEDINA ODBRANA OD ZLA JE HRISTOS KOJI PREBIVA U SRCU POSREDSTVOM VERE U NJEGOVU PRAVDU. SVE DOK NE POSTANEMO ŽIVOTNO POVEZANI SA BOGOM, NEĆEMO NIKADA MOĆI DA SE ODUPREMO OBESVEĆUJUĆEM UTICAJU SAMOLJUBLJA, SAMOZADOVOLJSTVA I SKLONOSTI KA GREHU. MI MOŽEMO NAPUSTITI MNOGE RĐAVE NAVIKE, ZA IZVESNO VREME RASKINUTI ZAJEDNICU SA SOTONOM; ALI BEZ ŽIVOTNE VEZE SA BOGOM, KOJA SE OSTVARUJE POTČINJAVANJEM NJEMU IZ TRENUTKA U TRENUTAK, BIĆEMO PORAŽENI. BEZ LIČNOG POZNANSTVA I STALNE ZAJEDNICE SA HRISTOM, PREPUŠTENI SMO NA MILOST I NEMILOST NEPRIJATELJU, I SPROVEŠĆEMO NA KRAJU NJEGOVE NALOGE.

Život u Hristu je život ispunjen spokojstvom. Možda u njemu neće biti osećajnog zanosa, ali će biti stalnog, spokojnog poverenja. Vi se ne uzdate u sebe, već u Hrista! Vaša je slabost sjedinjena sa Njegovom izdržljivošću. I tako ne treba da gledate na sebe, ne treba da se bavite sobom, već gledajte na Hrista! Neka se vaše misli bave Njegovom ljubavlju, lepotom i savršenstvom Njegovog karaktera. Hristos u Svom samoodricanju, Hristos u Svom poniženju, Hristos u Svojoj čistoti i svetosti, Hristos u Svojoj neuporedivoj ljubavi – tema je o kojoj treba da razmišljate. Voleći Njega, podražavajući Njega, potpuno se oslanjajući na Njega, vi ćete se preobraziti i postati slični Njemu.” “Budite vi dakle savršeni, kao što je Savršen Otac vaš Nebeski.”  (AA 565.481-483; SC; DA 324; SC; Matej 5,48)

“POKLONITE SE ONOME KOJI JE STVORIO”

Otkrivenje 14,7.

Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.

Šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje.

A Sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvojemu;

tada nemoj raditi nijednoga posla,

ni ti, ni sin tvoj, ni kći tvoja,

ni sluga tvoj, ni sluškinja tvoja, ni živinče tvoje,

ni stranac koji je među vratima tvojim.

Jer je za šest dana stvorio Gospod nebo i zemlju,

more i što je god u njima;

a u Sedmi dan počinu;

zato je blagoslovio Gospod dan od odmora

i posvetio ga.

2. Mojsijeva 20,8-11.

“ 'Subota je načinjena čoveka radi, a nije čovek Subote radi', rekao je Isus. Ustanove koje je Bog uspostavio koriste čovečanstvu. 'Jer je sve vas radi'. (2. Korinćanima 4,15) Zakon Deset zapovesti, čiji je deo Subota, Bog je kao blagoslov dao Svom narodu. 'I zapovedi nam Gospod', rekao je Mojsije, 'da vršimo sve ove uredbe bojeći se Gospoda Boga svojega, da bi nam bilo dobro svagda i da bi nas sačuvao u životu.' 5. Mojsijeva 6,24.” (DA 288)

Po osnovnom i najvažnijem učenju Svetog Pisma - nauci o opravdanju verom, držanje Božjih Zapovesti podrazumeva potpuno i bezuslovno poštovanje svake od Deset odredaba koje je Sam Bog, pre tri i po hiljade godina, izgovorio na Sinaju, “jer koji sav zakon održi a sagreši u jednome kriv je za sve” (Jakov 2,10). Na pitanje: “...Šta mi treba činiti da dobijem život večni?” koje Mu je jednom prilikom postavljeno, Gospod je odgovorio: “...Ako želiš ući u život, drži zapovesti.” (Marko 10,17; Matej 19,17) Nadahnut Svetim Duhom, apostol Jovan kaže: “Koji govori: poznajem Ga, a zapovesti Njegovih ne drži, laža je, i u njemu istine nema; a koji drži reč Njegovu, u njemu je zaista ljubav Božja savršena; po tom poznajemo da smo u Njemu.” (1. Jov. 2,4-5)

Po istom učenju (o opravdanju verom), držanje Zapovesti dolazi kao odgovor svake duše koja je dirnuta Božjom ljubavlju, posebno iskazanoj žrtvom našeg Spasitelja i Gospoda, Koji je položio život za oproštenje greha i konačno spasenje svakoga ko Njegovo savršenstvo prisvaja verom, kao potpun dar Milosti, koji se ničim ne može zaslužiti. “Jer ako priznaješ ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svojemu da Ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem veruje za pravdu a ustima se priznaje za spasenje.” “Jer je... dar Božji život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.” “Jer svi sagrešiše i izgubili su slavu Božju, i opravdaće se zabadava blagodaću Njegovom, otkupom Isusa Hrista.” “Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas; dar je Božiji. Ne od dela, da se niko ne pohvali. Jer smo Njegov posao, sazdani u Hristu Isusu za dela dobra, koja Bog napred pripravi da u njima hodimo.” (Rimljanima 10,9-10; 6,23; 3,23-24; Efescima 2,8-10)

Držanje Božjih Zapovesti je neuporedivo uzvišenije od intelektualnog prihvatanja i poštovanja tih Odredaba, koje se ogleda u samo formalnoj poslušnosti, bez promene karaktera koju samo Bog može da učini istom silom kojom je iz ničega stvorio svet. To je život žive zajednice sa Bogom u kojoj vernik - iz dana u dan, iz časa u čas, kroz potpuno predanje celog bića, proučavanje Božje Reči i mnoge molitve - stiče nova saznanja o svom Stvoritelju i Spasitelju i neprestanim gledanjem u Njegov Sveti Lik doživljava sve veći preobražaj srca i uma, do dana kada biva očišćen od svakog greha, jer je “put... pravednički kao svetlo videlo, koje sve većma svetli dok ne bude pravi dan” (Priče 4,18). Ceo proces je praćen svešću o potpunoj nemoći da se sopstvenim naporima i silom zadobije milost ili pobeda nad bilo kojom karakternom manom: “Jer bez Mene ne možete činiti ništa”, kaže Gospod (Jovan 15,5).

U toku poslednjih meseci, dok sam se, razmišljanjem i proučavanjem, pripremao za pisanje o ovoj temi, bio sam više puta osvedočen da je od izuzetnog značaja da - kao Božji narod, kojem je poverena najviša svetlost istine - uvidimo važnost pravog svetkovanja Subote, koja je znak pripadnosti Njemu i poseban izraz Njegove večne ljubavi. Sam “Bog je ljubav” (1. Jovanova 4,16) a ko voli - on daje. Voleti znači davati. “Jer nam se rodi Dete, Sin nam se dade...” “Jer Bogu tako omile svet da je i Sina Svojega Jedinorodnoga dao...” A kad’ “Svoga Sina ne poštede, nego Ga predade za sve nas, kako dakle da nam s Njim sve ne daruje?” (Isaija 9,6; Jovan 3,16; Rimljanima 8,32) Sa Hristom, Bog nam je dao sve. Više nije mogao, jer je On sve. “Jer kroz Njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi, bili prestoli ili gospodstva ili poglavarstva, ili vlasti: sve se kroza Nj i za Nj sazda. I On je pre svega, i sve je u Njemu. U Kome imamo izbavljenje krvlju Njegovom i oproštenje greha.” (Kološanima 1,16.17.14) Subota, kao jedan od najvećih darova kojima je Bog blagoslovio bića koja Mu dragovoljno služe, predstavlja krunu i pečat Stvaranja, koji će večno stajati kao spomenik i simbol Njegove bezgranične ljubavi: “Jer kao što će nova nebesa i Nova Zemlja, što ću Ja načiniti, stajati preda Mnom, veli Gospod, tako će stajati seme vaše i ime vaše... i od Subote do Subote dolaziće svako telo da se pokloni preda Mnom, veli Gospod” (Isaija 66,22-23).

Gledano površno, onako kako to čine mnogi koji tvrde da služe Bogu, odvajanje ovog vremena lišava nekih prednosti te je, dakle, žrtva. Međutim, kada je srce zaista obraćeno, kada je grehom pomračeni um spoznao nešto od neizmerne dubine Božje ljubavi, posebno otkrivene u činu Njegovog utelovljenja, životu punom bola i sramnoj smrti zbog ljudskih greha, tada dolazi do potpune promene duše i uma i ono što je bilo žrtva, sada je blagoslov; ono što je bilo teret, sada je samo radost. Važnost i suštinu svetkovanja Svetog Subotnog vremena mogu shvatiti samo oni koji poznaju Boga, koje samo u tom slučaju i ima vrednost.

“Blagoslovivši Sedmi dan, Bog je još u Edemu postavio uspomenu na Svoje Delo stvaranja. Subota je bila predana Adamu, ocu i predstavniku cele ljudske porodice. Praznovanjem Subote bi svi stanovnici Zemlje trebalo da izraze svoju zahvalnost Bogu i priznanje da je On njihov zakoniti Vladar, a oni da su delo Njegovih ruku i podanici Njegove vlasti. Ova ustanova, kao naročiti praznik sećanja i uspomene, data je celom čovečanstvu. U njoj nema ničega što bi predstavljalo sen, niti pak nečeg što bi se ograničavalo samo na jedan narod.

Bog je video da je Subota bila bitna za čoveka, čak i onda dok se još nalazio u raju. Bilo mu je potrebno da jednog dana u sedmici ostavi sve svoje interese i težnje da bi se mogao potpuno posvetiti posmatranju Božjih dela i razmišljanju o Njegovoj moći i dobroti. Bila mu je potrebna Subota da bi ga upečatljivije podsećala na Boga i budila u njemu zahvalnost prema Onome iz Čije je blagotvorne ruke dolazilo sve što je imao i što ga je radovalo.

Božja je namera da Subota usmeri čovekove misli na posmatranje Njegovih dela. Priroda govori njegovom razumu da postoji Jedan Živi Bog Koji je stvorio sve, i Koji vlada svim što postoji. 'Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski. Dan danu dokazuje, i noć noći javlja' (Psalam 19,1.2). Lepota koja krasi Zemlju znak je Božje ljubavi. Mi je možemo zapaziti i posmatrati u planinskim vrhovima koji stoje od iskona, u ljupkom drveću koje se uzdiže k nebu, u jedrim pupoljcima i mirišljavom cveću. Sve nam govori o Bogu. Subota, koja bez prestanka upućuje na Onoga Koji je sve stvorio, nalaže mu da otvori veliku knjigu prirode i da u njoj prati tragove mudrosti, moći i ljubavi Stvoriteljeve.

'Dakle je Gospodar Sin čovečiji i od Subote.' Ove reči pune su pouke i utehe. Zato što je Subota načinjena za čoveka, ona je Gospodnji dan. Ona pripada Hristu. Jer 'sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo što je postalo.' (Jovan 1,3) Pošto je On sve stvorio, stvorio je i Subotu. On ju je odvojio kao uspomenu na Delo stvaranja. Ona ukazuje na Njega i kao Tvorca i kao na Onoga Koji posvećuje. Ona oglašava da On Koji je stvorio sve na nebu i na Zemlji, i Koji sve održava, je Glava crkvi i da smo Njegovom silom pomireni sa Bogom. Jer, govoreći o Izrailju, On je rekao: 'I Subote Svoje dadoh im da su znak između Mene i njih da bi znali da Sam Ja Gospod Koji ih posvećujem' – činim ih svetima.  (Jezekilj 20,12) Tada je Subota znak Hristove sile da nas učini svetima. Takođe je data svima onima koje Hristos čini svetima. Kao znak Njegove sile koja posvećuje, Subota je data svima koji kroz Hrista postaju deo Božjeg Izrailja.” (DA 288; PP 47.48)

“Svima koji prihvate Subotu kao znak Hristove stvaralačke i otkupiteljske moći, ona će biti milina. Gledajući Hrista u njoj, i sami imaju milinu u Njemu. Subota im ukazuje na dela stvaranja kao dokaz Njegove veličanstvene moći u otkupljenju. Dok nas podseća na izgubljeni Edemski mir, govori o miru obnovljenom kroz Spasitelja. Svako delo u prirodi ponavlja Njegov poziv: 'Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti.' (Matej 11,28).” (DA 289)

BOŽJI PEČAT

“Potom povika iza glasa, te čuh, i reče: pristupite koji ste poslani na grad svaki s oružjem svojim smrtnim u ruci. I gle, šest ljudi dođe do visokih vrata, koja gledaju na sever, svaki sa svojim oružjem smrtnim u ruci, i među njima beše jedan čovek obučen u platno s opravom pisarskom uz bedricu; i došavši stadoše kod oltara mjedenoga. A slava Boga Izrailjeva podiže se s heruvima, na kojima beše, na prag od doma, i viknu čoveka obučenog u platno koji imaše uz bedricu opravu pisarsku. I reče mu Gospod: Prođi posred grada, posred Jerusalima, i zabilježi biljegom čela onim ljudima koji uzdišu i koji ridaju radi svih gadova što se čine usred njega. A drugima reče i čuh: Prođite za njim po gradu, i pobijte, neka ne žali oko vaše niti se smilujte; starce i mladiće, i devojke i decu i žene pobijte da se istrebe; ali na kome god bude znak, k njemu ne pristupajte; i počnite od Moje svetinje. I počeše od Moje svetinje. I počeše od starešina što behu pred domom.” (Jezekilj 9,1-6)

“I potom videh četiri anđela gde stoje na četiri ugla Zemlje, i drže četiri vetra zemaljska, da ne duše vetar na zemlju, ni na more, niti na ikako drvo. I videh drugoga anđela gde se penje od istoka sunčanoga, koji imaše pečat Boga živoga; i povika glasom velikim na četiri anđela kojima beše dano da kvare zemlju i more govoreći: Ne kvarite ni zemlje, ni mora, ni drveta, dokle zapečatim sluge Boga našega na čelima njihovim. I čuh broj zapečaćenih, sto četrdeset četiri hiljade...” (Otkrivenje 7,2-3)

“I videh, i gle, Jagnje stajaše na gori Sionskoj, i s Njim sto i četrdeset i četiri hiljade, koji imahu ime Oca Njegova napisano na čelima svojim... I u njihovim ustima ne nađe se prevara, jer su bez mane pred prestolom Božjim.” (Otkrivenje 14,1.5)

Poređenje svedočanstava iz prvih stihova sedme i četrnaeste glave Otkrivenja, koja se odnose na zapečaćenje sto četrdeset četiri hiljade svetih, nedvosmisleno pokazuju da su “pečat Boga Živog” i “ime Oca”, koje je “napisano” na njihovim čelima, isti pojam, kao i “znak” kojeg Sam Gospod pominje prilikom izdavanja zapovesti anđelu sa pisarskom opremom. Ova tri izraza, koji se odnose na isti pojam, otkrivaju i tri osnovne karakteristike sto četrdeset četiri hiljade zapečaćenih i samo kada se svaki od njih sagledava posebno, predmet samog zapečaćenja postaje jasan. Svaka od tih triju karakteristika, koje su označene posebnim izrazima, neraskidivo je povezana sa ostalim, čineći jednu celinu a da, pri tome, nijedna od njih ne gubi posebnost, upravo kao što i Samog Boga čine Tri Ličnosti. Na svim delima koja je stvorio, Gospod je stavio pečat koji svedoči o posebnosti Njegovog Trojnog identiteta; sve što postoji, sazdano je u trima dimenzijama (širina, visina i dužina), koje daju jedno obličje, i ako bi ijedna od njih uopšte mogla da se oduzme, nestale bi i ostale a ipak svaka postoji za sebe. Tri agregatna stanja (čvrsto, tečno i gasovito), koliko ih ima, jesu tri različita oblika sve materije, koja je jedinstvena. Najbolja predstava ovog predmeta jesu tri različita oblika, odnosno tri agregatna stanja, u kojima se pojavljuje voda a da, pri tome, ne menja suštinu. Priroda je, uz Sveto pismo, jedna od najvećih knjiga Božjih otkrivenja, koju će spaseni istraživati kroz sva vremena večnosti, uvek iznova uživajući u proučavanju njenih predivnih stranica, ispisanih prstom Večne ljubavi. “Nebesa kazuju slavu Božju, i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski.” (Psalam 19,1)

Pravi identitet znaka, kojeg pominje u zapovesti izdatoj anđelu sa “pisarskom” opremom, Gospod je otkrio znatno ranije, kada je, pre tri i po hiljade godina, izgovorio Deset svetih Zapovesti, koje je, potom, i zapisao na kamenim pločama, kao večnom spomenu na temelj Njegove vladavine: “...Ali Subote Moje čuvajte, jer je znak između Mene i vas od kolena do kolena, da znate da Sam Ja Gospod Koji vas posvećujem.” (2. Mojsijeva 31,13) Istim rečima, Gospod se poslužio i u vremenu Jezekilja, kome je zapečaćenje i pokazano: “I Subote Svoje dadoh im da su znak između Mene i njih da bi znali da Sam Ja Gospod Koji ih posvećujem.” (Jezekilj 20,12) U ponovljenoj izjavi dodaje: “...Da znate da Sam Ja Gospod Bog vaš.” (Jezekilj 20,20)

Dakle, Subota je - kao Dan odmora i posebnog posvećenja Bogu, postavljen odmah nakon Stvaranja - Njegov pečat. Ona je, osim toga, i jedina Zapovest Dekaloga sa svim elementima pečata: Imenom vlasnika pečata, titulom, i oblašću na kojoj važi Njegov autoritet. Ime je Gospod, titula Bog, Stvoritelj, a oblast - sve što je stvorio. Tako je Subota “znak”, “ime Oca”, i “pečat Boga Živog”.

Ono što je najvažnije jeste duhovna pozadina svetkovanja Subote, bez koje ne bi bila to što jeste. Gospod kaže da je ona znak Njegove moći da nas učini svetim – potpuno čistim od greha: “...Da znate da Sam Ja Gospod Koji vas posvećujem.” Ovo - najvažnije obeležje (savršena svetost) sto četrdeset četiri hiljade zapečaćenih, kao osnovni uslov da bi Božji pečat mogao da bude stavljen na njihova “čela”, predstavljeno je izjavom da su “bez mane” (Otkrivenje 14,5), koja nedvosmisleno svedoči o stanju koje će dostići pre zapečaćenja. Još jedna posledica koju svako zapečaćenje neminovno donosi jeste nepromenljivost zapečaćenog: “...I car ga zapečati svojim prstenom i prstenom svojih knezova da se ništa ne promeni...” (Danilo 6,17) Reči: “Ko čini nepravdu neka još čini nepravdu... i ko je svet neka se još sveti” (Otkrivenje 22,17), koje će Isus izgovoriti na samom kraju vremena milosti, kada će završiti posredničku i prvosvešteničku službu u Svetinji nad svetinjama, takođe svedoče o tome. Nakon toga, karakter zapečaćenih se neće menjati - oni će večno nositi “ime Oca” i biti Njegova svojina, otkupljena “skupocenom krvlju Hrista” (1. Petrova 1,19). “I pokaza mi čistu reku vode života, bistru kao kristal, koja izlažaše od prestola Božjeg, i Jagnjetova. Nasred ulica njegovih i sa obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest rodova dajući svakog meseca svoj rod; i lišće od drveta beše za isceljenje narodima. I više neće biti nikakve prokletinje; i presto Božji i Jagnjetov biće u njemu; i sluge Njegove posluživaće Ga, i gledaće lice Njegovo, i ime Njegovo biće na čelima njihovim.” (Otkrivenje 22,1-4.)

“I ČUH BROJ ZAPEČAĆENIH, STO ČETRDESET ČETIRI HILJADE...”

“I potom videh četiri anđela gde stoje na četiri ugla Zemlje, i drže četiri vetra zemaljska, da ne duše vetar na zemlju, ni na more, niti na ikako drvo. I videh drugoga anđela gde se penje od istoka sunčanoga, koji imaše pečat Boga živoga; i povika glasom velikim na četiri anđela kojima beše dano da kvare zemlju i more govoreći: Ne kvarite ni zemlje, ni mora, ni drveta, dokle zapečatim sluge Boga našega na čelima njihovim. I čuh broj zapečaćenih, sto četrdeset i četiri hiljade zapečaćenih...” (Otkrivenje 7,1-4)

O samom broju 144000 zapečaćenih već dugo postoje različita mišljenja, od kojih, do ovog vremena, nijedno nije prihvaćeno niti potvrđeno kao pouzdano. Osnovni razlog za to je sklonost mnogih da veliku pažnju posvećuju stvarima koje nisu od suštinskog značaja, ali i činjenica da još nije bio trenutak za to, jer “svemu ima vreme” (Propovednik 3,1).

Svestranost, kao jedna od najčešće izražavanih osobina našeg Tvorca, se neizostavno mora uzeti u obzir kada je reč o 144.000 zapečaćenih, jer je, po mišljenju mnogih, ovaj broj simboličan pa je, samim tim, i broj mesta u ovoj - poslednjoj Zajednici Božjeg naroda, pod znakom pitanja. Mnogi koji su istraživali ovaj predmet, previđali su činjenicu da brojevi, koji se, u Svetom pismu, vezuju za simbole, imaju i doslovnu primenu. Tako su, na primer, sedam svećnjaka simbol sedam doslovnih Crkvenih doba. Dvanaest zvezda, iz opisa Božje Crkve (Otkrivenje 12), predstavljaju Dvanaest apostola. Primera je mnogo i svaki potvrđuje ovo pravilo, koje još čvršću primenu ima u slučajevima kada su u pitanju brojevi kojima se određuje brojno stanje ljudi, gde ne postoji nijedan slučaj odstupanja od doslovne primene. Nakon što mu je pokazano uzdizanje anđela sa Božjim pečatom, iznoseći ono što mu je rečeno u otkrivenju, Jovan svedoči: “I čuh broj...”, čime je otklonjena svaka nedoumica jer iza tih reči stoji Božja namera da svako ko ih čita bude utvrđen u činjenici da je taj broj doslovan - da tih ljudi ima upravo toliko. Kada neko jasno čuje ono što mu je rečeno i to posebno naglasi, on time dokazuje da je podatak verodostojan i utvrđuje slušaoce u tom uverenju.

U Svetom pismu su vrlo retki primeri u kojima se neki broj ne bi mogao prihvatiti i doslovno, ali su i ti izuzeci izraženi na način ili u okolnostima koje jasno pokazuju da se izrečeni broj može prihvatiti samo kao simboličan, kao što je slučaj u kojem je Hristos - na Petrovo pitanje: “Gospode! koliko puta ako mi sagreši brat moj da mu oprostim? Do sedam puta?” - odgovorio: “Ne velim ti do sedam puta, nego do sedam puta sedamdeset.” (Matej 18,21-22) Slična ovoj je i sledeća izjava, koju je, drugom prilikom, izgovorio naš Gospod: “Zaista vam kažem: Nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, Mene radi i Evanđelja radi, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i braće, i sestara, i otaca i matera...” (Marko 10,29-30) U ovakvim slučajevima je očigledno da se izrečeni broj može prihvatiti samo kao simboličan dok tamo gde to nije slučaj, primena može biti samo doslovna, i nikako drugačija. Tu nema mesta za sumnju, jer je red osnovni zakon u svim Božjim postupanjima.

“...OD SVIH KOLENA SINOVA IZRAILJEVIH”

O identitetu 144.000 takođe postoje različita mišljenja i, naizgled, još manje argumenata koji se, u poređenju sa njihovim brojem, mogu izneti kao neoborivi. Međutim, i pored toga, za svaki predmet koji je pomenut u Njegovoj Reči, Gospod je dao i dovoljno svetlosti da bi se mogao razumeti u zadovoljavajućoj meri.

Kada je reč o broju 144.000, u Svetom pismu ima malo podataka koji trebaju da se razmotre tako da je postojalo samo jedno prihvatljivo objašnjenje. Međutim, kada je u pitanju identitet ove grupe, postoji više tekstova koji se moraju pažljivo proučiti da bi se došlo do željenog cilja.

Prva odrednica identiteta zapečaćenih jesu nazivi Dvanaest plemena, kojima nesumnjivo pripadaju, jer je tako rečeno. Pristalice doslovnog tumačenja celog opisa 144.000 uglavnom zastaju već kod činjenice da su “od svih kolena sinova Izrailjevih”, i zaključuju da je reč o  Izraelu tako da je, po njihovom mišljenju, dalje istraživanje suvišno. Međutim, nakon reči “od svih kolena sinova Izrailjevih”, Božja Reč navodi i nazive Dvanaest plemena kojima će pripadati Božji narod posletka tako da taj podatak ima vrednost. Pažljivog istražitelja Božje Reči nazivi Dvanaest plemena navode na poređenje svih tekstova o njima. Poznato je da im je početak u potomstvu dvanaest Jakovljevih sinova, kome je Gospod, nakon velike borbe i pobede koju je izvojevao, dao novo ime - Izrailj, koje označava pobednika u borbi sa Bogom. Poređenje imena dvanaestorice Izrailjevih sinova sa nazivima plemena 144.000 zapečaćenih, pokazuje da nisu istovetni, kako bi se moglo zaključiti, već u spisku plemena nedostaje Danovo, čije mesto je zauzelo Manasijino pleme.

Još jedan važan podatak, nalazi se u 21. poglavlju Otkrivenja, u kojem je opisan Novi Jerusalim. Apostol Jovan, kome je, u viziji, pokazan Sveti grad, svedoči da se na svakoj od četiri strane, koliko ih ima, nalaze po troja vrata - ukupno dvanaestoro, svaka sa nazivom jednog plemena, dok se na gradskim temeljima, kojih takođe ima dvanaest, nalaze imena Dvanaest apostola: “I imaše zid veliki i visok, i imaše dvanaestoro vrata, i na vratima dvanaest anđela, i imena napisana, koja su imena dvanaest kolena Izrailjevih”. “I zid gradski imaše dvanaest temelja, i na njima imena dvanaest apostola Jagnjetovih.” (Otkrivenje 21,12.14) Činjenica da se nazivi plemena nalaze na vratima, a ne na temeljima grada (kako bi, po nekoj logici, trebalo da bude, budući da su prvo nastala plemena) - govori mnogo. Ona pokazuje ko je, u Božjim očima, zaista pravi Izrailj. Naime, za jevrejske praznike, koji su predstavljali temelj Bogosluženja Starozavetne Crkve, Gospod, posredstvom apostola Pavla, kaže da su samo “sen od onoga što šćaše da dođe, a telo je Hristovo.” (Kološanima 2,17) Ista pouka, nalazi se i u proročanstvima koja se odnose na Hristovu prisutnost u Svetinji tokom ovozemaljske službe: “Evo Ja ću poslati anđela Svojega, koji će pripraviti put preda Mnom, i iznenada će doći u crkvu Svoju Gospod Kojega vi tražite, i Anđeo zavetni, Koga vi želite, evo doći će, veli Gospod nad vojskama” i “Slava će ovog doma poslednjega biti veća nego onoga prvoga, veli Gospod nad vojskama” (Malahija 3,1; Agej 2,9). Božja Reč jasno uči da su Starozavetna Crkva, i praznici koje je svetkovala, samo predslika Hristovog učešća u Planu spasenja i uspostavljanja prave - Hrišćanske Crkve, čija je vrednost prikazana činjenicom da se na temeljima Novog Jerusalima nalaze imena apostola a ne Izrailjskih plemena.

Nazivi Dvanaest plemena, zapisani na vratima Novog Jerusalima, kroz koja će ući svi spaseni, nedvosmisleno govore o Božjoj nameri da jevrejski narod, sklon samouzdizanju i odvajanju od drugih naroda, shvati da Božji Izrailj čine svi koji su Hrista primili kao ličnog Spasitelja i Gospoda i da “u Hristu Isusu niti što pomaže obrezanje ni neobrezanje, nego vera, koja kroz ljubav radi.” (Galatima 5,6) “Jer Bog ne gleda ko je ko”, “jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste. Nema tu Jevrejina ni Grka... jer ste vi svi jedno u Hristu Isusu. A kad ste vi Hristovi, onda ste seme Avramovo, i po obećanju naslednici.” (Rimljanima 2,11; Galatima 3,27-29) Tako je, po reči Božjoj, svaki pravi Hrišćanin i naslednik obećanja datih svim vernim pripadnicima Dvanaest izrailjskih plemena, jer se ona, kroz Novozavetnu eru, protežu do večnosti, o čemu svedoče natpisi na svim vratima Novog Jerusalima. Da je ovo istina, potvrđuju i reči apostola Jakova, zabeležene u Poslanici koja nosi njegovo ime: “Od Jakova, Boga i Gospoda Isusa Hrista sluge, svima dvanaest kolena rasejanim po svetu pozdravlje. Svaku radost imajte, braćo moja...” (Jakov 1,1-2) U samom uvodu Poslanice, Jakov kaže da je namenjena “svima dvanaest kolena”, čijim se pripadnicima obraća rečima: “Braćo moja”. Sigurno je da se Jakov, tom prilikom, nije obraćao starom Izrailju jer, kao Hrišćanin, ne bi mogao da nazove braćom one koji su odbacili Isusa. O tome svedoči i naredno Jakovljevo obraćanje, koje nedvosmisleno pokazuje koga naziva braćom: “Braćo moja! U veri Gospoda našega Slavnoga Isusa Hrista...” (Jakov 2,1) Da ove reči nisu upućene samo Hrišćanima jevrejskog porekla, govore mnoge činjenice, između ostalih i ta da je već u tom vremenu, u Hrišćanskoj Crkvi, bilo mnogo obraćenika iz redova neznabožaca pa bi svako odvajanje i obraćanje samo onima koji su jevrejskog porekla bilo protivno načelima Božje bezuslovne ljubavi i sigurno bi dovelo do velikih neslaganja a konačno i do razdora. Rekavši da je Poslanica upućena pripadnicima Dvanaest plemena, Jakov je jasno izrazio Božju nameru da Izrailjcem učini svakog obraćenika iz bilo kojeg naroda dok su Jevreji taj plan potpuno odbacivali i sablažnjavali mnoge duše koje su žudele za duhovnim blagoslovima obećanim Izrailju pa je tim rečima ohrabrio sve Hrišćane iz neznaboštva, kako bi pouzdano znali da su i oni punopravni naslednici obećanja, sa ništa manjim pravom od onih kojima su data u početku. Istovremeno, to je bio i mudar podsticaj na savršeno jedinstvo obraćenika iz jevrejske crkve i onih iz neznaboštva, koje se samo takvim postupanjem i moglo postići; bilo kakva podela stvara samo razdor i propast. Ove Jakovljeve reči, nosile su pečat punog Božjeg odobravanja.

Još jedan od nekoliko ključnih dokaza je i odnos prema strancima, kojeg su, Izrailjci, prilikom podele zemlje opisane u 47. poglavlju Knjige proroka Jezekilja, trebali da zauzmu i poštuju. Zapovest je glasila: “I razdelite tu zemlju među se po plemenima Izrailjevim. A razdelite je u nasledstvo među se i među inostrance koji se bave među vama, koji bi izrodili sinove među vama, i oni neka su vam kao domorodac među sinovima Izrailjevim, s vama neka dobiju nasledstvo među plemenima Izrailjevim. I u kom se god plemenu inostranac bavi, u onom mu podajte nasledstvo, govori Gospod Gospod.” (Jezekilj 47, 21-23)

Duh proroštva takođe jasno govori o ovom predmetu: “Isaija je tokom cele svoje službe objavljivao jasno svedočanstvo o Božjoj nameri prema neznabošcima. I drugi proroci spominjali su ovaj Božanski plan, ali njihove poruke nisu uvek bile pravilno shvaćene. Zato je Isaiji bilo povereno da Judi potpuno razotkrije istinu da će se u Božji Izrailj ubrojiti mnogi koji nisu Avramovi potomci po telu. Ovo učenje nije bilo u skladu sa teologijom njegovog vremena, ali on je neustrašivo objavljivao poruku koju je dobio od Boga i tako unosio nadu u mnoga srca, koja su čeznula za duhovnim blagoslovima, obećanim Avramovom potomstvu...

Izrailjci su naizgled često bili nesposobni ili nespremni da shvate nameru, koju Bog ima prema neznabošcima... Avram, njihov praotac, kome je prvom bilo upućeno zavetno obećanje, bio je pozvan da napusti svoju rodbinu, da ode u daleke krajeve i odnese svetlost neznabošcima... U Božji zavet učinjen s njim bili su uključeni i svi narodi na Zemlji. Gospod je obećao: ‘Blagosloviću te, i ime tvoje proslaviću, i ti ćeš biti blagoslov. Blagosloviću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju, i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji.’ 1. Mojsijeva 12,2.3.” (PK 367-368)

“Oni nisu bili jednaki sa ostalim narodima, već uzvišeniji od svih ostalih. ‘Ovaj će narod nastavati sam i s drugim narodima neće se pomešati.’ U vreme kada su ove reči bile izgovorene, Izrailjci nisu bili tu stalno nastanjeni, i njihov izuzetan položaj, njihove navike i običaji, nisu bili poznati Valamu. Ali, kako se ovo proročanstvo doslovno ispunilo u istoriji Izrailja! Za vreme njihovog robovanja, vekovnog rasejanja po narodima, ostali su poseban narod. Na isti način je i Božji narod – PRAVI Izrailj – iako rasejan po narodima, na ovoj Zemlji samo putnik i došljak, čiji je pravi zavičaj na Nebu.” (PP 447)

Osim izjave da se na vratima Novog Jerusalima nalaze imena “dvanaest kolena Izrailjevih”, Jovanov zapis ne daje više podataka o njima tako da se iz tog opisa ne može saznati o kojim plemenima je reč ali drugi zapis, koji se odnosi na Sveti grad, daje i taj podatak, koji je, takođe, od značaja za rasvetljenje identiteta 144.000 i bolje razumevanje Božjeg plana za formiranje jedinstvene Crkve i naroda. Ovaj zapis se nalazi u poslednjem poglavlju Knjige proroka Jezekilja: “A vrata gradska da se nazovu imenima plemena Izrailjevih...” (Jezekilj 48,31) U daljem opisu se navode sva plemena čiji se nazivi nalaze na vratima grada i ona su istovetna imenima dvanaestorice Jakovljevih sinova, čime je simbolično prikazano ispunjenje Božjeg obećanja datog Avramu, Isaku, i Jakovu. Poreklo Grada - koji je Jezekilju pokazan u viziji, osim prethodnih opisa iz poslednjih poglavlja njegove Knjige - otkrivaju i sledeće reči, koje se, bez sumnje, mogu odnositi samo na Novi Jerusalim: “A ime će gradu od toga dana biti: Gospod je tu.” (Jezekilj 48,31-35) U 21. poglavlju Otkrivenja, apostol Jovan daje izveštaj istog sadržaja: “I ja Jovan videh Grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga s neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svojemu. I čuh glas veliki s neba gde govori: Evo skinije Božje među ljudima, i živeće s njima, i oni će biti narod Njegov, i Sam Bog biće s njima Bog njihov.” (Otkrivenje 21,2-3)

Istovetnost plemena, zapisanih na vratima Novog Jerusalima, sa imenima dvanaest Izrailjevih sinova, koja postoji i pored činjenice da su neka od tih plemena gubila blagoslove i mesto koje im je pripadalo, nedvosmisleno pokazuje da se time, na simboličan način, obeležava ispunjenje Božjih obećanja datih Izrailju - Starozavetnoj Božjoj Crkvi, koja je bila samo prethodnica Hrišćanskoj, u kojoj je Božja namera o osnivanju jedinstvene Zajednice konačno našla ispunjenje: “Jer će se dom Moj zvati dom molitve svim narodima”, rekao je Gospod (Isaija 56,7). Odstupanje, koje, u odnosu na ova dva spiska, postoji prilikom nabrajanja plemena kojima pripadaju 144.000 izabranih, je podatak koji takođe svedoči o njihovoj simboličnoj pripadnosti navedenim plemenima. Sveto pismo jasno govori da su 144.000 doslovan broj, dobijen sabiranjem dvanaest puta po dvanaest hiljada zapečaćenih ljudi kao simboličnih predstavnika navedenih plemena. Ovaj broj će sačinjavati 144.000 najposvećenijih i najzaslužnijih ljudi iz redova Božjeg naroda, čime je svima pružena jednaka mogućnost za ulazak u ovu - poslednju Zajednicu vernih. Savet sestre Vajt: “Borimo se i trudimo svim silama koje nam je Bog podario da se nađemo u broju 144.000” (RH 09.03.1905), takođe potvrđuje to, a svedoči i u prilog činjenici da u 144.000 neće ući samo Izraelci, kako mnogi tvrde, jer je upućen svim adventistima Sedmog dana, bez obzira na narodnost. Čak i ako Elleni White nije data puna svetlost o tom predmetu, Bog ne bi dozvolio da se u Njegovo ime daje pogrešan savet.

Porekla Enoha i Ilije - jedinih ljudi koji su živi vazneti na Nebo, kao predslike 144.000 zapečaćenih, koji će se, poput njih, vazneti bez potpadanja pod vlast smrti - takođe otkrivaju identitet 144.000. Ilija, poreklom Izrailjac, je predslika pripadnika 144.000 iz jevrejske nacije, dok je Enoh predstavnik zapečaćenih iz drugih naroda.

Za kraj ovog poglavlja iznosim i sopstveno iskustvo u vezi sa ovim predmetom jer i ono svedoči u prilog iznesenim dokazima, na koje je Sam Bog stavio pečat odobravanja.

“Božja namera nije da pripadnici Njegovog naroda iznose nešto što je samo njihovo nagađanje ili pretpostavka, a što ne predstavlja učenje Njegove Reči. On ne želi da se oni sukobljavaju i spore oko pitanja koja ne doprinose njihovoj duhovnosti, kao što je pitanje: Ko sačinjava broj od sto četrdeset četiri hiljade. To će oni koje je Bog izabrao uskoro saznati bez raspravljanja.” (MS 26, 1901)

Jedna od prvih tema koje sam nakon upoznavanja osnovnih istina Svetog pisma sa velikim zanimanjem proučavao, bilo je upravo zapečaćenje 144.000. Od trenutka kada sam prvi put saznao više o ovom predmetu, gotovo svakodnevno sam razmišljao o njemu i kako je vreme odmicalo, u meni je sve više jačalo neobično ali i vrlo nedvosmisleno uverenje - da sam jedan od onih koji će ući u taj broj. Ovo saznanje je nakon izvesnog vremena sazrelo u meni pa sam ga sa punim mirom prihvatio kao nepogrešivo otkrivenje Božje volje.

Kao potvrdu, u vremenu kada sam duboko proučavao ovu temu, dobio sam nekoliko otkrivenja kroz okolnosti, kojima se Gospod poslužio da bi mi pokazao Svoju volju i učvrstio poverenje u saznanje koje sam, naizgled, prihvatio bez dokaza.

Prvi od tri događaja, kao potvrda da ću ući u broj onih koji će živi dočekati Isusa, odvio se u jednoj pošti, u koju sam ušao sa namerom da telefoniram. Na samom ulazu, zapazio sam službenika koji je držao veliki pečat i u određenim razmacima, velikom brzinom i spretnošću, zapečaćavao koverte koje mu je dodavao pomoćnik. Čim sam ugledao ruku sa pečatom, Sveti Duh je sišao na mene i stavio mi do znanja da je taj događaj poruka.

Nekoliko dana kasnije, kada sam krenuo u posetu bratu, doživeo sam i drugo, još upečatljivije iskustvo, koje je takođe predstavljalo jasno i nedvosmisleno otkrivenje Božje volje. Dok sam se vozio prigradskim autobusom, na jednoj od prvih stanica je ušao veći broj ljudi, koji su zauzeli sva mesta pa je bilo i puno onih koji su morali da stoje. Između njih, našla su se i dvojica ljudi, koje je Bog, po proviđenju, postavio upravo pored sedišta koje sam zauzeo. Dok se stari i bučni autobus kretao ka odredištu, razmišljao sam o poseti koja mi je predstojala tako da nisam obraćao pažnju na okolinu. Sve što sam povremeno čuo, bili su kratki odlomci razgovora onih ljudi kraj mene. Na osnovu onoga što sam čuo, razumeo sam da govore o visini plata u njihovom preduzeću. Razgovor je bio vođen uobičajenim tonom tako da se malo šta moglo razumeti pa sam bio pomalo iznenađen kada je jedan od njih, nešto višim glasom, sasvim razgovetno izgovorio sledeće reči: “Sto četrdeset četiri hiljade”. Kada sam podigao pogled, još jednom sam se uverio da su bili potpuno nesvesni onoga što je tom prilikom učinjeno kroz njih.

Sledeće Subote, dok sam nakon zajedničkog ručka sedeo u crkvenoj trpezariji i proučavao Sveto pismo, neko je, sasvim iznenada, otvorio vrata sa namerom da uđe. Kada su se vrata otvorila, ugledao sam jednog starijeg brata, kojeg sam poznavao samo površno. Dok sam posmatrao kako ulazi, Sveti Duh je sišao na mene i u nadahnuću me osvedočio da će njegov dolazak biti u vezi sa mnom. Pošto je pogledao oko sebe, njegov pogled se zaustavio na meni, da bi zatim rekao: “Brate, tebe tražim.” “Zašto?”, upitao sam ga. “Hoću sa tobom da razgovaram o nečemu.” Na moje pitanje o čemu želi da razgovaramo, usledio je kratak odgovor: “O besmrtnosti” (Suština poruke je bila u ovim - naglašenim rečima, koje su značile da ću biti besmrtan, odnosno - da neću umreti). Dok je izgovarao ove reči, osetio sam posebno delovanje Božje sile, koja ih je prožimala i osvedočavala me da je to poruka koja mi je bila namenjena.

Ovim iskustvima, Gospod mi je potvrdio ono u šta sam već bio čvrsto uveren: da sam jedan od onih koji će ući u sto četrdeset četiri hiljade zapečaćenih i da neću doživeti smrt, već da ću prilikom Božjeg Dolaska biti živ i preobražen.

Naglašavam da predodređenje ne postoji već je Bog, Koji od početka zna kraj, video da ću se do kraja dragovoljno pokoravati Njegovom vođstvu, što je uslov za ispunjenje i ovog otkrivenja. “Borimo se”, stoga, “i trudimo svim silama koje nam je Bog podario da se nađemo u broju 144.000” (RH 09.03.1905).

“...I NAROD NANOVO STVOREN HVALIĆE GOSPODA.”

Psalam 102,18.

“I videh kao stakleno more smešano s ognjem, i one što pobediše zver i ikonu njezinu, i žig njezin, i broj imena njezina, gde stoje na moru staklenom i imaju gusle Božje; I pevahu pesmu Mojsija sluge Božjega, i pesmu Jagnjetovu, govoreći: velika su i divna dela Tvoja, Gospode Bože Svedržitelju, pravedni su i istiniti putovi Tvoji, Care svetih. Ko se neće pobojati Tebe, Gospode, i proslaviti ime Tvoje? Jer si Ti Jedan Svet...” (Otkrivenje 15,2-4)

“Na poslednjem sastanku sa Svojim učenicima, Hristos je izrazio Svoju veliku želju da ljube jedan drugoga kao što ih je On ljubio. Često je govorio o ovome. 'Ovo je zapovest Moja', ponovo je rekao, 'da imate ljubav među sobom.' Prvi nalog koji im je uputio u gornjoj sobi, dok su bili sami, glasio je: 'Novu vam zapovest dajem da ljubite jedan drugoga, kao što Ja vas ljubih, da se i vi ljubite među sobom.' Učenicima je ova zapovest bila nova, jer se međusobno nisu voleli kao što ih je Hristos voleo. Video je da među njima moraju da zavladaju nove misli i pobude, da u život treba da sprovode nova načela; kroz Njegov život i smrt trebalo je da prime nov pojam o ljubavi. U svetlosti Njegovog samopožrtvovanja zapovest da ljube jedan drugoga dobila je novo značenje. Celokupno delo milosti je stalna služba ljubavi, samoodricanja i samopožrtvovnosti. U svakom trenutku Hristovog boravka na Zemlji, od Njega se kao nezadrživa reka izliva Božja ljubav. Svi koji su ispunjeni Njegovim Duhom, voleće onako kako je On voleo. Istim načelom koje je pokretalo Hrista, biće i oni nadahnuti u svim svojim međusobnim odnosima.

Ova ljubav je dokaz njihovog učeništva. 'Po tom će svi poznati da ste Moji učenici', rekao je Isus, 'ako uzimate ljubav među sobom.' Kada su ljudi međusobno povezani, ne silom ili ličnim interesima, nego ljubavlju, ispoljavaju delovanje jednog uticaja koji je uzvišeniji od svakog ljudskog uticaja. Tamo gde postoji to jedinstvo, dokaz je da je Božji lik obnovljen u ljudskom rodu i da im je usađeno novo životno načelo. To pokazuje da u Božanskoj prirodi postoji sila koja se može suprotstaviti natprirodnim silama zla i da Božja milost pokorava sebičnost svojstvenu prirodi ljudskog srca.” (DA 677-678)

Kao što je pri kraju šestog dana Stvaranje ovog sveta krunisao postavljanjem savršenog ljudskog para nad svim ovozemaljskim dobrima, tako će i na samom kraju istorije greha, duge šest hiljada godina, Bog stvoriti narod koji će u potpunosti odražavati svetost Njegovog karaktera - narod koji će, već ovde, na Zemlji, biti “bez mane pred prestolom Božjim” (Otkrivenje 14,5). Ono po čemu će taj poslednji Ostatak Božjeg naroda biti prepoznatljiv - za razliku od svih dosadašnjih Zajednica koje, osim Dvanaestorice apostola, nikada nisu došle do tog stanja - biće savršeno jedinstvo, za koje se Gospod posebno molio (Jovan 17). Tek će u tom vremenu, kada Crkva bude čista - oslobođena od greha i grešnika u njenim redovima, Hristova prvosveštenička molitva i biti ispunjena.

Da bi jedinstvo moglo da se ostvari, svako ko želi da pripada Božjem narodu mora da dođe do najvažnijeg saznanja: da je potpuno samoodricanje i zaboravljanje na sebe jedini put do spasenja. Ovo je pouka koju grešna ljudska priroda najteže prima, koliko teško, to se najbolje vidi danas. Potpuno zaboravljanje na sebe je čudesno, za naš ograničeni i grehom pomračeni um teško shvatljivo stanje, koje se može razumeti samo iskustvom. Osoba, koju, Bog, kroz neprestano posvećenje, postepenim vođstvom dovede do tog stanja, nema vremena za sebe; ona ne ume da čini išta osim službe - Bogu, i bližnjima. Potpuna i bezuslovna ljubav, Božanski takt nebeske radosti i mira, prate i ispunjavaju svaku misao, svako učinjeno delo. Ja više ne postoji. Ono je zaboravljeno - nema ga. “A ja više ne živim, nego živi u meni Hristos.” (Galatima 2,20)

U svetlosti koja izvire iz ovih pouka, može se shvatiti šta je Gospod imao na umu kada je rekao da ko hoće da bude prvi treba da bude svima sluga. Upućujući ove reči Svojim učenicima, On je želeo da njihove misli, u mašti, povede ka ostvarenju tog toliko željenog cilja – da budu prvi, ali na način kojeg je On odredio. Posmatrano površno, može se shvatiti da je onaj koji je potpuno preobražen Božjom milošću i svima sluga zaista prvi u Božjem Carstvu. Međutim, Isus to nije rekao. Rečima: “Koji hoće da bude prvi neka bude od sviju najzadnji i svima sluga”, On se obraća onima koji hoće da budu prvi, da bi im, pošto shvate kakve su osobine onoga koji svima služi - stavio do znanja da biti prvi, u stvari, nije moguće. One koji dostignu ovo stanje, Bog zaista ceni i nagrađuje, ali ne zato što su nesebičnom službom postali “prvi”, već što su svojim primerom otkrili Njegovu slavu, i odbranili Njegovu čast. Sam pojam “prvi” podrazumeva da samo jedna osoba može da zauzme to mesto. U celom Svemiru, postoji samo Jedna Ličnost Koja može da ga zauzme. Samo je On Prvi, i samo On Poslednji. “I reče Onaj što seđaše na prestolu... Ja Sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak, Prvi i Poslednji.” “...A vi ste svi braća.” (Otkrivenje 21,5; 22,13. Matej 23,8) Izjavom da je On Prvi i Poslednji, Gospod, u stvari, kaže da je On sve, dok rečima: “Vi ste svi braća”, jasno stavlja do znanja da iza Prvog nema drugog, ni trećeg, već da svi trebaju da budu jedno. “I slavu koju si mi dao Ja dadoh njima, da budu jedno kao Mi što smo jedno.” (Jovan 17,22) Reči: “...Kao Mi što smo jedno”, misli poniznog istražitelja Božje Reči upućuje na odnos koji vlada u Svetom Trojstvu, u Kojem nema Prvog ni Drugog, već su Svi - Jedan - Jedno. Na Ovo jedinstvo je pozvan ljudski rod. To je najvažnija pouka koju nam Nebo daje. Božji pečat, koji će, pri kraju vremena milosti, kao znak savršenstva biti stavljen na Njegov narod, primiće samo oni koji, zaboravljajući na sebe, budu postigli ovo jedinstvo. Njih će krasiti ista - beskrajna ljubav i poniznost, koja je Tvorca Neba i Zemlje navela da siđe sa prestola večne Slave da bi, uzevši “obličje sluge” (Filibljanima 2,7), postao i Spasitelj sveta.

Sva veličina Neba, ogleda se u toj tajni utelovljenja, kojom je otkrivena predivna i iznad svega neshvatljiva veličina Božje bezuslovne ljubavi. Beskrajna poniznost, koja je iskazana ovim veličanstvenim činom, predstavlja najveće otkrivenje Božje slave - najveću pouku koju je Nebo ikada dalo. Ono kaže: “Ako ima dakle koje poučenje u Hristu, ili ako ima koja uteha ljubavi, ako ima koja zajednica duha, ako ima koje srce žalostivo i milost, ispunite moju radost, da jedno mislite, jednu ljubav imate, jednodušni i jednomisleni: Ništa ne činite uprkos ili za praznu slavu; nego poniznošću činite jedan drugog većim od sebe. Ne gledajte svaki za svoje, nego i za drugih. Jer ovo da se misli među vama što je i u Hristu Isusu, Koji, ako je i bio u obličju Božjem, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio Sam Sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao čovek, ponizio Sam Sebe postavši Poslušan do same smrti, a smrti krstove. Zato i Bog Njega povisi...” (Filibljanima 2) Ima li, dakle, mesta ponosu? Ima li mesta za bilo šta osim svesti o sopstvenoj ništavnosti - o životnoj potrebi da Mu predamo sve, kao što je On nama dao sve?

Žalosna je, i neshvatljiva nespremnost grešnika da prihvati tu nepobitnu i tako jasnu činjenicu da mu ne može pripasti slava ni za šta od onoga što poseduje ili čini, iz vrlo jednostavnog razloga što ni za sopstveno postojanje ne može da zahvali sebi već mu je i sam život, a sa njim i svi talenti i vrednosti, podaren. “Ili ne znate da niste svoji... Proslavite dakle Boga...” jer “Gospodnja je zemlja i što je god u njoj, vasiljena i sve što živi na njoj.” (1. Korinćanima 6,19 Psalam 24,1) Hvale je vredan samo On.

Hvalite Gospoda, jer je dobar

jer je doveka milost Njegova.

Raduj se Gospodu, sva zemljo!

Služite Gospodu veselo;

idite pred lice Njegovo pevajući!

Poznajte Gospod da je Bog.
On nas je stvorio,
i mi smo dostojanje Njegovo,
narod Njegov i ovce paše Njegove.

Psalam 106,1.; 100,1-3.

“Jovan je s Jagnjetom na gori Sionu video 144.000 onih koji imaju ime Oca Njegova napisano na čelima svojim. Oni nose pečat neba. Na njima se ogleda Božji lik i oni blistaju svetlošću i slavom Svevišnjega. Ako želimo da se i na nama ogleda lik Božji i da Njegovo ime bude i na našem čelu, moramo se odvojiti od svakog bezakonja. Moramo napustiti svaki pogrešan put, odbaciti sve što nije dobro. Zatim se potpuno predati u ruke Hristove. Dok tako budemo gradili spasenje svoje sa strahom i drhtanjem, Gospod će delovati u nama da i hoćemo i učinimo što je Njemu ugodno.

Mi treba da gledamo na Hrista Isusa Koji je, uzevši na Sebe ljudsku prirodu, ostao Savršen u pravdi i svetosti. On je Začetnik i Svršitelj naše vere. On nam je ostavio savršen primer. Njegov život predstavlja merilo koje treba da dostignemo. Njegov karakter je naš uzor. Odvratimo, stoga, svoje misli od zbunjenosti i teškoća svakodnevnog života i usmerimo ih na Njega da bismo se, posmatrajući Ga, mogli preobraziti u Njegovo obličje. Sa sigurnošću se možemo u svemu ugledati na Hrista, jer je On Izvor svake mudrosti. I dok tako posmatramo Hrista i stalno mislimo o Njemu, On se nastanjuje u nama kao nada slave. Borimo se i trudimo svim silama koje nam je Bog podario da se nađemo u broju 144.000.” (RH 19.03.1889; RH 09.03.1905)