Broj I - PRIPRAVI SE IZRAILJU DA SRETNEŠ BOGA SVOJEGA

PRIPRAVI SE IZRAILJU DA SRETNEŠ BOGA SVOJEGA

Broj I - Avgust 2001.

PREDGOVOR

Pokrenut nezadrživom silom Duha Svetog, sa punim osvedočenjem o potrebi da ova iskustva i objave postanu dostupni Božjem narodu, odgovaram na poziv Onoga Koji je u svaki deo mog bića utkao naredbu “Piši!”

18. jula ove, 2001. godine, dok sam se molio, na mene je sišao Duh Sveti kao nikada do tada i pečatom Svoje svemoći u moj um utisnuo ovu naredbu. Njegovom voljom, i u Njegovo ime, iznosim ova otkrivenja jer mi je pokazano da odlaganja ne može i ne sme biti. Ono što moram da naglasim u uvodu ovih svedočanstava, jer mi je tako naređeno, jeste da je objava ovih otkrivenja poslednji Božji poziv na probuđenje i reformaciju svih Crkava adventista sedmog dana - od Generalne konferencije do najmanjih lokalnih Zajednica na svetu.

Pokazano mi je da se nalazimo na samom kraju ovozemaljske istorije i da Sveti  i Večni Bog neće više odlagati Svoj Dolazak. Posebno naglašavam da će od odgovora na ovaj poziv zavisiti život svakog od nas, jer vremena za pripremu već neće biti.

“Kako vest o Spasiteljevom rođenju, tako i vest o Drugom Hristovom dolasku nije bila poverena religioznim vođama naroda. Oni su prekinuli svoju vezu sa Bogom, i odbili su nebesku svetlost; zato se ne ubrajaju među one o kojima piše apostol Pavle: “Ali vi, braćo, niste u tami da  vas dan kao lupež zastane. Jer ste vi svi sinovi videla i sinovi dana: nismo sinovi noći ili tame.” (1. Solunjanima 5,4.5)

Stražari na zidovima Siona trebalo je prvi da prihvate radosnu vest o dolasku Spasitelja; trebalo je prvi da objave Njegov dolazak i da opomenu narod da se pripremi za Njegov dolazak. Ali oni su živeli u ravnodušnosti, sanjali su o miru i sigurnosti, a narod je spavao u svojim gresima. Isus je video svoju Crkvu kao nerodnu smokvu, pokrivenu obilnim lišćem, ali bez dragocenog roda. Istina, hvalisala se obličjem pobožnosti, spoljašnjim držanjem vere, ali nedostajala joj je istinita poniznost, pokajanje i vera, bez čega nema prave službe Bogu. Mesto rodova Božjeg Duha, tu se javljao duh oholosti, formalizma, prazne slave, sebičnosti i nasilja. Crkva koja se sve više udaljavala od Boga zatvorila je oči pred znacima vremena.” (GC 315.316)

“I TRAŽIĆETE ME I NAĆI ĆETE ME...”

Dugo čekah Gospoda,
i saže se k meni
i ču viku moju.
Izvadi me iz jame koja buči,
i iz gliba
i postavi na kamen noge moje
i utvrdi stope moje.
I metnu u usta moja pesmu novu,
hvalu Bogu našemu.

Psalam 40,1-3

Bilo je to krajem 1998. godine, kada sam konačno dobio odgovor na pitanje koje sam punih dvadeset i šest godina uzalud sebi postavljao: Zašto? Zašto ću jednog dana morati da nestanem, zašto će se jednog dana ugasiti ono što toliko volim, i zašto ja ne mogu da odlučujem o tome? Kad god sam razmišljao o tome, srce mi se ispunjavalo strahom ali sam se često hrabrio saznanjem koje je izviralo iz dubine duše i govorilo da će odgovor ipak stići jednog dana. Te godine, kao uvod onoga što ću opisati, doživeo sam smrt možda jedine osobe prema kojoj sam gajio pravu i neusiljenu ljubav; moja majka je umrla iznenada i tiho, odnevši sobom i deo mene. Jedne sveže novembarske večeri, iz sna su me trgli tihi i nesigurni koraci čoveka koji se zaustavio kraj mojih vrata. Svaki učinjeni korak ispunjavao me je bolnim saznanjem da je već kasno veče i da je ona davno trebala da bude tu. Kada je ušao, moj brat je izgovorio samo jednu reč, jer više nije trebalo. Sve je bilo jasno: nje više nema. Kao nikada do tada, mojim umom je odjekivalo ono isto pitanje: Zašto?

Nepuna dva meseca kasnije, kao odgovor na ovaj moj vapaj, u rukama sam držao jednu knjigu. Bila je to “Velika borba između Hrista i Sotone“. Kada je i poslednja stranica bila okrenuta, u mom srcu je rođena nova ljubav - ljubav prema Onome Koji je tokom svih tih godina mog života strpljivo čekao trenutak kada ću biti spreman da primim ono što sam tražio, “jer svaki koji ište prima; i koji traži nalazi; i koji kuca, otvoriće mu se.” (Matej 7,8) O, kakvu sam radost doživeo shvativši da smisao ipak postoji, da čak i smrt ima kraj i da je vrlo blizu dan kada je više neće biti: “Jer je dar Božji život večni u Hristu Isusu Gospodu našemu.” “Jer Bogu tako omile svet da je i Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da nijedan koji Ga veruje ne pogine, nego da ima život večni.” “A ovo je život večni: da poznajemo Njega, jedinog i ISTINITOG Boga, i Onoga  Koga je poslao; Isusa Hrista.” (Rimljanima 6,23; Jovan 3.16; 17,3)  Od tog trenutka, moj život se promenio a svaki sledeći dan je donosio sve jaču želju da upoznam Onoga Koji me je stvorio i dao Sebe za mene na krstu Golgote.

U februaru 1999. godine, podstaknut željom da nabavim Sveto Pismo, zaputio sam se u adventističku knjižaru u Beogradu i zahvaljujući Božjem Proviđenju dobio na poklon dve divne knjige. Jedna od njih je bila “Koraci ka Hristu”. Istog dana, po povratku sa jednog teološkog predavanja, počeo sam sa čitanjem. Dok sam čitao, osećao sam blagu, životodavnu silu u svakoj reči, koje kao da su bile upućene upravo meni. Srce mi se ispunjavalo toplinom Božanske ljubavi koju je Duh Sveti unosio u moje biće slamajući svaki otpor grešne prirode saznanjem da postoji Neko Ko me bezuslovno voli, Neko Ko je umro da bih ja živeo. Da, moji gresi su naneli patnje i doneli smrt Onome Koji je Izvor života i večne ljubavi. Poput plamene strele, bol je pogodio moju dušu. Ispravio sam se u sedeći položaj i pognuo glavu onako kako se to činilo tamo - na onom predavanju, dok su mi suze izvirale iz očiju. “Jer onaj koji hoće da dođe k Bogu, valja da veruje da ima Bog i da plaća onima koji Ga traže.” (Jevrejima 11,6) Tada sam izgovorio prvu molitvu: “Bože”, rekao sam, “oprosti mi, molim Te, sve što sam uradio, sve moje grehe - sva zla dela”. Dok sam se zahvaljivao Bogu za oproštaj, Sveti Duh je obuzeo moje biće i ispunio me divnim mirom, mirom kojeg samo On može dati.

Dva dana kasnije sam po prvi put učestvovao u svetoj službi našem Nebeskom Ocu. Pri samom ulasku u Bogoslužbenu dvoranu, pogledom sam obuhvatio ono što se tu dešavalo i otkrio ono što me i sada, dok pišem ove reči, ispunjava osećanjem radosti, ali i tuge. Dve stvari sam shvatio tada: ovo je prava Crkva - ovo je Dom Boga Živog, ali ovi ljudi, oni Ga ne poznaju. Sedamdeset dana kasnije, 8. maja te (1999.) godine, učinio sam zavet sa Bogom na žrtvi našeg Spasitelja, Isusa Hrista, i moje ime je našlo svoje mesto u nebeskim Knjigama.

Planom Proviđenja, samo nekoliko dana pošto sam učinio zavet sa Njim, u noći između 16. i 17. maja, Gospod mi se, po prvi put, javio u snu. U kratkom razgovoru mi je stavljeno do znanja šta treba da činim a već narednog dana sam imao priliku da povereni zadatak i izvršim, o čemu, ovom prilikom, neću pisati jer ne postoji potreba za tim u sadašnjem trenutku. Razlog zbog kojeg sam pomenuo ovaj događaj jeste razumevanje prirode službe na koju sam pozvan, što sam i sam shvatio tek kasnije, kada me je Sveti Duh, jednom prilikom, poveo u proučavanju Njegove Reči i ukazao na tekst iz 4. Mojsijeve 12,6.: “Prorok kad je među vama, Ja ću mu se Gospod javljati u utvari i govoriću s njim u snu.”

Danas mogu da kažem da mi je žao što nisam zabeležio vreme kada me je Nebo udostojilo prvog viđenja jer tada još nisam imao pravo shvatanje vrednosti onoga što mi je podareno. Ono što pouzdano znam, jeste da sam to viđenje, koje ću opisati, primio u kratkom periodu nakon krštenja, između maja i jula.

Tog dana, dok sam razmišljao o događajima kojima je bio ispunjen, iznenada sam, u prostoru preda mnom, video našeg Divnog Gospoda, Isusa, Koji je stajao u Svetinji nad svetinjama dok Mu je desna ruka počivala na velikoj Knjizi, postavljenoj na postolju koje se nalazilo pred Njim. Bila je to “Knjiga života” u koju Sam Gospod Isus upisuje imena svih koji su kršteni u Njegovo ime. Iako je stajao okrenut leđima, Njegova pojava me je ispunjavala osećajem da me svaki delić Njegovog bića posmatra. U jednom trenutku, Isus se okrenuo ka meni, dok Mu se licem širio nepojmljivo blag osmeh, koji kao da je govorio: “Ne boj se, jer JA SAM sa tobom.” Kao bez daha, posmatrao sam prigušenu slavu Svemogućeg dok je celo moje biće ispunjavala nezaustavljiva plima Njegove večne i životodavne ljubavi - ljubavi koju može pružiti samo On, Koji nas je stvorio. Dok sam kao opčinjen posmatrao ovaj prizor, bio sam skoro nesvestan divne, tihe melodije, čiji su zvuci bili protkani veselom anđeoskom pesmom, koja se u hvali uzdizala ka Onome Koji je Put, Istina, i Život.

Danas, dok se stranice prošlosti okreću pred mojim očima, vraćajući mi sećanje na ovaj događaj, i dok pokušavam da opišem ono što se ni svim rečima ovog sveta ne može opisati, ne mogu a da ne kažem: “Šta je čovek, te ga se opominješ, ili sin čovečiji te ga polaziš?” O, da je narod Gospodnji samo jednom uputio svoj pogled gore, ka Golgoti, da ga obasja večna slava iz Svetinje Božje, ne bi se danas ove reči pisale, niti bi smrti bilo više, ni plača, ni vike... Reči: “Ko čini nepravdu, neka još čini nepravdu; i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet, neka se još sveti”, već bi bile izgovorene, a radosna pesma otkupljenih odzvanjala ulicama Nebeskog Jerusalima. Umesto toga, greh i dalje vlada ovim svetom, pokrivenim tamom neznaboštva, a Isus i dalje kuca na vratima srca onih koji se imenom Njegovim zovu.

“Nebeski anđeli još uvek deluju sarađujući sa ljudskim oruđima. Duh Sveti podstiče svaku moguću pobudu u tvom srcu, da bi te naveo da dođeš. Hristos budno osluškuje očekujući i najmanji znak koji bi nagovestio da se brava na vratima tvog srca ipak pokreće i da ćeš Mu otvoriti svoje srce. Anđeli jedva čekaju da ponesu veselu vest prema nebu: da je pronađen još jedan grešnik. Nebeske čete čekaju i stoje spremne da dohvate svoje harfe i da odjeknu pesme radosti i sreće što je još jedna duša prihvatila poziv na Evanđeosku gozbu.” (COL 237)

Hoćeš li poslušati ovaj poziv, narode Božji? Hoćeš li otvoriti vrata svog srca da uđe Onaj Koji je dao Sebe za tebe, Onaj Koji te “ljubi ljubavlju večnom, i jednako ti milost čini”?

O, kada bi narod Moj slušao Mene,

i sinovi Izrailjevi hodili putevima Mojim!

Brzo bih pokorio neprijatelje njihove,

i na protivnike njihove digao bih ruku Svoju;

Koji mrze na Gospoda bili bi im pokorni,

i dobri dani njihovi bili bi doveka;

Najboljom bih pšenicom hranio njih,

i medom bih iz kamena sitio ih.

Psalam 81,13-16

“ZAKON I SVEDOČANSTVO TRAŽITE...”

Kroz sve vekove, od postanja sveta, ovo pravilo je bilo jedino merilo kojim se Nebo služilo da ispita vernost Božjeg naroda i jedino merilo kojim Večni Sudija odmerava Svoj narod sada, dok se delo Istražnog Suda, u nebeskoj Svetinji nad svetinjama, privodi kraju. Sam Gospod Isus je rekao: “Ne mislite da Sam Ja došao da pokvarim zakon ili proroke, nisam došao da pokvarim, nego da ispunim. Jer vam zaista kažem: Dokle nebo i zemlja stoji neće nestati ni najmanjeg slovca  ili jedne title iz zakona dok se sve ne izvrši.” (Matej 5,17.18)

Istinu da su Zakon i svedočanstvo osnovna obeležja Njegovog naroda, Bog nam otkriva i opisom Svoje poslednje Crkve, koji je zabeležen u 12. poglavlju “Otkrivenja”, gde je pisano: “I razgnevi se zmija na ženu, i otide da se pobije sa ostalim semenom njezinim, koje drži Zapovesti Božje i ima svedočanstvo Isusa Hrista.” (Otkrivenje 12,17)

U ovom, sada već istorijskom, poglavlju, Sveta Božja Reč beleži tužno iskustvo Hrišćanske Crkve, koja je, tokom mračne vladavine papske institucije, u trajanju od 1260 godina, doživela, do sada, najteže dane. Padom papstva, 1798. godine, u kojem su proročanstva iz Knjige proroka Danila 7,24-26. i Otkrivenja 13,3. našla ispunjenje, otpočeo je narečeni period u kojem je, po proročanstvu, trebao da se pojavi Ostatak koji drži Božje Zapovesti i ima “svedočanstvo Isusa Hrista”. Vreme je pokazalo da je prihvatanjem svih Deset zapovesti - uključujući Subotu, koja je pečat neprikosnovenog Božanskog autoriteta, i pojavom proročkog dara, koji je svoj izraz našao u životu Ellen G. White - Crkva adventista Sedmog dana sa punim pravom nazvana Ostatkom Božjeg naroda.

Pokazano mi je da će od pravilnog razumevanja teksta iz Otkrivenja 12,17 zavisiti spasenje mnogih koji svoja srca nisu posvetili istinom i tako dozvolili da razne predrasude pokriju ovaj predmet velom tame i nerazumevanja. Naziv “Ostatak” se, naime, u širem smislu primenjuje na celu Zajednicu ali je vrlo važno da shvatimo da će biti spaseni samo oni koji zaista drže Božje Zapovesti, oni koji su upoznali Spasitelja i žive životom svakodnevnog predavanja Njemu iz trenutka u trenutak. Ostatak, dakle, sačinjavaju samo oni koji su spremni da priznaju i odbace svaki greh, TRAŽEĆI OD ISUSA DA IH ON PROMENI - neprekidnim izlivanjem Njegove stvaralačke sile, koja će ih dovesti do savršenstva karaktera, do “mere rasta visine Hristove.” (Efescima 4,13) “Tako dakle i u sadašnje vreme Ostatak bi po izboru blagodati. Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; kao što je napisano: pravednik će od vere živ biti.”  (Rimljanima 11,5; Efescima 2,8; Rimljanima 1,17)

Uz držanje svih Božjih Zapovesti, prihvatanje dara Duha proroštva, kojeg Božja Reč naziva “svedočanstvom Isusa Hrista” (Otkrivenje 19,10), pokazuje se kao uslov spasenja, jer je pisano da “nema zore” onima koji ga odbacuju (Isaija 8,20).

“Poslednja velika Sotonina prevara biće pokušaj da poništi uticaj svedočanstva Božjeg Duha. 'Kada nema utvare, rasipa se narod.' (Priče 29,18) Sotona će raditi oštroumno, na različite načine i preko različitih oruđa, da poljulja poverenje koje Božji narod ostatka gaji u pravo svedočanstvo.” (1SM 48 - 1890)

Zapis celokupne crkvene istorije, koji je svoje mesto našao na stranicama Svetih Spisa Starog i Novog zaveta, nedvosmisleno pokazuje da je dar Duha proroštva skoro uvek bio nerazdvojni pratilac Božjeg naroda, kojim se Gospod koristio da bi ga čvrstom rukom vodio i poučavao, čuvajući ga od potpunog zastranjenja i brojnih neprijatelja kojima je bio okružen. “I prorokom izvede Gospod Izrailja iz Misira i prorokom čuva ga.” (Osija 12,14) Planom Božanskog Proviđenja, izlazak Izrailja iz Egipta je simbol izlaska Božjeg naroda iz sadašnjeg svetskog poretka i kao što je Starozavetni Izrailj vođen Duhom proroštva, tako će i duhovni Izrailj biti vođen na svom putu za nebeski Hanan. Božja Reč govori za poslednje dane: “I posle ću izliti Duh Svoj na svako telo, i proricaće sinovi i kćeri vaše, starci će vaši sanjati sne, mladići će vaši viđati utvare.” (Joilo 2,28)

Kao svedok ispunjenja ovog proročanstva, i kao onaj u kome je našlo primenu, voljom Gospodovom beležim ova iskustva, svestan težine svake napisane reči jer mi je jasno pokazano da će se ovaj spis prevesti i razaslati za svedočanstvo mnogima. Ova objava, kao jedna od poslednjih u nizu, došla je onog istog jutra kada me je Božansko nadahnuće povelo u pisanju.

“I ANĐELU LAODIKEJSKE CRKVE NAPIŠI...”

“Jer usne sveštenikove treba da čuvaju znanje i zakon da se traži iz njegovih usta, jer je anđeo Gospoda nad vojskama.” (Malahija 2,7)

Zato ovako govori Gospod: “Što uvodiste tuđince neobrezana srca i ne izvršivaste šta treba za Moju svetinju, nego POSTAVISTE LJUDE PO SVOJOJ VOLJI da izvršuju šta treba u Mojoj svetinji, zato reče Gospod: Što se ovaj narod približava ustima svojim i usnama svojim poštuje Me, a srce im daleko stoji od Mene, i strah kojim Me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni, zato ću evo još raditi čudesno s tim narodom, čudesno i divno, i mudrost mudrih njegovih poginuće i razuma razumnih nestaće. Teško onima koji duboko sakrivaju od Gospoda nameru, koji rade u mraku i govore: Ko nas vidi? I ko nas zna? Jer će Gospod ustati kao na gori Ferasimu, razgneviće se kao u dolu Gavaonskom, da učini delo Svoje, neobično delo Svoje, da svrši posao Svoj, neobičan posao Svoj. Nemojte se dakle više podsmevati… jer čuh od Gospoda nad vojskama pogibao određenu svoj zemlji. Slušajte, i čujte glas moj, pazite i čujte besedu moju.” (Jezekilj 44,7-8; Isaija 29,13-15; 28,21-23)

Neopisiv je strah koji me ispunjava dok mi se u otkrivenju Duha Svetog prikazuje silina Božjeg gneva koji počiva na Zajednici zbog strašnih greha koji se čine među nama. Pokazano mi je da je posebna mera Božjeg gneva usmerena ka rukovodećoj braći. Gospod kaže: “Teško onima koji duboko sakrivaju od Gospoda nameru, koji rade u mraku i govore: Ko nas vidi? I ko nas zna?” O, kada biste samo bili svesni pogleda Onoga Čijem oku ništa ne izmiče, dok sveti nebeski anđeli verno beleže svaku skrivenu misao srca! Blizu je čas kada će mnogi među vama, koji ste bili obasjani velikom svetlošću, čijem uticaju se niste povinovali, ne slušajući glas Gospodnji, koji vam se iz dana u dan iznova obraćao, biti pohođeni za sva zla dela i propuste koje ste učinili. Velika je vaša odgovornost za mnoge upropaštene duše, za čitave generacije koje su nestale sa lica Zemlje i bez ikakve nade otišle u večnu propast. Čitajte sledeće reči: “Pristupite koji ste poslani na grad svaki s oružjem svojim smrtnim u ruci. Prođite za njim, po gradu, i pobijte, neka ne žali oko vaše niti se smilujte; starce i mladiće, i devojke i decu i žene pobijte da se istrebe; i počnite od Moje svetinje. I počeše od Moje svetinje. I počeše od starešina što behu pred domom.” (Jezekilj 9,1.5.6)

Verujete li ovim rečima, draga braćo? Možete li verovati da su ovo reči Živog Boga, i da će On ustati da svakome da po njegovim delima? Veliki je ukor na vama, koji ste do sada vodili Božje Delo, i mnogo je pitanja na koja će se tražiti vaši odgovori pred svetim nebeskim Sudom, ako se ne ponizite u potpunom i iskrenom pokajanju. Pokazano mi je da vam je sveto Delo reformacije, na koje ste bili pozvani da ga izvršite, oduzeto, jer niste umeli da cenite preimućstva i blagoslove koji su vam izobilno darovani, ali su brižne ruke Nebeskog Oca i dalje ispružene da bi se spasli koji se žele spasti. “Oni koji se povere Bogu da ih vodi i upućuje, uhvatiće korak događaja kojima je On odredio mesto i vreme. Nadahnuti Duhom Onoga Koji je dao Svoj život za život sveta, neće i dalje bespomoćno stajati pokazujući kako nisu u stanju da izvrše ono što se od njih očekuje. Obukavši se u sve oružje Božje, krenuće u bitku spremni da se bore i stradaju za Boga, uvereni da će Njegova svemoć nadoknaditi njihovu slabost.” (7T 14)

“KO IMA UHO NEKA ČUJE ŠTA GOVORI DUH CRKVAMA...”

U ovim, poslednjim, danima, kada Delo objavljivanja Trostruke anđeoske vesti treba da  doživi dugo očekivani i slavni vrhunac, Stvoritelj neba i Zemlje poziva Svoj narod na potpuno i iskreno pokajanje i povratak prvobitnoj pobožnosti, da bi se udostojio i mogao da stane pred Njegovo sveto lice, kada, uskoro, bude došao u punini Svoje Slave. Zato ovako govori Gospod:

“Vest Laodikejskoj Crkvi je strahovita optužba koja se može primeniti na narod Božji u današnje vreme. 'I anđelu Laodikejske Crkve napiši: tako govori Amin, Svedok Verni i Istiniti; Početak stvorenja Božjeg: znam tvoja dela, da nisi ni studen ni vruć. O, da si studen ili vruć! Tako budući mlak, i nisi ni studen ni  vruć, izbljuvaću te iz usta svojih. Jer govoriš: bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem, a ne znaš da si ti nesrećan i nevoljan, i siromah, i slep, i go.' (Otkrivenje 3,14)

Gospod nam je ovde pokazao da vest koju propovednici treba da saopšte Njegovom narodu nije vest mira i bezbednosti. ONA NIJE SAMO TEORIJSKA, NEGO PRAKTIČNA u svim svojim delovima. Narod Božji je predstavljen u vesti Laodikeji kao onaj koji veruje da se nalazi u telesnoj bezbednosti. Njemu je ugodno, jer smatra da se nalazi na uzvišenom položaju duhovnih dostignuća. 'Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slep, i go.' Kakva veća obmana može obuhvatiti ljudski um nego što je ubeđenje da je ispravan, kada u stvari to nije?

Vest Vernog Svedoka našla je Božji narod  u teškoj obmani. On nije znao kako je jadno njegovo stanje u očima Božjim. Dok oni obmanjuju sami sebe da su postigli visok stepen duhovnosti, vest Vernog Svedoka ruši tu njihovu sigurnost, otkrivajući im njihovo slepilo, bedu i siromaštvo.

Pokazano mi je da mnogi ljudi koji laskaju sebi da su dobri Hrišćani, nisu primili nijedan zrak svetlosti od Isusa. Oni nisu stekli lično iskustvo u Bogougodnom životu. Oni treba da izvrše u sebi jednu promenu i da se ponize pred Bogom i tek onda će shvatiti istinsku potrebu da usrdnim, neumornim naporima obezbede sebi dragocene darove Duha. Bog vodi Svoj narod korak po korak. Život Hrišćanina je neprekidna borba i neprestani marš. Nema odmora između bitaka. Samo stalnim, neprestanim naporima možemo zadobiti pobedu nad iskušenjima Sotoninim. Kao narod, mi likujemo u jasnosti i snazi istine, nas u našoj borbi pomaže ogromna količina jasnog svedočanstva iz Svetog Pisma. Ali nama je izuzetno potrebna Biblijska smernost, vera, ljubav, strpljenje, samoodricanje, budnost i duh požrtvovanja. Moramo u sebi razvijati Biblijsku svetost.

Gresi se množe u narodu Božjem. Jasna vest osude Laodikejske Crkve nije prihvaćena. Mnogi se grčevito drže svojih sumnji i omiljenih greha, a ipak su u takvoj velikoj obmani da govore i veruju da im ništa ne treba. Oni smatraju da je svedočanstvo Duha Božjeg nepotrebno i da ne cilja na njih. Ovim ljudima je u najvećoj meri potrebna milost od Boga i jasan duhovan pogled, kako bi mogli shvatiti sve svoje nedostatke u duhovnom znanju. Njima nedostaju skoro sve osobine potrebne za usavršavanje Hrišćanskog karaktera. Oni nemaju stvarno znanje Biblijske istine koja nas navodi na smeran život i potčinjavanje svoje volje Hristovoj. Oni ne žive pokoravajući se svim Božjim zapovestima.” (3T 252-254)

Poruka Vernog Svedoka, koja se, pre svih, odnosi na vođe u svim granama Gospodnjeg Dela, u ne mnogo manjoj meri upućena je celom Božjem narodu, koji je duboko ogrezao u neverstvu i grehu. Sveta načela Božjeg Zakona, koja se neprestano gaze od strane onih koji ga priznaju samo usnama, dok su srcem daleko od Njega, biće vrlo brzo odbranjena kada se već puna čaša Njegovog pravednog gneva bude izlivala na nepokajana i nepokorna srca. Da li verujete ovim rečima braćo i sestre? Hoćete li, i možete li verovati da je vreme nevolje, kakve nije bilo od postanja sveta, zaista već tu - na pragu, i da upravo teku poslednji dani vremena milosti? SVI ADVENTISTI SEDMOG DANA STOJE PRED KONAČNOM ODLUKOM - odlukom od koje će zavisiti i ovozemaljski i večni život, “jer je vreme da se počne sud od kuće Božje!” (1. Petrova 4,17) Vrlo je važno da upamtimo: da je ovaj poziv, kojeg, posredstvom svedočanstva Duha proroštva, upućuje Sam Gospod, poslednji poziv na probuđenje i reformu, pred sam kraj vremena milosti, i da će odluka da se on prihvati ili odbaci izvršiti veliko rešetanje u našim redovima. Na nama je da odlučimo hoćemo li služiti Onome Koji je dao Svoj život da bismo mi živeli, ili ćemo ostati u svojim gresima, izgubljeni za večnost! Gospod poziva Svoj narod na odlučnu reformaciju, koja će pripraviti srca za izlivanje Svetog Duha u sili poznog dažda, kada će se Delo, konačno, završiti.

“Adventisti sedmog dana su u naročitom smislu poslani u svet kao stražari i svetlonoše. Njima je povereno objavljivanje poslednje opomene svetu koji propada. Njih obasjava čudesna svetlost iz Reči Božje i poveren im je najznačajniji zadatak – da objavljuju vest prvog, drugog i trećeg anđela. Oni ne smeju dozvoliti da bilo šta privuče njihovu pažnju. Najsvečanije istine koje su  ikad poverene smrtnicima date su nama da ih objavljujemo svetu. Objavljivanje tih istina predstavlja naš zadatak. Svetu se mora objaviti opomena i narod Božji ne sme izneveriti amanet koji mu je poveren.

Božjem strpljenju dolazi kraj. Njegove kazne su već počele pohađati pojedina mesta, a uskoro će se znak Njegovog nezadovoljstva osetiti i drugde. Čitav niz događaja koji će slediti jedan za drugim pokazaće da  je Bog gospodar situacije. Istina će se propovedati jasnim rečima potvrđenim očevidnim dokazima. Poruka koja je toliko važna za stanovnike ove Zemlje biće objavljena tako da je svi mogu razumeti. Ljudi će saznati šta je istina. Delo će se razvijati sve više i više, dok ne budu opomenuti stanovnici cele Zemlje; i tada će doći posledak.” (9T 19.96.97)

Krajem aprila ove godine (2001.), u noćnom viđenju mi je pokazan jedan od poslednjih događaja u Delu objavljivanja Trostruke anđeoske vesti, koje je pred nama. U viđenju sam se našao u velikoj prostoriji, koja je bila ispunjena mnoštvom televizijskih kamera, dok su svi prisutni pomno pratili ono što sam u tom trenutku govorio. Sveti Duh je počivao na meni u sili poznog dažda, dajući snagu Vesti trojice anđela, koju sam iznosio velikom broju ljudi, koji su posredstvom satelita pratili prenos ovog događaja. U nadahnuću mi je pokazano da će samo tom prilikom vest opomene čuti skoro tri milijarde ljudi. Velika brzina kojom će već započeto delo uskoro biti privedeno kraju iznenadiće mnoge. Vreme pripreme za Dolazak Spasitelja ističe. Oni koji nastave da odbijaju pozive milosti, ostaće bez spasenja. “Ko ima uho neka čuje šta govori Duh crkvama.”

“Dok dani prolaze jedan za drugim, postaje sve jasnije da je Bog počeo pohoditi svet Svojim kaznama. Požarom, poplavom i zemljotresima On opominje stanovnike Zemlje da se bliži Njegov Dolazak. Bliži se vreme kada će doći do velike krize u istoriji sveta i kada će svaki postupak vlasti Božje biti praćen s najvećom pažnjom i neizrecivom strepnjom. Sudovi Božji – požari, poplave, zemljotresi, ratovi i krvoprolića – brzo će nailaziti jedan za drugim.

Bog je uvek opominjao ljude o sudovima koji će doći. Oni koji su verovali Njegovoj vesti za svoje vreme i koji su svoju veru izrazili poslušavši Njegove zapovesti, izbegli su osude koje su stigle neposlušne i neverne. 

 
Reč je došla Noju: 'Uđi u kovčeg ti i sav dom tvoj; jer te nađoh pravedna pred sobom!' Noje je poslušao i bio je spasen. Vest je došla Lotu: 'Ustajte, idite iz mesta ovoga, jer će sada zatrti Gospod grad ovaj!' (1. Mojsijeva 7,1; 19,14) Lot se stavio pod zaštitu nebeskih vesnika i bio je spasen. Tako su i Hristovi učenici dobili opomenu o razorenju Jerusalima. Oni koji su pazili na znak o nastupanju uništenja, sklonili su se iz grada i izbegli uništenje. Tako je i nama sada data opomena o Hristovom Drugom dolasku i o uništenju koje će doći na svet. Oni koji poslušaju upozorenje, biće spaseni.” (9T 97; DA 634)