PUNINA Božanskih atributa

PUNINA Božanskih atributa

(13.01.2012)

“Kada sam branio Trojstvo, ja sam stihove poput (Jn 5.26) tumačio u smislu ovaploćenja. Tada je On bio rođen od Oca, tada je On primio taj život od Oca itd.”

....,

To je svakako bilo u redu jer već naredni stih govori da je Gospod sve “primio” “jer je Sin čovečiji”:

“Jer kao što Otac ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi; i dade Mu vlast da i sud čini, jer je Sin čovečiji.” (Jovan 5,26.27)

Naime, u cilju isticanja JEDNOMISLENOSTI, koja ZAJEDNICU Božanskih Ličnosti i čini BOŽANSTVOM (JEDNINOM množine), Hristos izjavljuje da Mu je Otac "dao" “da ima život U SEBI” KAO što ga Sam ima u Sebi, što znači da je i na Zemlji bio Izvor života. Kažem: “i na Zemlji” jer je jasno da je, kao Božanska Ličnost, oduvek imao život u Sebi (Jovan 1,1.4) ali budući da se Utelovljenjem, u izvesnom smislu, ponizio (Filib. 2), morao je, nas radi, budući da je Njegova životodavna sila jemstvo večnog života vernima, naglasiti da je zadržao Božanske atribute.

Inače je ova izjava dokaz da je Izvor života zaista u Njemu jer je jasno da se izvornost (izvor, kao uzrok, je samo Jedan, dok je sve drugo posledica) ne može bukvalno dati (samim tim ni primiti - bilo nasleđem ili drugačije) već je, dakle, Izvor života u jedinstvu Božanskih Ličnosti, kao što bračni par, koji je stvoren po Božjem Obličju, upravo jedinstvom, i samo tako, daje život potomcima, o čemu je bilo reči u svedočanstvu pod naslovom “I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu”.

“Ukoliko se, pak, ove reči odnose na Hristovog predvečnog rođenja od Oca, onda sve što sam ja sposoban razumeti, jest to da je Sin rodbinski povezan sa Ocem, na nama nepoznati način, jer je to tajna. Božanska priroda, je po sebi tajna. Tako i ishođenje Duha Svetog od Oca (Jn.15,26) podrazumeva vezu između Boga i Sv.Duha, koja je božanske prirode, i nama tajna.”

Upravo smo, zahvaljujući paralelizmu Božanske i ljudske prirode (utemeljenom na Božjem svedočanstvu da je čovek, kao zajednica dvaju međusobno zavisnih bića, stvoren po Njegovom obličju) dokazali da je JEDINSTVO Božanskih Ličnosti VEČNO, budući da, po ovoj Hristovoj izjavi (Jovan 5,26.27), kako smo je objasnili, Otac i Sin, poput ljudskog para, DELE UZROČNOST života.

To, naizgled, protivureči izjavama da su svi atributi Božanstva (kao Množine, Zajednice) svojstveni Svim Božanskim ličnostima no, kada se dublje razmisli, jasno je da se te izjave ne mogu uzeti doslovno već kao najprikladniji prikaz Božanskog IDENTITETA Određene Božanske Ličnosti (najčešće Hristovog).

Dokaz nalazimo u činjenici da bi Božanske Ličnosti, u hipotetičkom slučaju da Svaka od Njih i doslovno poseduje sve Božanske atribute, zapravo bile Bogovi! To, može biti, zvuči radikalno, ali je istinito i, evidentno, od suštinskog značaja u poimanju i odbrani Monoteističke (Jednobožačke) prirode Svetog Trojstva (za, dakle, razliku od triteizma/troboštva).

Dokaz, svakako, čini i sam pojam ličnosti (koji podrazumeva različitost od svih drugih, neponovljivost - nešto što pripada samo jednome), koji se, prirodno, odnosi i na Božanske ličnosti.

Dokaz je i u činjenici da je suština Božanskog karaktera ljubav a ona se, prirodno, izražava u različitosti (i u magnetizmu se, kao što je poznato, suprotni polovi privlače a isti odbijaju);

Dokaz je, još jednom, i u različitosti supružnika, koji su jednake prirode ali ne i istih mogućnosti, koje se međusobno dopunjuju.

Dakle, Božanstvo je - poput ljudske zajednice, stvorene po Njegovom obličju - Zajednica međusobno zavisnih Ličnosti Božanske prirode, Koje jedinstvom, i samo tako, ostvaruju PUNINU (JEDNU I JEDINU, budući da je postojanje više svemoćnih bića nepotrebno i samim tim apsurdno) Božanskih atributa (nezavisnosti i svemoći).

Da bi sve bilo još jasnije, setimo se i drugih paralela iz druge knjige Božjih otkrivenja - prirode (o čemu je bilo reči u svedočanstvu pod naslovom “Nebiblijske činjenice o Trojstvu”):

• trodimenzionalnost svega stvorenog (visina, širina i dužina), gde svaku dimenziju možemo da zapazimo kao posebnu ali ne i nezavisnu od ostalih, sa kojima je, pri tome, u neraskidivoj vezi. One su, osim toga, iste prirode ali, dakle, različite usmerenosti;
• tri dimenzije vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost), koje su, takođe, iste prirode, a ipak različite (prošlost je u sećanju, sadašnjost u prisutnosti, budućnost u mašti) i neraskidivo vezane;
• tri agregatna stanja (čvrsto, tečno i gasovito) materije takođe su identične prirode u jedinstvu funkcionalnih različitosti.

Istu pouku, daju i ostali srodni primeri, koje smo nedavno sagledavali u pomenutoj temi.

Konačan zaključak, kao odgovor na tvoju dilemu, jeste da je međusobna zavisnost Božanskih ličnosti, koju smo, upravo, višestruko dokazali, i svojevrstan (i nebiblijski) dokaz Hristovog večnog postojanja - kroz SVE dimenzije VEČNOSTI: prošlost, sadašnjost, i budućnost:

“Ja Sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak, govori Gospod, Koji jest, Koji beše, i Koji će doći, Svedržitelj.” (Otkrivenje 1,4.8)

“Potom videh, i gle, vrata otvorena na nebu… i gle, presto stajaše na Nebu, i na prestolu seđaše Neko... i pred prestolom beše stakleno more, kao kristal, i na sred prestola i oko prestola četiri živa bića, puna očiju spred i sastrag… i mira nemaju dan i noć govoreći: Svet, Svet, Svet Gospod Bog Svedržitelj, Koji beše, i Koji jeste, i Koji će doći.” (Otkrivenje 4,1.2.6.8)

“…Bejah u Duhu u dan Gospodnji, i čuh za sobom glas veliki kao trube koji govoraše: Ja Sam Alfa i Omega, Prvi i Poslednji; i šta vidiš napiši u knjigu… i obazreh se da vidim glas koji govoraše sa mnom; i obazrevši se videh sedam svećnjaka zlatnih, i usred sedam svećnjaka kao Sina čovečijeg… i kad Ga videh, padoh k nogama Njegovim kao mrtav, i metnu desnicu Svoju na me govoreći mi: Ne boj se, Ja Sam Prvi i Poslednji, i Živi; i bejah mrtav i evo sam živ vavek veka, amin.” (Otkrivenje 1,9-18)

“I reći će se u ono vreme: Gle, OVO JE BOG naš, NJEGA čekasmo, i spašće nas; OVO JE GOSPOD, NJEGA čekasmo; radovaćemo se i veseliti za spasenje Njegovo.” (Isaija 25,9)

“Govori Onaj Koji svedoči ovo: Da, doći ću skoro! Amin. Da, dođi, Gospode Isuse.” (Otkrivenje 22,20)

Dajte, Gospodu, plemena narodna

dajte Gospodu slavu i čast.

Dajte Gospodu slavu prema imenu Njegovu.

Nosite dare i idite u dvore Njegove.

Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti.

Strepi pred Njim, sva zemljo!

Recite narodima: Gospod caruje;

Zato je vasiljena tvrda i neće se pomestiti;

On će suditi narodima pravo.

Nek se vesele nebesa, i zemlja nek se raduje;

Nek pljeska more i sve što je u njemu;

Neka skače polje i sve što je na njemu;

Tada neka se raduju sva drveta šumska

pred licem Gospodnjim;

jer ide da sudi Zemlji.

Sudiće vasiljenoj po pravdi,

i narodima po istini Svojoj.

Psalam 96,7-13.

Nebiblijske činjenice o Trojstvu

Nebiblijske činjenice o Trojstvu

“Nebesa kazuju slavu Božju i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski” (Psalam 19,1), “jer što se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i Božanstvo da nemaju izgovora.” (Rimljanima 1,20)

Pošto smo u temi »I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu« videli šta Biblija govori o Trojnoj Zajednici Božanskih Ličnosti, sagledaćemo, radi još jasnije i upečatljivije predstave ovog veoma važnog predmeta, i nebiblijske činjenice o Trojstvu kao Jedinom Božanstvu.

Budući da smo, u pomenutoj temi, sliku Zajednice Božanskih Ličnosti posmatrali kroz prizmu Ljudske (zajednice), koja je stvorena po uzoru na Nju, sagledaćemo, najpre, mehanizam samospoznaje, koji se ogleda u činjenici da svaka ličnost, i pored toga što je jedinka, može, na određen način, da razmišlja o sebi, što znači da u trenutku kada to činimo, postoji, jednostavno rečeno, Ja kao subjekat posmatranja (posmatrač), i Ja kao objekat posmatranja, što je veoma zanimljiva pojava koju, nažalost, mnogi ne uviđaju.

Da bi došlo do ovog pravog malog čuda neophodan je spoljašnji faktor, koji će, na specifičan način, udvojiti naše ja. Ta (spoljašnja) intervencija, može se predstaviti slikom u ogledalu, pri čemu, dok u njemu posmatramo sopstveni lik, postoje, istovremeno, tri slike naše realnosti {jedna smo, dakle, mi sami; druga je naš odraz na ogledalu a treća – njegov odraz u našem umu, gde se odraz sa ogledala zaista i registruje}.

U tom mehanizmu, ulogu spoljašnjeg (trećeg) faktora (dva jesu: Ja kao posmatrač i Ja kao objekat samoispitivanja), čini izvor odgovarajućih informacija, koji, da bi samospoznaja bila objektivna (koliko je i odraz u ogledalu veran našoj figuri), mora biti na nivou ideala Božje volje za čoveka, što delimično nalazimo u (zdravoj) savesti, rukovođenoj zdravim razumom ili, pak, u Božanskim otkrivenjima posredstvom Biblije, nadahnuća, živog glasa i drugih sredstava.

Najupečatljivija nebiblijska svedočanstva o Trojnosti Božanske Zajednice nalazimo u samim stvorenim delima, među kojima su, opet, najupečatljivija sledeća:

• Tri dimenzije prostora (širina, visina i dužina);
• Tri dimenzije vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost);
• Tri agregatna stanja svega stvorenog (čvrsto, tečno i gasovito);
• Tri nebeska tela od bitnog značaja za život na Zemlji (sama Zemlja, Mesec i Sunce);
• Tri osnovna elementa našeg sveta (zemlja, vazduh i voda);
• Tri osnovna oblika života na Zemlji (Ljudski, životinjski i biljni svet);
• Tri komponente ljudskog bića (telo, um i savest/slobodna volja);
• Tri grupacije životinjskih bića (po staništima: kopneni, ptičji i riblji svet);
• Tri elementa neophodnih za život: vazduh, voda i hrana.

Implikacije ovih paralela sa Trojnim Entitetom Božanstva jesu, očigledno, brojne i, kao što ćemo videti, veoma indikativne i nedvosmislene - bez mogućnosti da se, kao što se to radi zloupotrebom citata, smisao otkrivenja ikako preinači.

U prvom primeru, uviđamo da sva stvorena dela postoje kroz tri dimenzije prostora, gde nalazimo sledeće paralele:

• ni za jednu dimenziju se ne može reći da je ikada postojala sama, jer su nerazdvojive;
• samim tim, niti jedna od njih nije uzrok drugoj;
• konačan zaključak je da kao što je prostor (jedan i jedini) sazdan u trima dimenzijama, tako je i Božanstvo (Jedno i jedino) Zajednica Triju Božanskih Ličnosti.

Drugi primer daje istu paralelu jer vreme (jedno i jedino) takođe čine tri dimenzije, funkcionalno podeljene na upravo tri nivoa:

• prošlost (uvek u sećanju);
• uvek prisutnu sadašnjost;
• i uvek fiktivnu budućnost (samo zamišljena, u mašti)

Treći primer daje istu pouku: materija je takođe jedna i jedina, ali kroz tri agregatna stanja;

poslednji primer ukazuje na životodavnu ulogu triju elemenata neophodnih za život (vazduh, voda i hrana), kao slika životodavnog uticaja svih Ličnosti Božanstva, itd.

To su, dakle, očigledne činjenice, koje, u savršenom skladu sa Biblijskim otkrivenjem, nedvosmisleno svedoče o Trojnosti Božanstva.

"I Stvori Bog čoveka po obličju Svojemu"

"I Stvori Bog čoveka po obličju Svojemu"

»Vidim da vam je formulacija pod brojem 2. bila neprihvatljiva, naime da su Adam i Eva (jedan) covek. To bi bilo adekvatno Dejanom neprihvatanju teze da su Otac, Sin i Sv.Duh (jedan) Bog...«

»Ipak, Biblija kaze da su Adam i Eva nazvani covek kad bise sazdani (1.Mojs.5.2); Tako, formulacija br.2 je takodje veoma prihvatljiva i tacna. Zbog toga se i imenica Adam moze podjednako odnositi na njega samog kao pojendinca, tako i na ceo ljudski rod koji je proizisao od njega zajedno sa Evom, naime kao sinonim za celo covecanstvo.«

I ja sam imao želju da izrazim mišljenje na ovo pitanje ali su vođene i druge diskusije pa bih nešto rekao sada.

Možda ćeš se, ...., setiti naših ranijih diskusija na ovu temu, kada sam, na pitanje jednog diskutanta, dao sledeći komentar:

»Zasto se uzima upotreba reci Elohim kao dokaz za Trojstvo kada u Duhu Prorostva pise: "I tada je Bog rekao Svome Sinu: Da nacinimo coveka po svojemu oblicju..." SR 20? «

Ova izjava je upravo dokaz da je Božanstvo Zajednica jer u Svetom pismu stoji da Bog (Isus se ne pominje posebno - izdvojeno iz Božanstva) govori u prvom licu množine:

“Po tom reče Bog: da načinimo čoveka po Svojemu obličju, kao što smo Mi...” (množina)

“I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu...” (jednina).

Potvrdu daje i Očevo obraćanje Hristu:

“...TI si, Gospode, U POČETKU osnovao Zemlju, i nebesa su delo ruku TVOJIH...” (Jevrejima 1,10), koje nas vraća na uvodne reči Postanja: “U početku stvori BOG nebo i Zemlju.”

“I stvori Bog čoveka...” (jednina) “...Muško i žensko stvori ih.” (množina)

Po otkrivenju Svetog pisma, vidimo da je čovek, koji je stvoren “...po obličju Božjemu...”, zajednica dva ljudska bića: “...I biće dvoje jedno telo.” (1. Mojsijeva 2,24)

{Sada, nakon novih diskusija, tom komentaru i dokazu večnog jedinstva Božanskih Ličnosti dodajemo pojašnjenje da naizglednu kontradikciju, koja zbunjuje neupućene, stvara činjenica da se, u nedostatku odgovarajućih izraza, imenica Bog, kao što smo upravo videli, ne odnosi samo na Oca (kao, funkcionalno, Prvu Ličnost Božanstva), već i na Samo Božanstvo (Zajednicu Božanskih Ličnosti).}

Ovaj naš stav, dakle, Biblijski potpuno stoji, i pored toga što, kako i sam ostavljaš prostora tome, postoji mogućnost da Mojsije, kao autor teksta, nije, njime, naglasio da je čovek zajednica dvaju međusobno zavisnih (1. Mojsijeva 2,18) ljudskih bića.

Da je, po svemu sudeći, tako (da to nije bila i Mojsijeva misao), sugerišu tekstovi o samom stvaranju Adama, pošto ga je Bog, kao što znamo, već tada (pre stvaranja Eve) nazvao čovekom a posebno jer je, potom, Adam nazvao Evu »čovečicom«: »...Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.« (1. Mojsijeva 2,23)

U tom kontekstu (paralelizma Božanske i ljudske prirode), nalazi se i činjenica da se Gospod rado nazivao Sinom čovečijim, ističući, time, potpunost Svoje ljudske prirode, dok je ponekada, kada je bilo neophodno, izjavama da je Sin Božji, isticao i potpunost Svoje Božanske prirode, sjedinjene, »tajnom pobožnosti«*, sa ljudskom.

(*1. Timotiju 3,16 - tajna je u tome što se beskonačno i konačno međusobno isključuju, zbog čega je njihovo sjedinjenje apsolutno čudo, koje samo Božanski um može da razume. Još jedna tajna jeste »tajna bezakonja« - 2. Solunjanima 2,7., jer je takođe neshvatljivo da je moglo doći do pojave za koju nema razloga, što je, kao što znamo, slučaj sa grehom, odnosno, kako tekst kaže – »bezakonjem«.)

Punu svetlost o primeni imenice »čovek«, a u vezi sa prethodnim primerom, daje funkcionalna podela čovečanstva na:

• čoveka {formalno - samo Adama - to su pokazali prethodni tekstovi, posebno 1. Mojsijeva 2,23 i činjenica da se Gospod nazivao Sinom čovečijim, ali i genealoška stabla (rodoslovi), koja, formalno, popisuju samo očeve dok se majčinstvo podrazumeva)};
• i »sinove čovečije« (Adamove potomke): 1. Mojsijeva 11,5; 1. Samuilova 26,19; Psalmi 12,1.8; 58,1; 115,16; Efescima 3,5.

Ovde, dakle, vidimo, nesporno, dva entiteta Ljudske zajednice: Adama i njegove potomke, čija je različitost uzročno-posledična (praroditelj je uzrok potomstvu) dok smo u samom uvodu zajednički zaključili da se termin čovek, iako to nije bila Mojsijeva misao, može primeniti i na zajednicu naših praroditelja, zbog čega pomenutoj podeli čovečanstva, na navedena dva entiteta, dodajemo različitost po načinu postanja {koja, samim tim, apsolutno (ne samo praktično, već i formalno) uključuje i Evu}:

• Čovek {kao zajednica stvorenih ljudskih bića (Adam od zemaljskih elemenata; Eva od njegovog tela)};
• Čovekovi potomci (»sinovi Čovečiji«) – drugi entitet ljudske zajednice, koji na svet dolazi rađanjem.

Što se, pak, tiče poređenja Božanske i ljudske Zajednice, koje Biblija, Božjom izjavom da je čovek stvoren po Njegovom obličju, odobrava, mogu se, u svetlu upravo opisane podele ljudske zajednice, jasnije istaći sledeće činjenice:

Da zajednica naših praroditelja, kao, za razliku od njihovih potomaka (koji se rađaju), (neposredno) stvorenih (nerođenih) ljudskih bića, jeste, iz tog razloga, bez obzira na redosled njihovog stvaranja, slika večnog i neraskidivog Jedinstva Oca i Sina.

Zastupnici antitrinitarijanske teze, koja je, suštinski, nelogična po svim osnovama, tvrde da je Adam slika Oca, Koji postoji od večnosti, dok je Sin, navodno, i doslovno proizašao iz Njega, kao Eva od Adama, što je, podsetimo se, neprihvatljivo iz mnogih razloga, među kojima su i sledeći:

• Bog je Savršen (Nepromenljiv);
• suština Njegovog bića i karaktera jeste ljubav a za nju je, to svi znamo, potrebno dvoje;
• osnovna osobina Božanstva je NEZAVISNOST (NEUZROČNOST), a Hristos je, i po njihovom priznanju, Božanska Ličnost (uostalom, šta bi, po zakonu nasleđa, mogao biti stvaran Sin Boga do takođe Bog);
• prema tome, Božanske Ličnosti se ne rađaju (doslovno).

Kada ovo znamo, u kontekstu paralelizma Božanske i Ljudske zajednice, vraćamo se poslednjoj misli - antitrinitarijanskoj ideji da je Sin nastao od Oca kao Eva od Adama, i nalazimo još nelogičnosti i nedoslednosti ove teze, koja, osim, dakle, upravo navedenih pokazatelja njenog nebiblijskog porekla, u svom primeru previđa upravo činjenicu koju smo argumentovano zapazili – da Eva ne spada u rođena ljudska bića, već stvorena {kojih je (samo) dvoje}, zbog čega je svom suprugu pripojena praktično jednovremeno i, samim tim, u apsolutnoj jednakosti (uostalom, samo apsolutna jednakost i jeste jednakost, što je takođe dokaz da je Hristos zaista Jednak Ocu, i Eva Adamu) - bez obzira na redosled njihovog stvaranja. {O tome je govorio i apostol Pavle (čega sam se setio sada - pri završnom pregledu teme): »jer kako je žena od muža, tako je i muž iz žene; a sve je od Boga« - 1. Korinćanima 11,12)}.

Završnica ove kompleksne i zaista velelepne Biblijske paralele, u skladu sa razradom teme - striktnim praćenjem otkrivenja Božje Reči i očigledne realnosti, sastoji se u dvema činjenicama:

• Hristos, po doslovnom prihvatanju neshvaćenih Biblijskih tekstova, od strane pobornika antitrinitarijanske teze, nije stvorena, već rođena Ličnost {zbog čega, ponovimo to, njihovo tumačenje paralelizma Božanske i ljudske Zajednice (da je Gospod, navodno, nastao od Oca kao Eva od Adama), nije dosledno niti Bibliji, niti njihovoj nauci};
• On, čak ni u Svojoj ljudskoj prirodi, koju je uzeo zauvek, ne spada (kao Eva) u stvorena ljudska bića, već u rođena – »sinove čovečije«!

Dalji paralelizmi ispravnog poređenja Božanske i ljudske prirode, a u granicama očiglednog (i, samim tim, dozvoljenog), jesu:

- kao što Hristos, u Svojoj ovozemaljskoj dimenziji, nije i doslovno Sin čovečiji (u smislu da je u Božanskoj prirodi postojao i pre Adama), tako ni u Svojoj nebeskoj dimenziji nije i doslovno Sin Nebeskog Oca;

Još jedan dokaz da redosled stvaranja Adama i Eve (koji su, kao što smo zapazili, već apsolutno izjednačeni činjenicom da su oboje stvoreni) nije i ne može biti slika navodnog Hristovog rođenja od Oca, jeste činjenica da nema života bez njihovog jedinstva (jer nijedno od njih nema život u sebi već je život nastao spojem njihovog reproduktivnog materijala, zbog čega oboje imaju životodavnu, odnosno, kako smo naveli u razradi teme, uzročnu ulogu celokupnom ostatku ljudske zajednice, koji na svet, za razliku od njih dvoje, dolazi posledično – rođenjem. Dakle, i ta (životodavna) uloga naših praroditelja, čini da su, bez obzira na redosled njihovog stvaranja, iste starosti;

Razlog zašto je jedno stvoreno pre drugog jeste potreba da se uzimanjem dela tela jednog od njih pruži pouka o suštinskoj jednakosti i neraskidivoj povezanosti do mere da će »dvoje« biti »jedno telo« (1. Mojsijeva 2,24), što je apsolutni paralelizam i predstava neraskidivog (dakle i večnog) jedinstva Oca i Sina, koje je, upravo tako - rečima »Ja i Otac Jedno Smo« (Jovan 10,30), izrazio Sam Gospod;

Naredan (a ujedno, kao što ćemo videti, i krunski) dokaz da je redosled stvaranja Adama i Eve nebitan, i da, samim tim, nije (niti može biti), slika doslovnog Hristovog rođenja, jeste, u skladu sa temom (slikom Božanske kroz ljudsku zajednicu), još jedno odgovarajuće i nedvosmisleno otkrivenje Božje Reči: da, naime, za čoveka, kojeg je stvorio po Svom obličju, Bog nedvosmisleno govori da »nije dobro da je sam« (1. Mojsijeva 2,18), što, dakle, nedvosmisleno znači da je Adam, dok je bio sam (pre stvaranja Eve), bio nesavršen (jer nije dobro da bude sam, a Božja dela, kada su završena, jesu »dobra «, i to »veoma«)!

Prema tome, ...., brate (jer mi, na tvoju inicijativu, prođosmo ovom stazom), delo stvaranja čoveka, po ovom nedvosmislenom svedočanstvu Samog Stvoritelja (a videli smo, u uvodu - citiranom i obeleženom drugom bojom, KO je ON - u skladu sa Jevrejima 1,8.10), nije završeno stvaranjem Adama, već (stvaranjem) Eve!

Konačan zaključak ove kompleksne, nedvosmislene i predivne slike, kao, ujedno, sažeta i potpuna rekapitulacija dosad rečenog, daje sam Biblijski tekst, i to redom:

“Potom reče Bog: da načinimo čoveka po Svojemu obličju, kao što Smo MI, koji će biti gospodar... I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško I ŽENSKO stvori ih.”

»TADA pogleda Bog SVE ŠTO JE STVORIO, i gle, DOBRO BEŠE VEOMA, i bi veče i bi jutro – dan šesti«!!

To je, dakle, slika neraskidivog jedinstva Dveju Božanskih Ličnosti no, u skladu sa temom, videćemo da Čovečanstvo, kao celina (zajednica svih ljudskih bića - i stvorenih i rođenih), oslikava i prisutnost Treće Božanske Ličnosti, o Kojoj, kao Takvoj, Božja Reč daje nedvosmislena svedočanstva:

»Zaista vam kažem: Svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenja na Boga, makar kakva bila: A koji pohuli na Duha Svetog nema oproštenja vavek, nego je kriv večnom sudu.« (Marko 3,28.29)

Ovde, dakle, Sam Gospod pravi nedvosmislenu razliku između Oca, za Koga kaže da će se huljenja na Njega oprostiti, »makar kakva bila«, i Duha Svetog, Čija je, između ostalog, uloga (po funkcionalnoj podeli i hijerarhiji, o kojoj smo govorili. Vidi i: Jovan 16,7.8., gde nalazimo još jedan dokaz funkcionalne podele Božanskih Ličnosti) da posebnom i očigledno Božanskom silom osvedočava ljude u poreklo Božjeg Dela, zbog čega je hula na Njega, za razliku od hule na Oca i Sina, neoprostiva (jer, dakle, podrazumeva namerno i svesno suprotstavljanje Bogu pri punini Njegovog izraza kao Božanstva).

“Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.” (Matej 28,19)

Druga, takođe neophodna svedočanstva o nekim aspektima Svetog Duha, nalazimo u činjenicama da je On Predstavnik Oca i Sina:

»A kad dođe Utešitelj, Koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, Koji od Oca izlazi, On će svedočiti za Mene.« (Jovan 15,26) (ovaj tekst, očigledno, uz prethodne, takođe svedoči o Trojstvu)

Značajan za temu je i podatak da je Sveti Duh, Koji, kao što smo videli, deluje u skladu sa Ocem i Sinom a po isključivo funkcionalnoj hijerarhiji Božanskih Ličnosti (nastaloj radi sprečavanja mnogoboštva i podele stvorenih bića), jeste da je Sveti Duh - Božji i Hristov:

“A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duha Hristovog, on nije Njegov. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo greha radi…” (Rimljanima 8,9.10) (Ovde, takođe, vidimo Trojstvo)

To su, dakle, tekstovi koji jasno govore o postojanju Triju Božanskih Ličnosti, kao i o prirodi Svetog Duha, Koji je, i pored Svoje posebnosti kao Ličnosti, na svojevrstan način Predstavnik Oca i Sina, sa čim se, sa punim pravom, slažu i zastupnici antitrinitarijanske teze, o čemu, kao što je navođeno, govori i Duh proroštva.

Tekst koji bi mogao biti u direktnoj vezi sa ovima, jeste Jovan 14,23 no, u skladu sa temom, videćemo na koji način Ljudska zajednica oslikava ovu činjenicu (da je Sveti Duh Predstavnik Oca i Sina a ipak Posebna Ličnost).

Naime, ovu sliku, takođe jasnu i nedvosmislenu, nalazimo u činjenici da pripadnici prve linije potomaka naših praroditelja (koji su, kao što smo videli, slika zajednice Oca i Sina), i pored toga što su posebne ličnosti, u samoj strukturi svog bića nose osobine oba roditelja* {*njima su Adam i Eva, kao slika Oca i Sina, (samo) roditelji a (svim) ostalim potomcima – praroditelji}, upravo, dakle, kao što je Duh Sveti Predstavnik Oca i Sina a ipak Posebna Ličnost i tu se, kada je reč o samoj prirodi Svetoga Duha, zaustavljamo, držeći se, isključivo, svedočanstava Biblije i opšte-poznatih činjenica, povezanih neophodnim prosvetljenjem i nadahnućem, bez kojih je ljudska mudrost, kada je reč o svetim i posebno uzvišenim temama, vrlo ograničena.