Polni odnosi

Polni odnosi

(29.12.2011)

Budući da se brat ........, u današnjoj poruci ......, na njemu svojstven način dotakao i ove teme, sagledaćemo, s obzirom na određenu subjektivnost njegovog stava, odgovarajuća Svedočanstva Biblije, čije su implikacije, kao što znamo, i kao što ćemo videti - dalekosežne.

Naime, u tom pismu, kao i u ranijim diskusijama na ovu temu, brat ........ (u čiju iskrenost, lično, ne sumnjam) otvoreno i bezuslovno odobrava opšte raširenu praksu polnog opštenja u slučajevima kada do njih nije došlo sa ciljem sticanja potomstva već, dakle, radi pukog zadovoljavanja polnog nagona, koji se, u ovozemaljskom poretku - nakon pada u greh, javlja nekontrolisano.

Ovu žalosnu praksu, oni koji, iz različitih razloga, ne kontrolišu polni nagon (već im se on, dakle, javlja spontano - bez voljne naredbe uma), pravdaju upravo činjenicom da se javlja spontano, što se, tendenciozno, prenosi i na druga odgovarajuća područja.

Da bi ova primedba bila jasno argumentovana, poslužićemo se odgovarajućim primerom konzumacije hrane u uslovima sitosti, do čega, kao i u slučaju polnog opštenja bez namere da se stekne potomstvo, dolazi zbog pukog čulnog užitka.

Dakle, polno opštenje je, u takvim okolnostima, nemoralan čin, koji se - zbog uništavanja reproduktivnog materijala, kojeg se telo oslobađa tokom svakog (ne "pitajući" nas, dakle, da li smo u snošaj stupili radi pukog zadovoljstva ili sa namerom sticanja potomstva) polnog odnosa - može definisati i kao najniži oblik prekršaja Šeste zapovesti Dekaloga.

Stav Božje Reči o ovom važnom pitanju jeste, prirodno, usklađen sa svedočanstvima zdravog razuma te se polni odnos bez namere ispunjenja njegove stvarne namene odobrava tek uslovno - u slučajevima onih koji su slabi na tom polju, kojima Pavle, kao prorok i apostol, u formi saveta preporučuje polno opštenje kao prikladniju (dakle ne i apsolutno opravdanu i dobru) opciju od mogućnosti pada u greh bluda i/ili samozadovoljavanja, dok je njegov prvostepeni i svakako obavezujući nalog, u skladu sa navedenim svedočanstvima zdravog razuma, radikalno drugačiji i dalekosežniji, budući da kao jedan od najvećih proroka i apostola, usled značajne oslabljenosti tela nakon pada u greh, ističe potpuno uzdržavanje od polnog opštenja kao jedini opravdan stav u ovozemaljskim prilikama:

"A za ono što mi pisaste: dobro je čoveku da se ne dohvata do žene."

Nakon ovog jasnog i obavezujućeg svedočanstva, Pavle, mladima u veri, koji su slabi (neuzdržani) na tom polju, preporučuje brak i povremeno opštenje, nakon čega nedvosmisleno zaključuje:

"Ali ovo govorim po savetu a ne po zapovesti; jer hoću da svi ljudi budu kao i ja..."

"A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao i ja što sam. Ako li se ne uzdrže, neka se žene i udaju; jer je bolje ženiti se negoli upaljivati se." (1. Korinćanima 7,1.6-9)

Kada ovo znamo, onda je jasno i zašto se upravo apstinencija od polnih odnosa navodi kao jedno od dva osnovna obeležja poslednje Zajednice Ostatka - Božje duhovne elite - 144.000 zapečaćenih, koji će Ga živi dočekati (jer samo oni koji su savršeni i zapečaćeni mogu da podnesu Njegovu prisutnost i, prethodno - tokom izlivanja sedam poslednjih zala, kada bi ih, zbog završetka Hristove posredničke i prvosvešteničke službe u Nebeskom Svetilištu, i samo jedan greh koštao večnog života - prođu bez greha):

Oni su, dakle, "...prvenci Bogu i Jagnjetu" jer:

•  "...se ne opoganiše sa ženama..." (to jest, polnim odnosima) "...jer su devstvenici...", i stoga što se
• "u njihovim ustima ne nađe prevara, jer su bez mane pred prestolom Božjim" (Otkrivenje 14,4.5).

Ove dve vrline su, bez sumnje, kao najveće i najcenjenije, obeležile i Hristovu ovozemaljsku misiju, za Koga, uz prirodnu i opšte poznatu činjenicu da je bio Apsolutni apstinent od polnih odnosa, takođe stoji da se "...ne nađe prevara u ustima Njegovim" (1. Pet. 2,22). Stoga se za 144.000 i u ovom kontekstu može reći da "...idu za Jagnjetom kud god Ono pođe..." (14,4).

U skladu sa temom, iznosim i lično iskustvo, do kojeg nikada ne bi došlo bez upravo ovakvog poimanja ovog važnog predmeta, koji je, svakako, i u vezi sa poimanjem nivoa na kojem se vodi borba protiv urođenih i stečenih sklonosti, o čemu je bilo reči i u još uvek aktuelnoj diskusiji o Hristovoj ljudskoj prirodi i procesu posvećenja.

Naime, iz ove perspektive, kako je upravo predstavljena, ulažući, u početku Hrišćanskog iskustva, napore da pred Bogom budem čist ne samo delom već i mišlju i željama, shvatao sam, već u prvim iskušenjima na ovom polju, da je jedini način da se želja očiju i tela pobedi - upravo u potpunoj kontroli samog javljanja polnog nagona (umesto, dakle, destruktivnog mišljenja da se samo treba uspešno odupirati nagonima i tako biti "čist umom", odnosno karakterom), što je dostižno isključivo direktnim uticajem Božje stvaralačke sile sa ciljem potpunog očišćenja od svih grešnih sklonosti tako da sam, tokom duhovnog rasta, najpre već prilikom obraćenja doživeo vidljive promene a kako sam, kao što rekoh, rastao u duhu, polni nagon se javljao sve ređe i bivao je sve slabiji dok nije, u procesu istrajnog posvećenja, prestao da se javlja tokom budnog stanja, ostajući samo na nivou retkog javljanja tokom sna (čime sam, naravno, bio nezadovoljan) da bi nakon određenog vremena, Bog, na ovom području, tako obnovio moje biće da danas, Njemu na slavu, mogu da posvedočim da se vreme otkad sam poslednji put doživeo javljanje ovog snažnog nagona, meri godinama i to, neretko, u najtežim okolnostima savremenog sveta, gde su iskušenja na ovom polju veća nego ikada.

Tako, zahvaljujući Božjoj milosti i sili, svaku osobu suprotnog pola vidim isključivo kao sestru, sa punim poštovanjem njene intime kao jednog od osnovnih činilaca integriteta i dostojanstva ljudskog bića.

Što se, uopšteno gledano, procesa posvećenja tiče, ovakav model pobede je, dakle, primenljiv i na svim drugim poljima, kao što su: gnevljivost, mržnja, oholost, zavist, samoljublje, lakomstvo, sebičnost, bezosećajnost, strašljivost, sklonost depresiji, neraspoloženju, osuđivanju i, uopšte, svim potpunim gresima i neumerenostima u pozitivnim stvarima.

Uzgred, zaključujući ovu temu, izražavam, u duhu punog Hrišćanskog poštovanja njegovog zvanja, godina i nesebičnog zalaganja za napredak Božjeg Dela, neslaganje sa načinom na koji je brat ........ opisivao detalje polnog odnosa, koji, u svetlosti kojom nas obasjava punina ovozemaljskog poimanja Božje istine, ne bi, na javnom forumu, gde smo u mešovitom sastavu (a i inače), trebao da bude prisutan, upravo kao što nije bio prisutan ni u učenju Samog Gospoda, apostola i naše dobre i drage sestre Vajt.

Lično, dopunjujući ovu primedbu, izražavam zapažanje da Pesma nad pesmama nije delo proroka, niti apostola (čija su svedočanstva - kada govore u otkrivenju ili, pak, kada citiraju Hristove reči - merodavna: Efescima 2,20) već je, kao što znamo, delo čoveka nadarenog mudrošću, čiji je najveći greh bio upravo greh neumerenosti u polnim odnosima. Kada imamo u vidu ove činjenice, kao i to da je svetlost istine, zbog ljudskih slabosti, napredna, onda je argumentacija ove primedbe zaokružena te se Solomonov stav prema polnim odnosima, danas - u svetlu Novozavetnih svedočanstava, može tretirati samo kao istorijsko svedočanstvo o uslovnom i privremenom rešenju (kakav je, dakle, bio i Pavlov savet neuzdržanima: 1. Kor. 7,2.6.7) problema bluda, preljubočinstva i samozadovoljavanja.

"I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista. Veran je Onaj Koji vas dozva, Koji će i učiniti." (1. Sol. 5,23.24)