Nebeski narod

Nebeski narod

(28.01.2012)

Kada bismo bili ono što trebamo da budemo, izvesno je da bi saradnja sa vlastima zemaljskih naroda bila nemoguća - jer bismo se, dakle, kao što Pismo i istorija Novozavetnog Hrišćanstva jasno govore, ubrzo nakon probuđenja iz samrtnog duhovnog sna, svakako i od njih, kao najpogodnijeg instrumenta prisile, našli na udaru.

Uostalom, kada se otpor istini, od strane sila tame, ne bi izražavao i njihovim posredstvom (posredstvom vlasti), stoji činjenica da su sekularne i da stoga, kao Nebeski narod (Filibljanima 3,20), ne bismo smeli da se, u odnosima sa drugim narodima, ni u najmanjoj meri, stavljamo u podređen položaj. Naprotiv, morali bismo, prirodno, da budemo u nadređenom položaju:

“A Gospod se tebi danas zarekao da ćeš Mu biti narod osobit, kao što ti je govorio, da bi držao sve zapovesti Njegove; i da će te podignuti nad sve narode, koje je stvorio hvalom, imenom i slavom, da budeš narod svet Gospodu Bogu svom, kao što ti je govorio.” (5. Mojsijeva 26,18.19)

Neko će možda misliti da je to - u novozavetnim okolnostima, kada kao Božji narod nemamo sopstvenu teritoriju – neostvarivo, ali je činjenica da se Bog ne menja i da su blagoslovi obećani Starom Izraelu, kao sabranom Božjem narodu, u Novozavetnom dobu dostupni na individualnom planu.

To, konkretno, znači da je naš osnovni zadatak da se duhovnim rastom uzdignemo do razine potpune nezavisnosti od drugih naroda, kada ćemo, dakle, konačno, biti spremni za Nebo!

Naime, nepoznavanje i neprihvatanje ovakvih Božjih zapovesti jeste osnovni razlog zašto smo, umesto u Večnom domu - gde nema greha, iskušenja, raspadljivosti, bolesti, gladi, smrti i svih drugih neprijatnosti - još uvek na Zemlji!

Nezavisnost je, dakle, bila velika potreba i Samog Spasitelja (i posebno Njegova), usled čega je, nakon prvobitnog organizacionog modela Crkve, po liniji patrijaraha i proroka, izdvojio Avrama kao fizičkog oca Svog naroda, kojem je, kada se umnožio, dao sopstvenu teritoriju, na čije osvajanje je - javnim manifestacijama Njegove bezgranične moći - stavio Svoj pečat.

Polje nezavisnosti je, samim tim, bilo i jedna od osnovnih Sotoninih meta ali sve što mu je Bog, i pored velikog neverstva Starog Izraela, dozvolio na ovom polju, bilo je osvajanje Svete zemlje od strane Rimljana u vremenu predviđenom (Danilo 8,14; 9,24-27) za Njegovo Utelovljenje i Mesijansku misiju, što je, opet, odbacio najpre izjavom da “sinovi” “ne plaćaju” “poreze i harače” kada su im očevi “carevi zemaljski” a, potom - kada je Petar, ne pitajući Ga o tome, obećao da će platiti porez - i čudom kojim Se, radi očuvanja nezavisnosti, prirodno ogradio:

“A kad dođoše u Kapernaum, pristupiše k Petru oni što kupe didrahme, i rekoše: Zar vaš Učitelj neće dati didrahme? Petar reče: Hoće. I kad uđe u kuću, preteče ga Isus govoreći: Šta misliš, Simone? Carevi zemaljski od koga uzimaju poreze i harače, ili od svojih sinova ili od tuđih? Reče Njemu Petar: Od tuđih. Reče mu Isus: Dakle ne plaćaju sinovi. Ali da ih ne sablaznimo, idi na more, i baci udicu, i koju prvo uhvatiš ribu, uzmi je; i kad joj otvoriš usta naći ćeš statir; uzmi ga te im podaj za Me i za se.” (Matej 17,24-27)

Istina je da je Gospod, osim toga, rekao i: “Podajte... šta je ćesarevo – ćesaru” (Luka 20, 25), ali je jasno da je ta izjava uslovna, budući da je, dakle, Stari Izrael, tada bio pod okupacijom.

Istina je, takođe, i da je Pavle, kao prorok i apostol, rekao: “Svaka duša da se pokorava vlastima, koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga, a što su vlasti, od Boga su postavljene” (Rimljanima 13,1), ali je, sada, još jasnije da je i ova izjava uslovna i da Božji narod mora da stremi nezavisnosti, jer će tek kada je ostvari, zaista (u punom smislu) biti Njegov narod.

Da bi ovo jasno učenje Božje Reči bilo zaokruženo, sagledaćemo i slučajeve Josifa i Danila – ljudi koji su obavljali državnu službu u neznabožačkim zemljama.

Naime, iako je, na prvi pogled, njihova služba u tim zemljama u izvesnoj kontradikciji sa potrebom za nezavisnošću, činjenica je da ju im je Bog, posebno zbog te naizgledne kontradikcije (svakako i iz praktičnih razloga), ostvario natprirodnim darovima (proroštvom i čudesnom zaštitom), usled čega su, dakle, imali odrešene ruke da, praktično, budu gospodari, odnosno upravitelji tih zemalja - bez mešanja tek formalno viših neznabožačkih vladara (1. Mojsijeva 41,38-44; Danilo 5,11-17.29; 6,1-3.16-28 a svakako vredi i slučaj čudesne zaštite trojice mladića koji nisu hteli da se poklone Navuhodonosorovom kipu, čime su stekli neophodnu nezavisnost, koja je, takođe, potvrđena njihovim uzvišenjem u carstvu: Danilo 5,30. Poučan je, osim ovih, i primer druge trojice mladih ljudi, koji su, uz Danila, u sopstvenoj borbi za nezavisnost, vernošću u odnosu prema Zdravstvenom zakonu, stekli velike darove i slobodu: Danilo 1,17-20).

Lično, kao zastupniku ove značajne istine, Bog mi je, sopstvenu nezavisnost, takođe (mada, kada je reč o ovom daru, još uvek samo delimično, dok ne dođe vreme da kao vesnik Njegovog Dolaska nastupim i javno) ostvario natprirodnim darom, ali i praktičnom nezavisnošću neposedovanjem nepokretnosti, na koje bih morao da platim porez, kao i nepraktikovanjem svetovnih delatnosti pod upravom nevernika, ali i profitabilnih delatnosti u sopstvenoj inicijativi, koje se, danas, takođe oporezuju, čime, osim toga, na evidentan način, svedočim da je “naše življenje na Nebesima, otkuda i Spasitelja očekujemo - Gospoda svog, Isusa Hrista.” (Filibljanima 3,20)

Što se, pak, naše nezavisnosti, kao poslednjeg naraštaja Božjeg naroda, tiče, i ona će, nakon probuđenja i reforme, biti ostvarena na isti način: najpre duhovnim darovima u Poznom daždu posebno sveprisutnošću proročkog dara (Otkrivenje 12,17; 19,10; 16,4-6; Joilo 2,28) kao jednim od dva osnovna obeležja Božjeg naroda. Potom - po formalno-pravnom odbacivanju drugog osnovnog činioca legitimnosti Božje vladavine (Njegovog Zakona, što će biti ostvareno ozakonjenjem nedelje, kao žiga antihrista - na religijskoj osnovi) - i potpunom nezavisnošću - odvajanjem od svih ovozemaljskih vrednosti do samog Božjeg Dolaska, kada ćemo, i fizičkim odvajanjem od ovog sveta, doživeti i apsolutnu nezavisnost od svih neznabožačkih elemenata.

“I potom videh četiri anđela gde stoje na četiri ugla Zemlje, i drže četiri vetra zemaljska, da ne duše vetar na zemlju, ni na more, niti na ikako drvo. I videh drugoga anđela gde se penje od istoka sunčanoga, koji imaše pečat Boga živoga; i povika glasom velikim na četiri anđela kojima beše dano da kvare zemlju i more govoreći: Ne kvarite ni zemlje, ni mora, ni drveta, dokle zapečatim sluge Boga našega na čelima njihovima.”

“I videh, i gle, Jagnje stajaše na gori sionskoj, i s Njim sto i četrdeset i četiri hiljade, koji imahu ime Oca Njegovog na čelima svojim.” (Otkrivenje 7,1-3; 14,)

Zapečaćeni - sto četrdeset i četiri hiljade najposvećenijih među onima koji će dostići i održati* savršenstvo karaktera - svoju nezavisnost će steći upravo tako a Bog će je, kao i u slučaju vesnika najvišeg ranga (onih koji su “više od proroka”: Enoha, Mojsija, Isusa Navina, Ilije, Jelisija, Jovana Krstitelja i Ellen G. White), na koje se ljudske ruke, upravo kao ni na Samog Gospoda (izuzev, naravno, radi Otkupa), po Čijem su primeru živeli, nisu spuštale (udarcima, dok je niži oblik nasilja doživeo i Gospod: Luka 4,29.30), potvrditi čudesnom zaštitom i znacima u Poznom daždu. Ostali spaseni će, po svedočanstvu Božje Reči, svoju nezavisnost potvrditi smrću, usled čega će, po svedočanstvu iz Ranih spisa E.G.W, na kristalnom moru, najbliže Prestolu biti ove dve grupe spasenih (sto četrdeset četiri hiljade zapečaćenih i oni koji su položili život za istinu).

(* jer samo oni koji ispunjavaju ove uslove mogu biti živi uzeti na Nebo dok oni koji će, eventualno, dostignuto savršenstvo narušiti - kao Adam - moraju, i pored pokajanja, da potpadnu pod vlast smrti i u večni život će, poput Mojsija, ući vaskrsenjem:

“Da Mojsijev život nije bio ukaljan onim jednim grehom, kada je propustio da Bogu ukaže čast što je izveo vodu iz stene kod Kadisa, on bi ušao u Obećanu zemlju, bio bi prenesen na Nebo i ne bi okusio smrt.” - PP 478. Na narednoj, takođe originalnoj – 479. stranici istog dela, zapisana je sledeća izjava, nadahnuta Duhom proroštva: “Greh je učinio da Mojsije potpadne pod Sotoninu vlast. Svojom zaslugom, u skladu sa Zakonom, postao je zarobljenik smrti...” - PP 479)

“I reče mi: ne zapečaćavaj reči proroštva knjige ove; jer je vreme blizu. Ko čini nepravdu, neka čini još nepravdu; i ko je pogan, neka se još pogani; i ko je pravedan, neka još čini pravdu; i ko je svet, neka se još sveti.” (Otkrivenje 22,10.11)