"Bože Moj, Bože Moj, zašto Si Me Ostavio?"
(18.12.2011)
“Kulminacija Hristovog odricanja ili bolje receno umiranja za svoje “ja” jeste Getsimanija. Tamo On jasno kaze da njegova ljudska volja ne zeli na krst i to iskusenje je bilo tako snazno da su mu padali kaplje krvi sa lica.“
Ono što je veoma važno, kada je reč o iskušenjima, jeste da njihove implikacije unutar našeg bića ne moraju da podrazumevaju prisustvo grešnih sklonosti (ja ih radije nazivam grešnim sklonostima ali je izraz “sklonost grehu” pogodniji kada govorimo o našoj neodgovornosti za postojanje tih sklonosti), što vidimo i u činjenici da su i naši praroditelji, i pored moralnog, psihičkog, fizičkog, kao i savršenstva rajskog okruženja, bili kušani.
Nažalost, ovu jednostavnu i opšte poznatu činjenicu, neki, svesno ili ne, zapostavljaju, te bih je, u ličnom doprinosu diskusiji, istakao, kako bismo, uz Božju pomoć, došli do značajnih i svedočanstvom Biblije otkrivenih istina o Hristovoj ljudskoj prirodi, u kontekstu prirode i veličine Njegovih i naših iskušenja.
Dakle, kao što smo zapazili, niko ne mora biti grešan* da bi mogao biti kušan, i u toj svetlosti se mora ispitati i ova izjava, ...... ...... (alijas “....... .......”), kako bi konačan zaključak o njenoj (ne)tačnosti bio ispravan.
{*ovde (pod biti grešan*) podrazumevam i grešne sklonosti, koje su, naravno, neodvojive od greha upravo koliko i izvor od rečnog toka, sa jedinom razlikom da mi, koji smo (za razliku od Gospoda) rođeni u grehu, nismo odgovorni za postojanje nasleđenih (delimično, može biti, ni nekih stečenih) grešnih sklonosti (koje nismo mogli da izbegnemo), već za namerno pristajanje na njihovu manifestaciju (izraz “namerno” sam naglasio jer greh može biti učinjen i svesno a ipak nenamerno - za šta takođe ne snosimo krivicu; jer, dakle, nismo hteli da zgrešimo ali je tek delimično pobeđena stara priroda, u procesu rasta do savršenstva karaktera, prirodno bila jača, što se dešava sve ređe, do potpunog očišćenja, odnosno - savršenstva karaktera: Efescima 4,13)}
Radi ostvarenja tog cilja, moraju se, kao i u svakom proučavanju, uzeti u obzir sva odgovarajuća svedočanstva Biblije, koja, opet, imaju red. Stoga ćemo, najpre, osvetliti uzroke ovakvog poimanja ovog važnog pitanja - kakvo je ...... i njegovih istomišljenika, koje, po njihovom iskazu, nalazimo u doslovnom prihvatanju izjave apostola Pavla iz Posl. Jevrejima 2,18., koja glasi:
“Jer u čemu postrada i Iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.”
Sudeći po argumentaciji zastupnika teorije o, navodno, postojanju grešnih sklonosti i u Hristovoj ljudskoj prirodi, ova izjava apostola Pavla nije zavisna od šireg konteksta. No, iako se Pavle izrazio tako da se može doći i do takvog zaključka, sveobuhvatna analiza nesumnjivo otkriva uslovljenost značenja ove izjave širim kontekstom, posebno izraženim u 14. stihu, gde Pavle, očigledno, govori o fizičkoj jednakosti Hristove i naše ljudske prirode:
“Budući, pak, da deca imaju telo i krv, tako i On uze deo u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti...”
Dakle, Pavle, ovde, ne pominje prirodu i nivo Hristovih iskušenja, već samo činjenicu da je imao i telesnu (fizičku) dimenziju ljudske prirode, o čemu je, zbog pojave određene jeresi, pisao i Jovan:
“...svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga...” (1. Jovanova 4,2.3)
Da je Pavle pod izrazom “telo i krv” podrazumevao isključivo činjenicu da Gospod nije došao kao Duhovno biće (u kom slučaju bi bio u prednosti nad nama), već u punini ljudske prirode, svedoče i druge izjave, koje se mogu odnositi samo na fizičku dimenziju Hristove ljudske prirode:
“A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti Carstvo Božje, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje.” (1. Korinćanima 15,50)
Dakle, Pavle, ovom izjavom, ističe različitost “raspadljive” materije, kojom smo sada sazdani, od materije sveta kojeg ćemo naslediti, što potvrđuju naredna svedočanstva:
“I imaju telesa nebeska i telesa zemaljska...”; “...ima telo telesno, i ima telo duhovno.” (1. Korinćanima 15,40.44)
“Jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba.” (Efescima 6,12)
Tačnost konačnog zaključka o značenju Pavlovog svedočanstva u Posl. Jevrejima 2,18 je, kao što smo zapazili, uslovljena još dvema važnim činjenicama:
- mogućnost da se neko nađe iskušanim ne zavisi od sklonosti pale prirode (kao što je, podsetimo se, bio slučaj sa našim praroditeljima i, prethodno, anđelima i ostalim slobodoumnim bićima);
- iskušenje, samo po sebi, nije greh (I Sam Bog je, u savršenim uslovima, iskušao poslušnost svih visokorazumnih i slobodoumnih bića).
Kada ovo imamo u vidu, onda je jasno da se jednakost Hristovih sa našim iskušenjima, o kojoj Pavle govori u Posl. Jevrejima 2,18, odnosi na činjenicu da Gospod nije došao kao Duhovno biće, već je, Utelovljenjem, Svoju Božansku prirodu sjedinio sa palom ljudskom prirodom, izuzimajući, prirodno, njene grešne sklonosti:
Anđeo je rekao Mariji: “Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega, oseniće te; zato i Ono što će se roditi biće SVETO...” (Luka 1,35)
Sam Gospod je izjavio: “...knez ovoga sveta... u Meni nema NIŠTA.” (Jovan 14,30)
Nadahnut Svetim Duhom, apostol Pavle naziva Hrista Drugim Adamom: “Prvi čovek Adam postade u telesnom životu, a poslednji Adam u Duhu koji oživljuje.” “Nego carova smrt od Adama tja do Mojsija i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika Onoga Koji šćadijaše doći.” (1.Korinćanima 15,45; Rimljanima 5,14) (Adam je, prirodno, stvoren bez grešnih sklonosti, i u tome bio “prilika Onoga Koji šćadijaše doći”. )
“Jer nemamo Poglavara svešteničkog Koji ne može postradati sa našim slabostima, nego Koji je u svačemu iskušan kao i mi, OSIM GREHA.” (Jevrejima 4,15)
Ovo, dakle, znači da je - budući potreba jednakih našim, bio Iskušan u svemu u čemu se i mi iskušavamo, što, dalje, znači da je, sa psihofizičkim snagama jednakim našim, bio Iskušan gladovanjem, žeđu, smrzavanjem, umorom, bolom, itd - ukratko, svim fizičkim i duševnim patnjama, usled čega je mogao da padne u bilo koji greh (nemir, neverstvo, obeshrabrenje, nemilost, sebičnost, itd), s tim što su Njegova iskušenja bila srazmerna snazi Njegovog karaktera.
Osim toga, On je, kao što znamo, veliku borbu protiv zla vodio i pod teretom iskušenja da Svoje Božanske sile, prilikom iskušavanja, upotrebi u Sopstvenu korist, pri čemu je imao i druga iskušenja koja mi nemamo, jer je kao Stvoritelj, isključivo našim snagama (sjedinjenim sa silom koju je, kao i mi, primao isključivo od Oca), morao da se suoči sa strašnim duševnim patnjama usled odbacivanja od onih koje je stvorio, za koje je položio i sam život.
Nešto od veličine samo ovog iskušenja, kojem niko nije niti može biti izložen u punini, iskusio je Isak, naš patrijarh, kada je njegov i otac Starog i Novog Izraela, Avram, bio pozvan da sopstvenom rukom oduzme život onome kome bi ga, da je mogao, daleko radije dao (Isak je, dakle, kao što je poznato, zbog spremnosti da i pored vernosti bude prinesen na žrtvu, bio Hristova predslika).
Stoga možemo, sa punim pravom, reći da je objektivna prednost, koju je Gospod stekao neprimanjem i sklonosti pale ljudske prirode, i više nego anulirana ovim iskušenjima, od kojih je, opet, nesagledivo veće iskušenje odbacivanja Njega – PRAVEDNIKA – i od Samog Boga, Koji Ga je, jer je nas radi bio “Učinjen grehom” (2. Korinćanima 5,21), prirodno ostavio!!!
“I u devetom satu povika Isus glasno govoreći... BOŽE MOJ! BOŽE MOJ! ZAŠTO SI ME OSTAVIO?” (Marko 15,34)
TO je, dakle, ta više nego gorka čaša, za koju se naš Divni, Dobri i Silni Gospod molio da Ga, AKO je moguće, mimoiđe!
Kao što znamo, On je, kao naša Zamena, morao da umre drugom smrću (Otkrivenje 20,6.14) – smrću kojom će umreti Sotona i svi nepokajani grešnici iz svih vremena, pošto će, u drugom vaskrsenju (vaskrsenju za nepokajane grešnike), stati pred Sveti Božji Sud (Otkrivenje 20,4-6.12-15).
Iz ove smrti, naravno, nema povratka; On je, pak, Vraćen jer Sam nije zgrešio, a ako ko, može biti, smatra da samim tim što je Vaskrsnuo nije i zaista umro drugom smrću, odgovor Biblije je da je nakon dokazane spremnosti da nas radi umre drugom smrću (dakle - zauvek!!), osuda greha, koju Sam nije zaslužio, OTKUPLJENA Veličanstvenom pobedom u svim iskušenjima (posebno u navedenim, koja niko nije niti može iskusiti), ČIME je stečen uslov da se osuda (a sa njom i kazna) prenese na onoga koji ju je zaslužio, koga je, u završnoj fazi očišćenja zemaljskog Svetilišta, predstavljao jarac “za Azazela” (Sotonu), na koga je prvosveštenik, kao predslika Velikog Prvosveštenika, simboličnim obredom prenosio osudu svih grehova spasenih (koje su pokajanjem položili na Hrista), usled čega je žrtva izagnavana u pustinju, gde bi, konačno, kao predslika začetnika greha, i preminula (3. Mojsijeva 16).
Pitanje koje takođe zahteva rasvetljenje, budući da Gospod nije umro zauvek, jeste pitanje specifičnosti druge smrti, kojom je, nesumnjivo, morao da umre. Jedini moguć odgovor jeste da je On - kada se Očeva Prisutnost odvajala od Njega, upravo da bi dokazao spremnost da umre večnom smrću - bio Lišen saznanja da će kao Pobednik nad grehom, biti i Pobednik smrti!
Dakle, sigurnost Plana spasenja obezbeđena je činjenicom da je - i pored oslobođenja od okova druge (i večne) smrti, lišavanjem (tokom poslednjih iskušenja) saznanja da će zbog Sopstvene pravednosti ipak biti Vraćen u život – bio, po ovom pitanju, Iskušan u punini, što, suštinski (koliko dugo je bio mrtav je, dakle, nebitno), i jeste zahtev Plana spasenja, koji, ovakvim rešenjem ovog - višestrukog problema juridičke (zakonsko-sudske) prirode, čini posebno svedočanstvo o Božjem neizmernom Veličanstvu.
Stoga, kao što Pismo i razum jasno govore, zaključujemo da se naš Dobri, Divni, i Silni Gospod (Koji je učio da se ne bojimo onih koji mogu da ubiju telo), nije molio da Ga mimoiđu uobičajena iskušenja, niti je bio u strahu, slabosti, ili nekakvoj, kako i ..... ovde reče, borbi protiv Svoga Ja (pri čemu podrazumeva da je Gospod, navodno, imao izvesnu sklonost grehu), već se, sasvim prirodno, molio da Njega - Koji nije okusio greh, AKO je moguće*, mimoiđe čaša odvajanja od bezgranične ljubavi Onoga Koji je, od večnih vremena, u svemu Jedno sa Njim!
(* verovatno ne po cenu odustajanja od Plana spasenja, već po hipotetičkoj mogućnosti da se u njegovom ostvarenju izbegne nezasluženo i večno odvajanje od Oca, koja se, kao što smo videli, i pored činjenice da On, kao Otkupitelj, nije smeo da je vidi, ipak našla!)
Takva molitva je, dakle, prirodan izraz neizmerne agonije - vapaj za večnom ljubavlju i životom, kojih se nas radi dobrovoljno odrekao...
“Bože, Bože moj, zašto si me ostavio,
udaljivši se od spasenja mojega, od reči vike moje?”
“Koji me vide, svi mi se rugaju,
razvaljuju usta, mašu glavom, i govore:
oslonio se na Gospoda, neka mu pomože,
neka ga izbavi ako ga miluje.”
“Ali Ti, Gospode, ne udaljuj se, Silo moja...”
Psalam 22,1.7.8.19.
No comments:
Post a Comment