"I Stvori Bog čoveka po obličju Svojemu"

"I Stvori Bog čoveka po obličju Svojemu"

»Vidim da vam je formulacija pod brojem 2. bila neprihvatljiva, naime da su Adam i Eva (jedan) covek. To bi bilo adekvatno Dejanom neprihvatanju teze da su Otac, Sin i Sv.Duh (jedan) Bog...«

»Ipak, Biblija kaze da su Adam i Eva nazvani covek kad bise sazdani (1.Mojs.5.2); Tako, formulacija br.2 je takodje veoma prihvatljiva i tacna. Zbog toga se i imenica Adam moze podjednako odnositi na njega samog kao pojendinca, tako i na ceo ljudski rod koji je proizisao od njega zajedno sa Evom, naime kao sinonim za celo covecanstvo.«

I ja sam imao želju da izrazim mišljenje na ovo pitanje ali su vođene i druge diskusije pa bih nešto rekao sada.

Možda ćeš se, ...., setiti naših ranijih diskusija na ovu temu, kada sam, na pitanje jednog diskutanta, dao sledeći komentar:

»Zasto se uzima upotreba reci Elohim kao dokaz za Trojstvo kada u Duhu Prorostva pise: "I tada je Bog rekao Svome Sinu: Da nacinimo coveka po svojemu oblicju..." SR 20? «

Ova izjava je upravo dokaz da je Božanstvo Zajednica jer u Svetom pismu stoji da Bog (Isus se ne pominje posebno - izdvojeno iz Božanstva) govori u prvom licu množine:

“Po tom reče Bog: da načinimo čoveka po Svojemu obličju, kao što smo Mi...” (množina)

“I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu...” (jednina).

Potvrdu daje i Očevo obraćanje Hristu:

“...TI si, Gospode, U POČETKU osnovao Zemlju, i nebesa su delo ruku TVOJIH...” (Jevrejima 1,10), koje nas vraća na uvodne reči Postanja: “U početku stvori BOG nebo i Zemlju.”

“I stvori Bog čoveka...” (jednina) “...Muško i žensko stvori ih.” (množina)

Po otkrivenju Svetog pisma, vidimo da je čovek, koji je stvoren “...po obličju Božjemu...”, zajednica dva ljudska bića: “...I biće dvoje jedno telo.” (1. Mojsijeva 2,24)

{Sada, nakon novih diskusija, tom komentaru i dokazu večnog jedinstva Božanskih Ličnosti dodajemo pojašnjenje da naizglednu kontradikciju, koja zbunjuje neupućene, stvara činjenica da se, u nedostatku odgovarajućih izraza, imenica Bog, kao što smo upravo videli, ne odnosi samo na Oca (kao, funkcionalno, Prvu Ličnost Božanstva), već i na Samo Božanstvo (Zajednicu Božanskih Ličnosti).}

Ovaj naš stav, dakle, Biblijski potpuno stoji, i pored toga što, kako i sam ostavljaš prostora tome, postoji mogućnost da Mojsije, kao autor teksta, nije, njime, naglasio da je čovek zajednica dvaju međusobno zavisnih (1. Mojsijeva 2,18) ljudskih bića.

Da je, po svemu sudeći, tako (da to nije bila i Mojsijeva misao), sugerišu tekstovi o samom stvaranju Adama, pošto ga je Bog, kao što znamo, već tada (pre stvaranja Eve) nazvao čovekom a posebno jer je, potom, Adam nazvao Evu »čovečicom«: »...Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.« (1. Mojsijeva 2,23)

U tom kontekstu (paralelizma Božanske i ljudske prirode), nalazi se i činjenica da se Gospod rado nazivao Sinom čovečijim, ističući, time, potpunost Svoje ljudske prirode, dok je ponekada, kada je bilo neophodno, izjavama da je Sin Božji, isticao i potpunost Svoje Božanske prirode, sjedinjene, »tajnom pobožnosti«*, sa ljudskom.

(*1. Timotiju 3,16 - tajna je u tome što se beskonačno i konačno međusobno isključuju, zbog čega je njihovo sjedinjenje apsolutno čudo, koje samo Božanski um može da razume. Još jedna tajna jeste »tajna bezakonja« - 2. Solunjanima 2,7., jer je takođe neshvatljivo da je moglo doći do pojave za koju nema razloga, što je, kao što znamo, slučaj sa grehom, odnosno, kako tekst kaže – »bezakonjem«.)

Punu svetlost o primeni imenice »čovek«, a u vezi sa prethodnim primerom, daje funkcionalna podela čovečanstva na:

• čoveka {formalno - samo Adama - to su pokazali prethodni tekstovi, posebno 1. Mojsijeva 2,23 i činjenica da se Gospod nazivao Sinom čovečijim, ali i genealoška stabla (rodoslovi), koja, formalno, popisuju samo očeve dok se majčinstvo podrazumeva)};
• i »sinove čovečije« (Adamove potomke): 1. Mojsijeva 11,5; 1. Samuilova 26,19; Psalmi 12,1.8; 58,1; 115,16; Efescima 3,5.

Ovde, dakle, vidimo, nesporno, dva entiteta Ljudske zajednice: Adama i njegove potomke, čija je različitost uzročno-posledična (praroditelj je uzrok potomstvu) dok smo u samom uvodu zajednički zaključili da se termin čovek, iako to nije bila Mojsijeva misao, može primeniti i na zajednicu naših praroditelja, zbog čega pomenutoj podeli čovečanstva, na navedena dva entiteta, dodajemo različitost po načinu postanja {koja, samim tim, apsolutno (ne samo praktično, već i formalno) uključuje i Evu}:

• Čovek {kao zajednica stvorenih ljudskih bića (Adam od zemaljskih elemenata; Eva od njegovog tela)};
• Čovekovi potomci (»sinovi Čovečiji«) – drugi entitet ljudske zajednice, koji na svet dolazi rađanjem.

Što se, pak, tiče poređenja Božanske i ljudske Zajednice, koje Biblija, Božjom izjavom da je čovek stvoren po Njegovom obličju, odobrava, mogu se, u svetlu upravo opisane podele ljudske zajednice, jasnije istaći sledeće činjenice:

Da zajednica naših praroditelja, kao, za razliku od njihovih potomaka (koji se rađaju), (neposredno) stvorenih (nerođenih) ljudskih bića, jeste, iz tog razloga, bez obzira na redosled njihovog stvaranja, slika večnog i neraskidivog Jedinstva Oca i Sina.

Zastupnici antitrinitarijanske teze, koja je, suštinski, nelogična po svim osnovama, tvrde da je Adam slika Oca, Koji postoji od večnosti, dok je Sin, navodno, i doslovno proizašao iz Njega, kao Eva od Adama, što je, podsetimo se, neprihvatljivo iz mnogih razloga, među kojima su i sledeći:

• Bog je Savršen (Nepromenljiv);
• suština Njegovog bića i karaktera jeste ljubav a za nju je, to svi znamo, potrebno dvoje;
• osnovna osobina Božanstva je NEZAVISNOST (NEUZROČNOST), a Hristos je, i po njihovom priznanju, Božanska Ličnost (uostalom, šta bi, po zakonu nasleđa, mogao biti stvaran Sin Boga do takođe Bog);
• prema tome, Božanske Ličnosti se ne rađaju (doslovno).

Kada ovo znamo, u kontekstu paralelizma Božanske i Ljudske zajednice, vraćamo se poslednjoj misli - antitrinitarijanskoj ideji da je Sin nastao od Oca kao Eva od Adama, i nalazimo još nelogičnosti i nedoslednosti ove teze, koja, osim, dakle, upravo navedenih pokazatelja njenog nebiblijskog porekla, u svom primeru previđa upravo činjenicu koju smo argumentovano zapazili – da Eva ne spada u rođena ljudska bića, već stvorena {kojih je (samo) dvoje}, zbog čega je svom suprugu pripojena praktično jednovremeno i, samim tim, u apsolutnoj jednakosti (uostalom, samo apsolutna jednakost i jeste jednakost, što je takođe dokaz da je Hristos zaista Jednak Ocu, i Eva Adamu) - bez obzira na redosled njihovog stvaranja. {O tome je govorio i apostol Pavle (čega sam se setio sada - pri završnom pregledu teme): »jer kako je žena od muža, tako je i muž iz žene; a sve je od Boga« - 1. Korinćanima 11,12)}.

Završnica ove kompleksne i zaista velelepne Biblijske paralele, u skladu sa razradom teme - striktnim praćenjem otkrivenja Božje Reči i očigledne realnosti, sastoji se u dvema činjenicama:

• Hristos, po doslovnom prihvatanju neshvaćenih Biblijskih tekstova, od strane pobornika antitrinitarijanske teze, nije stvorena, već rođena Ličnost {zbog čega, ponovimo to, njihovo tumačenje paralelizma Božanske i ljudske Zajednice (da je Gospod, navodno, nastao od Oca kao Eva od Adama), nije dosledno niti Bibliji, niti njihovoj nauci};
• On, čak ni u Svojoj ljudskoj prirodi, koju je uzeo zauvek, ne spada (kao Eva) u stvorena ljudska bića, već u rođena – »sinove čovečije«!

Dalji paralelizmi ispravnog poređenja Božanske i ljudske prirode, a u granicama očiglednog (i, samim tim, dozvoljenog), jesu:

- kao što Hristos, u Svojoj ovozemaljskoj dimenziji, nije i doslovno Sin čovečiji (u smislu da je u Božanskoj prirodi postojao i pre Adama), tako ni u Svojoj nebeskoj dimenziji nije i doslovno Sin Nebeskog Oca;

Još jedan dokaz da redosled stvaranja Adama i Eve (koji su, kao što smo zapazili, već apsolutno izjednačeni činjenicom da su oboje stvoreni) nije i ne može biti slika navodnog Hristovog rođenja od Oca, jeste činjenica da nema života bez njihovog jedinstva (jer nijedno od njih nema život u sebi već je život nastao spojem njihovog reproduktivnog materijala, zbog čega oboje imaju životodavnu, odnosno, kako smo naveli u razradi teme, uzročnu ulogu celokupnom ostatku ljudske zajednice, koji na svet, za razliku od njih dvoje, dolazi posledično – rođenjem. Dakle, i ta (životodavna) uloga naših praroditelja, čini da su, bez obzira na redosled njihovog stvaranja, iste starosti;

Razlog zašto je jedno stvoreno pre drugog jeste potreba da se uzimanjem dela tela jednog od njih pruži pouka o suštinskoj jednakosti i neraskidivoj povezanosti do mere da će »dvoje« biti »jedno telo« (1. Mojsijeva 2,24), što je apsolutni paralelizam i predstava neraskidivog (dakle i večnog) jedinstva Oca i Sina, koje je, upravo tako - rečima »Ja i Otac Jedno Smo« (Jovan 10,30), izrazio Sam Gospod;

Naredan (a ujedno, kao što ćemo videti, i krunski) dokaz da je redosled stvaranja Adama i Eve nebitan, i da, samim tim, nije (niti može biti), slika doslovnog Hristovog rođenja, jeste, u skladu sa temom (slikom Božanske kroz ljudsku zajednicu), još jedno odgovarajuće i nedvosmisleno otkrivenje Božje Reči: da, naime, za čoveka, kojeg je stvorio po Svom obličju, Bog nedvosmisleno govori da »nije dobro da je sam« (1. Mojsijeva 2,18), što, dakle, nedvosmisleno znači da je Adam, dok je bio sam (pre stvaranja Eve), bio nesavršen (jer nije dobro da bude sam, a Božja dela, kada su završena, jesu »dobra «, i to »veoma«)!

Prema tome, ...., brate (jer mi, na tvoju inicijativu, prođosmo ovom stazom), delo stvaranja čoveka, po ovom nedvosmislenom svedočanstvu Samog Stvoritelja (a videli smo, u uvodu - citiranom i obeleženom drugom bojom, KO je ON - u skladu sa Jevrejima 1,8.10), nije završeno stvaranjem Adama, već (stvaranjem) Eve!

Konačan zaključak ove kompleksne, nedvosmislene i predivne slike, kao, ujedno, sažeta i potpuna rekapitulacija dosad rečenog, daje sam Biblijski tekst, i to redom:

“Potom reče Bog: da načinimo čoveka po Svojemu obličju, kao što Smo MI, koji će biti gospodar... I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško I ŽENSKO stvori ih.”

»TADA pogleda Bog SVE ŠTO JE STVORIO, i gle, DOBRO BEŠE VEOMA, i bi veče i bi jutro – dan šesti«!!

To je, dakle, slika neraskidivog jedinstva Dveju Božanskih Ličnosti no, u skladu sa temom, videćemo da Čovečanstvo, kao celina (zajednica svih ljudskih bića - i stvorenih i rođenih), oslikava i prisutnost Treće Božanske Ličnosti, o Kojoj, kao Takvoj, Božja Reč daje nedvosmislena svedočanstva:

»Zaista vam kažem: Svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenja na Boga, makar kakva bila: A koji pohuli na Duha Svetog nema oproštenja vavek, nego je kriv večnom sudu.« (Marko 3,28.29)

Ovde, dakle, Sam Gospod pravi nedvosmislenu razliku između Oca, za Koga kaže da će se huljenja na Njega oprostiti, »makar kakva bila«, i Duha Svetog, Čija je, između ostalog, uloga (po funkcionalnoj podeli i hijerarhiji, o kojoj smo govorili. Vidi i: Jovan 16,7.8., gde nalazimo još jedan dokaz funkcionalne podele Božanskih Ličnosti) da posebnom i očigledno Božanskom silom osvedočava ljude u poreklo Božjeg Dela, zbog čega je hula na Njega, za razliku od hule na Oca i Sina, neoprostiva (jer, dakle, podrazumeva namerno i svesno suprotstavljanje Bogu pri punini Njegovog izraza kao Božanstva).

“Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.” (Matej 28,19)

Druga, takođe neophodna svedočanstva o nekim aspektima Svetog Duha, nalazimo u činjenicama da je On Predstavnik Oca i Sina:

»A kad dođe Utešitelj, Koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, Koji od Oca izlazi, On će svedočiti za Mene.« (Jovan 15,26) (ovaj tekst, očigledno, uz prethodne, takođe svedoči o Trojstvu)

Značajan za temu je i podatak da je Sveti Duh, Koji, kao što smo videli, deluje u skladu sa Ocem i Sinom a po isključivo funkcionalnoj hijerarhiji Božanskih Ličnosti (nastaloj radi sprečavanja mnogoboštva i podele stvorenih bića), jeste da je Sveti Duh - Božji i Hristov:

“A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duha Hristovog, on nije Njegov. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo greha radi…” (Rimljanima 8,9.10) (Ovde, takođe, vidimo Trojstvo)

To su, dakle, tekstovi koji jasno govore o postojanju Triju Božanskih Ličnosti, kao i o prirodi Svetog Duha, Koji je, i pored Svoje posebnosti kao Ličnosti, na svojevrstan način Predstavnik Oca i Sina, sa čim se, sa punim pravom, slažu i zastupnici antitrinitarijanske teze, o čemu, kao što je navođeno, govori i Duh proroštva.

Tekst koji bi mogao biti u direktnoj vezi sa ovima, jeste Jovan 14,23 no, u skladu sa temom, videćemo na koji način Ljudska zajednica oslikava ovu činjenicu (da je Sveti Duh Predstavnik Oca i Sina a ipak Posebna Ličnost).

Naime, ovu sliku, takođe jasnu i nedvosmislenu, nalazimo u činjenici da pripadnici prve linije potomaka naših praroditelja (koji su, kao što smo videli, slika zajednice Oca i Sina), i pored toga što su posebne ličnosti, u samoj strukturi svog bića nose osobine oba roditelja* {*njima su Adam i Eva, kao slika Oca i Sina, (samo) roditelji a (svim) ostalim potomcima – praroditelji}, upravo, dakle, kao što je Duh Sveti Predstavnik Oca i Sina a ipak Posebna Ličnost i tu se, kada je reč o samoj prirodi Svetoga Duha, zaustavljamo, držeći se, isključivo, svedočanstava Biblije i opšte-poznatih činjenica, povezanih neophodnim prosvetljenjem i nadahnućem, bez kojih je ljudska mudrost, kada je reč o svetim i posebno uzvišenim temama, vrlo ograničena.