UVOD

Draga braćo i sestre,

Svaka reč, koju sam, po Božjem nalogu, napisao i objavio u vidu svedočanstava koja izdajem i ovom knjigom, predstavlja otvoreni i poslednji poziv Vernog Svedoka svim Crkvama adventista Sedmog dana. 2001. godine, Gospod me je pozvao da bez oklevanja objavim otkrivenja koja su mi data kako bi ovaj poziv bio pravovremeno upućen.

27. juna 2002. godine, u noćnom viđenju mi je pokazano stanje u kojem se kao narod nalazimo. U viđenju sam se našao u jednom od naših molitvenih domova, koji je, simbolično, predstavljao globalno stanje Crkve. Kao nevidljivi posmatrač, sedeo sam u poslednjim redovima Bogoslužbene dvorane dok su polupraznim prostorom odjekivale reči potpuno svetovne pesme, kao redovnog dela Bogosluženja. U nadahnuću mi je bilo pokazano da su vernici ove crkve znali da su i muzika i reči pesme potpuno neprikladne ali ipak nije bilo nikoga da podigne glas i zaustavi izvršenje ovog sramnog čina. Umesto toga, trudili su se da dovedu glasove u međusoban sklad i pritom pokušavali da ostave utisak mira i sigurnosti.

Ovom simboličnom slikom, Gospod je pokazao stanje ogromne većine onih koji se nazivaju Njegovim narodom. Mnogo je onih koji vide da je njihov verski život samo prazna i mrtva forma i da je zemaljska sladost greha ta koja caruje njihovim bićem ali ipak ne pokazuju nimalo spremnosti da se ponize iskrenim priznanjem i pokajanjem. Oni koji se na ovakav način zaodevaju lažnom pobožnošću mogu i da prevare ponekoga ali Onaj Koji sve vidi - kaže: “Znam tvoja dela”.

“Hristov čin proklinjanja drveta, koje je On Svojom moći načinio, stoji kao opomena svim crkvama i svim Hrišćanima. Niko ne može da živi po Božjem Zakonu ako ne služi drugima. Međutim, ima mnogo onih koji ne žive milosrdnim, nesebičnim Hristovim životom. Neki koji sebe smatraju odličnim Hrišćanima ne razumeju u čemu se sastoji služba Bogu. Oni smišljaju i proučavaju kako da ugode sebi. Deluju samo da ugode sebi. Vreme ima vrednost za njih samo ako mogu da sabiraju za sebe. U svim životnim zbivanjima ovo je njihov cilj. Oni ne služe drugima, već samo sebi. Bog ih je stvorio da žive u svetu u kome mora da se pokaže nesebična služba. On je naredio da svojim bližnjima pomažu na svaki mogući način. Međutim, njihovo 'ja' je tako veliko da ne mogu da vide ništa drugo. Nisu u vezi sa čovečanstvom. Oni koji tako žive samo za sebe slični su smokvi koja je imala lep spoljašnji izgled, ali bila je bez roda. Oni se drže obličja pobožnosti, ali bez pokajanja ili vere. Na rečima poštuju Božji Zakon, ali nedostaje im poslušnost. Govore, ali ne čine. U prokletstvu izrečenom nad smokvinim drvetom, Hristos je pokazao kako je u Njegovim očima mrsko ovo uzaludno pretvaranje. On izjavljuje da je onaj koji javno greši manje kriv od onoga koji po imenu služi Bogu, a ne rađa nikakav rod u Njegovu slavu.” (DA 584)

Veliki je Božji gnev na nama, danas, i strašni su sudovi koji će uskoro sustići svakoga ko bude propustio da odgovori na poslednje pozive Milosti. Velika svetlost istine, koju su adventisti Sedmog dana primili da bi je u Božje ime preneli svim stanovnicima Zemlje, stoji u ovim - poslednjim danima, kao mač osude nad njima jer se tokom već dugog niza godina gazi i prezire dok mnogi sinovi i kćeri Božje umiru bez prave prilike da upoznaju Onoga Koji je umro za njih.

Pozivam svakog čitaoca ovih redova, ali najpre one na koje se reči ovog upozorenja i odnose, da ga prihvate, kako bi im bilo dobro. Moja je molitva da mi, koji se nazivamo Božjim narodom, otvorimo vrata svojih srca našem Spasitelju, Koji je raspet za naše grehe, i da ne budemo Njegovi samo po imenu, već i po poznanju, jer je “život večni da poznajemo Njega.” (Jovan 17, 3) Upoznajmo Ga, jer to je vapaj Njegovog Očinskog srca.