Primeri savršenstva

Primeri savršenstva

(03.11.2012)

U vremenu pred zapečaćenje 144.000, kada se bitno važno učenje Biblije o potrebi za savršenstvom karaktera već u ovozemaljskom poretku poriče više nego ikada, došao je, samim tim, poslednji čas da se u prvi plan, kada je reč o ovoj temi, istakne primernost onih koji su ovaj uzvišeni cilj, Božjom pomoći, dostigli.

Kao uvodni tekst (o čijem značenju je, pre nekoliko godina, bilo reči na ovom forumu), poslužiće odgovarajuće svedočanstvo apostola Pavla:

"Nego carova smrt od Adama tja do Mojsija i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika Onoga Koji šćadijaše doći." (Rimljanima 5,14)

Osnovna  misao ove višeznačne izjave, u kontekstu potrebe da se savršenstvo karaktera dostigne u ovozemaljskom poretku, jeste da je smrt "carovala" "...I nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam...", jer ona, evidentno, znači da postoje osobe koje nisu, poput Adama, narušile savršenstvo karaktera (zahvaljujući čemu nisu morali da potpadnu pod vlast smrti), koje su, vremenom, dostigle, ali je, iz Bogu poznatih razloga, smrt carovala i nad njima.

To je - budući da su "SVI sagrešili i izgubili Božju slavu" (Rimljanima 3,23) - jedino logično objašnjenje ovog Pavlovog svedočanstva, što znači da nam Bog, budući da nismo mogli da odlučujemo o tome hoćemo li biti rođeni sa grešnim sklonostima, pružio mogućnost da istrajnim posvećenjem dostignemo savršenstvo karaktera i tako, ukoliko ga i održimo, steknemo mogućnost da smrt nema moć nad nama, kao što je to bio slučaj sa Enohom i Ilijom i kao što će, uskoro, biti sa 144.000.

Između mnogih primera prave pobožnosti, kao nesumnjivo savršene, možemo da istaknemo Mojsijev, o čemu, bez dvojbe, svedoči činjenica da je, za razliku od celokupnog ostatka Izraela, mogao da stoji u samoj Božjoj prisutnosti (2. Mojsijeva 20,18-21; 24,1.2). Nakon takvih susreta sa Bogom, na njegovom licu je zadugo počivao odsjaj Božje slave, koju nijedan Izraelac nije mogao ni da gleda (2. Mojsijeva 24,15-18; 34,28-34). O Mojsijevom savršenstvu (koje, nažalost, nije održao), svedoči i činjenica da je Aron njegovim posredstvom primio zapovest da, tokom Obreda očišćenja, žrtve za greh prinese za "...sebe i narod" (dakle - ne i za Mojsija): 3. Mojsijeva 16,6.15-17.24.

Potvrdu Mojsijeve primernosti tokom određenog perioda nalazimo i u Svedočanstvima Duha proroštva:

"Da Mojsijev život nije bio ukaljan onim JEDNIM grehom, kada je propustio da Bogu ukaže čast što je izveo vodu iz stene kod Kadisa, on bi ušao u Obećanu zemlju, bio bi prenesen na Nebo i ne bi okusio smrt.” (PP 478)

“Greh je učinio da Mojsije potpadne pod sotoninu vlast. Svojom zaslugom, u skladu sa Zakonom, POSTAO je zarobljenik smrti...” (PP 479)

Još jedan svetao primer jeste Stefanov, za koga takođe stoji da mu je Božja slava počivala na licu:

"I pogledavši na nj svi koji seđahu na saboru videše lice njegovo kao lice anđela." (Dela 6,15)

O Stefanovoj veri i karakteru, zapisana su sledeća Svedočanstva:

"A Stefan pun vere i sile činjaše znake i čudesa velika među ljudima. Tada ustaše neki iz zbornice koja se zove liverćanska i kirinačka i aleksandrijska i onih koji behu iz Kilikije i Azije, i prepirahu se sa Stefanom. I ne mogahu protivu stati premudrosti i duhu kojim govoraše." (Dela 6,8-10)

Osim ovog, Luka, vođen Božanskim nadahnućem, svedoči i o primernoj hrabrosti ovog Božjeg svedoka, koji je, i pored svesti da ga takav nastup može koštati života, neustrašivo ukorio mnoštvo buntovnika ali je najveće svedočanstvo njegovog primernog života* (za čije* isticanje je Gospod posebno revnovao), svakako njegova posrednička molitva za dobro onih koji su ga, nakon usrdnog zalaganja za njihovo dobro, kamenovali do smrti:

"Kad ovo čuše, rasrdiše se vrlo u srcima svojim, i škrgutahu zubima na nj. A Stefan budući pun Duha Svetog pogleda na nebo i vide slavu Božju i Isusa gde stoji s desne strane Bogu; I reče: Evo vidim nebesa otvorena i Sina čovečijeg gde stoji s desne strane Bogu. A oni povikavši iza glasa zatiskivahu uši svoje, i navališe jednodušno na nj. I izvedavši ga iz grada stadoše ga zasipati kamenjem, i svedoci haljine svoje metnuše kod nogu mladića po imenu Savla. I zasipahu kamenjem Stefana, koji se moljaše Bogu i govoraše: Gospode Isuse! Primi duh moj. Onda kleče na kolena i povika iza glasa: Gospode! Ne primi im ovo za greh. I ovo rekavši umre." (Dela 7,54-60)

Neka je slava Bogu za ove svetle primere istinske posvećenosti i neka On, silom Svoje ljubavi, učini da i mi, kao nekada oni, idemo za Jagnjetom kud god Ono pođe, jer je poslednji čas da se Njegovo sveto ime proslavi (i) u nama!