Polni odnosi

Polni odnosi

(29.12.2011)

Budući da se brat ........, u današnjoj poruci ......, na njemu svojstven način dotakao i ove teme, sagledaćemo, s obzirom na određenu subjektivnost njegovog stava, odgovarajuća Svedočanstva Biblije, čije su implikacije, kao što znamo, i kao što ćemo videti - dalekosežne.

Naime, u tom pismu, kao i u ranijim diskusijama na ovu temu, brat ........ (u čiju iskrenost, lično, ne sumnjam) otvoreno i bezuslovno odobrava opšte raširenu praksu polnog opštenja u slučajevima kada do njih nije došlo sa ciljem sticanja potomstva već, dakle, radi pukog zadovoljavanja polnog nagona, koji se, u ovozemaljskom poretku - nakon pada u greh, javlja nekontrolisano.

Ovu žalosnu praksu, oni koji, iz različitih razloga, ne kontrolišu polni nagon (već im se on, dakle, javlja spontano - bez voljne naredbe uma), pravdaju upravo činjenicom da se javlja spontano, što se, tendenciozno, prenosi i na druga odgovarajuća područja.

Da bi ova primedba bila jasno argumentovana, poslužićemo se odgovarajućim primerom konzumacije hrane u uslovima sitosti, do čega, kao i u slučaju polnog opštenja bez namere da se stekne potomstvo, dolazi zbog pukog čulnog užitka.

Dakle, polno opštenje je, u takvim okolnostima, nemoralan čin, koji se - zbog uništavanja reproduktivnog materijala, kojeg se telo oslobađa tokom svakog (ne "pitajući" nas, dakle, da li smo u snošaj stupili radi pukog zadovoljstva ili sa namerom sticanja potomstva) polnog odnosa - može definisati i kao najniži oblik prekršaja Šeste zapovesti Dekaloga.

Stav Božje Reči o ovom važnom pitanju jeste, prirodno, usklađen sa svedočanstvima zdravog razuma te se polni odnos bez namere ispunjenja njegove stvarne namene odobrava tek uslovno - u slučajevima onih koji su slabi na tom polju, kojima Pavle, kao prorok i apostol, u formi saveta preporučuje polno opštenje kao prikladniju (dakle ne i apsolutno opravdanu i dobru) opciju od mogućnosti pada u greh bluda i/ili samozadovoljavanja, dok je njegov prvostepeni i svakako obavezujući nalog, u skladu sa navedenim svedočanstvima zdravog razuma, radikalno drugačiji i dalekosežniji, budući da kao jedan od najvećih proroka i apostola, usled značajne oslabljenosti tela nakon pada u greh, ističe potpuno uzdržavanje od polnog opštenja kao jedini opravdan stav u ovozemaljskim prilikama:

"A za ono što mi pisaste: dobro je čoveku da se ne dohvata do žene."

Nakon ovog jasnog i obavezujućeg svedočanstva, Pavle, mladima u veri, koji su slabi (neuzdržani) na tom polju, preporučuje brak i povremeno opštenje, nakon čega nedvosmisleno zaključuje:

"Ali ovo govorim po savetu a ne po zapovesti; jer hoću da svi ljudi budu kao i ja..."

"A neoženjenima i udovicama velim: dobro im je ako ostanu kao i ja što sam. Ako li se ne uzdrže, neka se žene i udaju; jer je bolje ženiti se negoli upaljivati se." (1. Korinćanima 7,1.6-9)

Kada ovo znamo, onda je jasno i zašto se upravo apstinencija od polnih odnosa navodi kao jedno od dva osnovna obeležja poslednje Zajednice Ostatka - Božje duhovne elite - 144.000 zapečaćenih, koji će Ga živi dočekati (jer samo oni koji su savršeni i zapečaćeni mogu da podnesu Njegovu prisutnost i, prethodno - tokom izlivanja sedam poslednjih zala, kada bi ih, zbog završetka Hristove posredničke i prvosvešteničke službe u Nebeskom Svetilištu, i samo jedan greh koštao večnog života - prođu bez greha):

Oni su, dakle, "...prvenci Bogu i Jagnjetu" jer:

•  "...se ne opoganiše sa ženama..." (to jest, polnim odnosima) "...jer su devstvenici...", i stoga što se
• "u njihovim ustima ne nađe prevara, jer su bez mane pred prestolom Božjim" (Otkrivenje 14,4.5).

Ove dve vrline su, bez sumnje, kao najveće i najcenjenije, obeležile i Hristovu ovozemaljsku misiju, za Koga, uz prirodnu i opšte poznatu činjenicu da je bio Apsolutni apstinent od polnih odnosa, takođe stoji da se "...ne nađe prevara u ustima Njegovim" (1. Pet. 2,22). Stoga se za 144.000 i u ovom kontekstu može reći da "...idu za Jagnjetom kud god Ono pođe..." (14,4).

U skladu sa temom, iznosim i lično iskustvo, do kojeg nikada ne bi došlo bez upravo ovakvog poimanja ovog važnog predmeta, koji je, svakako, i u vezi sa poimanjem nivoa na kojem se vodi borba protiv urođenih i stečenih sklonosti, o čemu je bilo reči i u još uvek aktuelnoj diskusiji o Hristovoj ljudskoj prirodi i procesu posvećenja.

Naime, iz ove perspektive, kako je upravo predstavljena, ulažući, u početku Hrišćanskog iskustva, napore da pred Bogom budem čist ne samo delom već i mišlju i željama, shvatao sam, već u prvim iskušenjima na ovom polju, da je jedini način da se želja očiju i tela pobedi - upravo u potpunoj kontroli samog javljanja polnog nagona (umesto, dakle, destruktivnog mišljenja da se samo treba uspešno odupirati nagonima i tako biti "čist umom", odnosno karakterom), što je dostižno isključivo direktnim uticajem Božje stvaralačke sile sa ciljem potpunog očišćenja od svih grešnih sklonosti tako da sam, tokom duhovnog rasta, najpre već prilikom obraćenja doživeo vidljive promene a kako sam, kao što rekoh, rastao u duhu, polni nagon se javljao sve ređe i bivao je sve slabiji dok nije, u procesu istrajnog posvećenja, prestao da se javlja tokom budnog stanja, ostajući samo na nivou retkog javljanja tokom sna (čime sam, naravno, bio nezadovoljan) da bi nakon određenog vremena, Bog, na ovom području, tako obnovio moje biće da danas, Njemu na slavu, mogu da posvedočim da se vreme otkad sam poslednji put doživeo javljanje ovog snažnog nagona, meri godinama i to, neretko, u najtežim okolnostima savremenog sveta, gde su iskušenja na ovom polju veća nego ikada.

Tako, zahvaljujući Božjoj milosti i sili, svaku osobu suprotnog pola vidim isključivo kao sestru, sa punim poštovanjem njene intime kao jednog od osnovnih činilaca integriteta i dostojanstva ljudskog bića.

Što se, uopšteno gledano, procesa posvećenja tiče, ovakav model pobede je, dakle, primenljiv i na svim drugim poljima, kao što su: gnevljivost, mržnja, oholost, zavist, samoljublje, lakomstvo, sebičnost, bezosećajnost, strašljivost, sklonost depresiji, neraspoloženju, osuđivanju i, uopšte, svim potpunim gresima i neumerenostima u pozitivnim stvarima.

Uzgred, zaključujući ovu temu, izražavam, u duhu punog Hrišćanskog poštovanja njegovog zvanja, godina i nesebičnog zalaganja za napredak Božjeg Dela, neslaganje sa načinom na koji je brat ........ opisivao detalje polnog odnosa, koji, u svetlosti kojom nas obasjava punina ovozemaljskog poimanja Božje istine, ne bi, na javnom forumu, gde smo u mešovitom sastavu (a i inače), trebao da bude prisutan, upravo kao što nije bio prisutan ni u učenju Samog Gospoda, apostola i naše dobre i drage sestre Vajt.

Lično, dopunjujući ovu primedbu, izražavam zapažanje da Pesma nad pesmama nije delo proroka, niti apostola (čija su svedočanstva - kada govore u otkrivenju ili, pak, kada citiraju Hristove reči - merodavna: Efescima 2,20) već je, kao što znamo, delo čoveka nadarenog mudrošću, čiji je najveći greh bio upravo greh neumerenosti u polnim odnosima. Kada imamo u vidu ove činjenice, kao i to da je svetlost istine, zbog ljudskih slabosti, napredna, onda je argumentacija ove primedbe zaokružena te se Solomonov stav prema polnim odnosima, danas - u svetlu Novozavetnih svedočanstava, može tretirati samo kao istorijsko svedočanstvo o uslovnom i privremenom rešenju (kakav je, dakle, bio i Pavlov savet neuzdržanima: 1. Kor. 7,2.6.7) problema bluda, preljubočinstva i samozadovoljavanja.

"I ceo vaš duh i duša i telo da se sačuva bez krivice za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista. Veran je Onaj Koji vas dozva, Koji će i učiniti." (1. Sol. 5,23.24)

Diskusija o desetku

Diskusija o desetku

(12.02.2011)

Što se, pak, neposvećenog dela vođstva tiče, koje je, očigledno, u ogromnoj većini, Duh proroštva, jasno i nedvosmisleno, kaže:

“Pokazano mi je da je od velikog značaja da propovednici koji se posvećuju svečanom i odgovornom delu objavljivanja vesti trećeg anđela budu čisti i ispravni. Bogu nije teško da nađe oruđe kroz koje će izvršiti Svoje delo. On može govoriti u svako doba kroz koga hoće, i Njegova će reč biti silna i ostvariće se ma kome bila upućena. Ali ako istina nije posvetila i očistila ruke i srce onoga koji vrši ovu svetu dužnost, može mu se dogoditi da govori po svom nesavršenom iskustvu. A ako on govori samo prema savetima svog neposvećenog razuma, njegov savet neće dolaziti od Boga nego od njega samog. Kao što onoga koga je Bog pozvao nazivamo svetim, tako i onaj koga je Bog prihvatio i izdvojio od drugih ljudi mora dati dokaza o svom svetom pozivu i pokazati svojim čistim putem u životu i svojim ponašanjem da je odan Onome Koji ga je pozvao. Strašno će zažaliti oni koji propovedaju istinu a nisu se posvetili njom, i oni koji primaju i zadržavaju te neposvećene i dozvoljavaju da im oni propovedaju i uče ih.” (1T 261)

Ovaj citat Duha proroštva, iako posredno, takođe jasno govori da su neposvećeni propovednici nedostojni i desetaka i darova (radi kojih, jasno je, i jesu na položaju) i da im se, utoliko više, na njihovo bezakonje mora otvoreno ukazati i oduzeti služba a do očiglednog pokajanja i članstvo u Zajednici. U suprotnom - to je takođe jasno - saučestvujemo u njihovim gresima. To ne kaže čovek, već Bog.

Osim toga, iz primera Apostolske crkve vidimo da se nije svakom propovedniku davala ista plata, već “svakome kao što ko trebaše” (Dela 2,45; 4,35), što znači da pravi propovednik ne radi za platu, već mu plata služi - da bi mogao da radi. Tu je velika razlika, koja se danas očigledno ne poštuje.

Lično, desetke i darove dajem samo onim Evanđeoskim radnicima i propovednicima koji ispunjavaju SVE Biblijske uslove za to: 1. Timotiju 3,1-7; Titu 1,7-9; Malahija 2,7. Sredstva im dajem neposredno - nikako kanalima koji se očigledno zloupotrebljavaju. Bog me vodi u tome i imam blagoslove u ovakvom načinu rada, koji je podržan i sledećim uputstvima Duha proroštva:

“Od Boga sam dobila posebnu uputu da je desetina određena i posvećena Bogu za posebnu namjenu, za uzdržavanje onih koje je On odabrao ne samo da propovijedaju nego i da na neki drugi način služe u svetom Djelu. Oni trebaju razumjeti što je time sve obuhvaćeno.” (E. G. White, Manuscript Releases, 1. svezak, str. 187)

“Naše Crkve se moraju probuditi. Vjernici moraju prekinuti san i upitati se: Kako se upotrebljava novac koji prilažemo u riznicu? Bog želi da te stvari budu temeljito ispitane. Jesmo li zadovoljni razvojem Djela u zadnjih petnaestak godina? Gdje li je dokaz da smo radili u zajednici s Bogom? U kojim se našim Crkvama čula molitva upućena Duhu Svetome za pomoć? Nezadovoljni i obeshrabreni okrećemo glavu ne želeći pogledati istini u lice. Naše Crkve i ustanove moraju se ponovo vratiti tamo gdje su se nekad nalazile, prije pojave otpadništva i početka oslanjanja na ljude i ljudsku snagu. Nismo li se ljudske mudrosti već dovoljno nagledali? Ne bismo li trebali sa svom ozbiljnošću i bezazlenošću potražiti Boga i služiti Mu svim srcem i dušom te svom snagom?” (E. G. White, Kress Collection, str. 120)

“Ja sam svoju desetinu davala najpotrebitijima, na čiju mi je potrebu bila skrenuta pozornost. Bila sam upućena na takav postupak. Da na taj način novac nije bio uskraćen Božjoj riznici, mislim da nije potrebno raspravljati, jer bih u tom slučaju bila primorana to objaviti. To ipak ne želim učiniti jer ne bi bilo najbolje. Tijekom godina bilo mi je predočeno nekoliko slučajeva čije sam potrebe, po Božjoj uputi, pokrivala desetinom. I ako me sada netko zamoli: ‘Sestro White, hoćeš li, molim te, moju desetinu odnijeti tamo gdje znaš da je najpotrebnija’, ja ću reći: ‘Da, učinit ću to’; a tako sam već i postupila. Pohvaljujem svu braću i sestre u vjeri koji su priložili desetinu tamo gdje je najpotrebnija, za izvršenje neurađenog djela. Dospije li to u javnost, ljudi će biti upoznati s tim. Ali bilo bi bolje kad bi ostalo ovako. Što se mene osobno tiče, ja nemam nikakvih problema da objavim djelo koje mi je, kao i ostalima, Bog povjerio.” (E.G. White, Spalding and Magan Collection, str. 215)

"Bože Moj, Bože Moj, zasto Si Me Ostavio?"

"Bože Moj, Bože Moj, zašto Si Me Ostavio?"

(18.12.2011)

“Kulminacija Hristovog odricanja ili bolje receno umiranja za svoje “ja” jeste Getsimanija. Tamo On jasno kaze da njegova ljudska volja ne zeli na krst i to iskusenje je bilo tako snazno da su mu padali kaplje krvi sa lica.“

Ono što je veoma važno, kada je reč o iskušenjima, jeste da njihove implikacije unutar našeg bića ne moraju da podrazumevaju prisustvo grešnih sklonosti (ja ih radije nazivam grešnim sklonostima ali je izraz “sklonost grehu” pogodniji kada govorimo o našoj neodgovornosti za postojanje tih sklonosti), što vidimo i u činjenici da su i naši praroditelji, i pored moralnog, psihičkog, fizičkog, kao i savršenstva rajskog okruženja, bili kušani.

Nažalost, ovu jednostavnu i opšte poznatu činjenicu, neki, svesno ili ne, zapostavljaju, te bih je, u ličnom doprinosu diskusiji, istakao, kako bismo, uz Božju pomoć, došli do značajnih i svedočanstvom Biblije otkrivenih istina o Hristovoj ljudskoj prirodi, u kontekstu prirode i veličine Njegovih i naših iskušenja.

Dakle, kao što smo zapazili, niko ne mora biti grešan* da bi mogao biti kušan, i u toj svetlosti se mora ispitati i ova izjava, ...... ...... (alijas “....... .......”), kako bi konačan zaključak o njenoj (ne)tačnosti bio ispravan.

{*ovde (pod biti grešan*) podrazumevam i grešne sklonosti, koje su, naravno, neodvojive od greha upravo koliko i izvor od rečnog toka, sa jedinom razlikom da mi, koji smo (za razliku od Gospoda) rođeni u grehu, nismo odgovorni za postojanje nasleđenih (delimično, može biti, ni nekih stečenih) grešnih sklonosti (koje nismo mogli da izbegnemo), već za namerno pristajanje na njihovu manifestaciju (izraz “namerno” sam naglasio jer greh može biti učinjen i svesno a ipak nenamerno - za šta takođe ne snosimo krivicu; jer, dakle, nismo hteli da zgrešimo ali je tek delimično pobeđena stara priroda, u procesu rasta do savršenstva karaktera, prirodno bila jača, što se dešava sve ređe, do potpunog očišćenja, odnosno - savršenstva karaktera: Efescima 4,13)}

Radi ostvarenja tog cilja, moraju se, kao i u svakom proučavanju, uzeti u obzir sva odgovarajuća svedočanstva Biblije, koja, opet, imaju red. Stoga ćemo, najpre, osvetliti uzroke ovakvog poimanja ovog važnog pitanja - kakvo je ...... i njegovih istomišljenika, koje, po njihovom iskazu, nalazimo u doslovnom prihvatanju izjave apostola Pavla iz Posl. Jevrejima 2,18., koja glasi:

“Jer u čemu postrada i Iskušan bi u onome može pomoći i onima koji se iskušavaju.”

Sudeći po argumentaciji zastupnika teorije o, navodno, postojanju grešnih sklonosti i u Hristovoj ljudskoj prirodi, ova izjava apostola Pavla nije zavisna od šireg konteksta. No, iako se Pavle izrazio tako da se može doći i do takvog zaključka, sveobuhvatna analiza nesumnjivo otkriva uslovljenost značenja ove izjave širim kontekstom, posebno izraženim u 14. stihu, gde Pavle, očigledno, govori o fizičkoj jednakosti Hristove i naše ljudske prirode:

“Budući, pak, da deca imaju telo i krv, tako i On uze deo u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti...”

Dakle, Pavle, ovde, ne pominje prirodu i nivo Hristovih iskušenja, već samo činjenicu da je imao i telesnu (fizičku) dimenziju ljudske prirode, o čemu je, zbog pojave određene jeresi, pisao i Jovan:

“...svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je; a svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga...” (1. Jovanova 4,2.3)

Da je Pavle pod izrazom “telo i krv” podrazumevao isključivo činjenicu da Gospod nije došao kao Duhovno biće (u kom slučaju bi bio u prednosti nad nama), već u punini ljudske prirode, svedoče i druge izjave, koje se mogu odnositi samo na fizičku dimenziju Hristove ljudske prirode:

“A ovo govorim, braćo, da telo i krv ne mogu naslediti Carstvo Božje, niti raspadljivost neraspadljivosti nasleđuje.” (1. Korinćanima 15,50)

Dakle, Pavle, ovom izjavom, ističe različitost “raspadljive” materije, kojom smo sada sazdani, od materije sveta kojeg ćemo naslediti, što potvrđuju naredna svedočanstva:

“I imaju telesa nebeska i telesa zemaljska...”; “...ima telo telesno, i ima telo duhovno.” (1. Korinćanima 15,40.44)

“Jer naš rat nije s krvlju i s telom, nego s poglavarima i vlastima, i s upraviteljima tame ovoga sveta, s duhovima pakosti ispod neba.” (Efescima 6,12)

Tačnost konačnog zaključka o značenju Pavlovog svedočanstva u Posl. Jevrejima 2,18 je, kao što smo zapazili, uslovljena još dvema važnim činjenicama:

• mogućnost da se neko nađe iskušanim ne zavisi od sklonosti pale prirode (kao što je, podsetimo se, bio slučaj sa našim praroditeljima i, prethodno, anđelima i ostalim slobodoumnim bićima);
• iskušenje, samo po sebi, nije greh (I Sam Bog je, u savršenim uslovima, iskušao poslušnost svih visokorazumnih i slobodoumnih bića).

Kada ovo imamo u vidu, onda je jasno da se jednakost Hristovih sa našim iskušenjima, o kojoj Pavle govori u Posl. Jevrejima 2,18, odnosi na činjenicu da Gospod nije došao kao Duhovno biće, već je, Utelovljenjem, Svoju Božansku prirodu sjedinio sa palom ljudskom prirodom, izuzimajući, prirodno, njene grešne sklonosti:

Anđeo je rekao Mariji: “Duh Sveti doći će na tebe i sila Najvišega, oseniće te; zato i Ono što će se roditi biće SVETO...” (Luka 1,35)

Sam Gospod je izjavio: “...knez ovoga sveta... u Meni nema NIŠTA.” (Jovan 14,30)

Nadahnut Svetim Duhom, apostol Pavle naziva Hrista Drugim Adamom: “Prvi čovek Adam postade u telesnom životu, a poslednji Adam u Duhu koji oživljuje.” “Nego carova smrt od Adama tja do Mojsija i nad onima koji nisu sagrešili prestupivši kao Adam, koji je prilika Onoga Koji šćadijaše doći.” (1.Korinćanima 15,45; Rimljanima 5,14) (Adam je, prirodno, stvoren bez grešnih sklonosti, i u tome bio “prilika Onoga Koji šćadijaše doći”. )

“Jer nemamo Poglavara svešteničkog Koji ne može postradati sa našim slabostima, nego Koji je u svačemu iskušan kao i mi, OSIM GREHA.” (Jevrejima 4,15)

Ovo, dakle, znači da je - budući potreba jednakih našim, bio Iskušan u svemu u čemu se i mi iskušavamo, što, dalje, znači da je, sa psihofizičkim snagama jednakim našim, bio Iskušan gladovanjem, žeđu, smrzavanjem, umorom, bolom, itd - ukratko, svim fizičkim i duševnim patnjama, usled čega je mogao da padne u bilo koji greh (nemir, neverstvo, obeshrabrenje, nemilost, sebičnost, itd), s tim što su Njegova iskušenja bila srazmerna snazi Njegovog karaktera.

Osim toga, On je, kao što znamo, veliku borbu protiv zla vodio i pod teretom iskušenja da Svoje Božanske sile, prilikom iskušavanja, upotrebi u Sopstvenu korist, pri čemu je imao i druga iskušenja koja mi nemamo, jer je kao Stvoritelj, isključivo našim snagama (sjedinjenim sa silom koju je, kao i mi, primao isključivo od Oca), morao da se suoči sa strašnim duševnim patnjama usled odbacivanja od onih koje je stvorio, za koje je položio i sam život.

Nešto od veličine samo ovog iskušenja, kojem niko nije niti može biti izložen u punini, iskusio je Isak, naš patrijarh, kada je njegov i otac Starog i Novog Izraela, Avram, bio pozvan da sopstvenom rukom oduzme život onome kome bi ga, da je mogao, daleko radije dao (Isak je, dakle, kao što je poznato, zbog spremnosti da i pored vernosti bude prinesen na žrtvu, bio Hristova predslika).

Stoga možemo, sa punim pravom, reći da je objektivna prednost, koju je Gospod stekao neprimanjem i sklonosti pale ljudske prirode, i više nego anulirana ovim iskušenjima, od kojih je, opet, nesagledivo veće iskušenje odbacivanja Njega – PRAVEDNIKA – i od Samog Boga, Koji Ga je, jer je nas radi bio “Učinjen grehom” (2. Korinćanima 5,21), prirodno ostavio!!!

“I u devetom satu povika Isus glasno govoreći... BOŽE MOJ! BOŽE MOJ! ZAŠTO SI ME OSTAVIO?” (Marko 15,34)

TO je, dakle, ta više nego gorka čaša, za koju se naš Divni, Dobri i Silni Gospod molio da Ga, AKO je moguće, mimoiđe!

Kao što znamo, On je, kao naša Zamena, morao da umre drugom smrću (Otkrivenje 20,6.14) – smrću kojom će umreti Sotona i svi nepokajani grešnici iz svih vremena, pošto će, u drugom vaskrsenju (vaskrsenju za nepokajane grešnike), stati pred Sveti Božji Sud (Otkrivenje 20,4-6.12-15).

Iz ove smrti, naravno, nema povratka; On je, pak, Vraćen jer Sam nije zgrešio, a ako ko, može biti, smatra da samim tim što je Vaskrsnuo nije i zaista umro drugom smrću, odgovor Biblije je da je nakon dokazane spremnosti da nas radi umre drugom smrću (dakle - zauvek!!), osuda greha, koju Sam nije zaslužio, OTKUPLJENA Veličanstvenom pobedom u svim iskušenjima (posebno u navedenim, koja niko nije niti može iskusiti), ČIME je stečen uslov da se osuda (a sa njom i kazna) prenese na onoga koji ju je zaslužio, koga je, u završnoj fazi očišćenja zemaljskog Svetilišta, predstavljao jarac “za Azazela” (Sotonu), na koga je prvosveštenik, kao predslika Velikog Prvosveštenika, simboličnim obredom prenosio osudu svih grehova spasenih (koje su pokajanjem položili na Hrista), usled čega je žrtva izagnavana u pustinju, gde bi, konačno, kao predslika začetnika greha, i preminula (3. Mojsijeva 16).

Pitanje koje takođe zahteva rasvetljenje, budući da Gospod nije umro zauvek, jeste pitanje specifičnosti druge smrti, kojom je, nesumnjivo, morao da umre. Jedini moguć odgovor jeste da je On - kada se Očeva Prisutnost odvajala od Njega, upravo da bi dokazao spremnost da umre večnom smrću - bio Lišen saznanja da će kao Pobednik nad grehom, biti i Pobednik smrti!

Dakle, sigurnost Plana spasenja obezbeđena je činjenicom da je - i pored oslobođenja od okova druge (i večne) smrti, lišavanjem (tokom poslednjih iskušenja) saznanja da će zbog Sopstvene pravednosti ipak biti Vraćen u život – bio, po ovom pitanju, Iskušan u punini, što, suštinski (koliko dugo je bio mrtav je, dakle, nebitno), i jeste zahtev Plana spasenja, koji, ovakvim rešenjem ovog - višestrukog problema juridičke (zakonsko-sudske) prirode, čini posebno svedočanstvo o Božjem neizmernom Veličanstvu.

Stoga, kao što Pismo i razum jasno govore, zaključujemo da se naš Dobri, Divni, i Silni Gospod (Koji je učio da se ne bojimo onih koji mogu da ubiju telo), nije molio da Ga mimoiđu uobičajena iskušenja, niti je bio u strahu, slabosti, ili nekakvoj, kako i ..... ovde reče, borbi protiv Svoga Ja (pri čemu podrazumeva da je Gospod, navodno, imao izvesnu sklonost grehu), već se, sasvim prirodno, molio da Njega - Koji nije okusio greh, AKO je moguće*, mimoiđe čaša odvajanja od bezgranične ljubavi Onoga Koji je, od večnih vremena, u svemu Jedno sa Njim!

(* verovatno ne po cenu odustajanja od Plana spasenja, već po hipotetičkoj mogućnosti da se u njegovom ostvarenju izbegne nezasluženo i večno odvajanje od Oca, koja se, kao što smo videli, i pored činjenice da On, kao Otkupitelj, nije smeo da je vidi, ipak našla!)

Takva molitva je, dakle, prirodan izraz neizmerne agonije - vapaj za večnom ljubavlju i životom, kojih se nas radi dobrovoljno odrekao...

“Bože, Bože moj, zašto si me ostavio,

udaljivši se od spasenja mojega, od reči vike moje?”

“Koji me vide, svi mi se rugaju,

razvaljuju usta, mašu glavom, i govore:

oslonio se na Gospoda, neka mu pomože,

neka ga izbavi ako ga miluje.”

“Ali Ti, Gospode, ne udaljuj se, Silo moja...”

Psalam 22,1.7.8.19.

Sveti Duh - TREĆA Ličnost Božanstva

Sveti Duh - TREĆA Ličnost Božanstva

»Da, tako kaze citat i to je tacno. "Sveti Duh je licnost". Ali zasto je licnost? Koji je dokaz da je Sveti Duh licnost? To sto "svjedoci". Drugim recima bezlicna sila ne moze svedociti. Samo nesto ili neko ko je licnost moze svedociti. Tako kaze citat sestre White. E sad, citajte pazljivo i videcete da Sveti Duh nije jedini koji svedoci! Tu je neko ko to radi zajedno sa Svetim Duhom. Ko je to? Nas duh. Sta je nas duh? Prema citatu samo licnost moze da svedoci. Ako je Sveti Duh licnost zato sto svedoci to znaci da je i nas duh licnost jer i on svedoci zajedno sa Svetim Duhom. Ali moj duh nije odvojena licnost od mene, on nije druga osoba. One je moja duhona licnost. Na isti nacin je Sveti Duh licnost Boga a ne neka druga osoba.

To kaze i sestra White u produzetku koji vi niste citirali. Ona produzuje sa jednim stihom iz Korincanima 1

"Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg." 1 kor. 2, 11

Ovaj stih jasno kaze da sta je za coveka njegov duh isto je za Boga Bozji Duh. Moj duh jeste moja licnost Bozji Duh jeste licnost Boga.«

I ova konstrukcija ti je, ......, poput prethodnih - tendenciozna - lažna i nelogična jer sva objašnjenja koja ovde daješ nisu, očigledno, u skladu sa sledećim svedočanstvima Biblije, Duha proroštva i zdravog razuma, koji Svetog Duha otkrivaju kao TREĆU (dakle i POSEBNU) Ličnost Božanstva:

“Hristos je obećao da će, kada bude otišao sa ove Zemlje, dati Dar onima koji su verovali ili će verovati u Njega… On je obećao da će dati Njegovog Predstavnika, TREĆU Ličnost Božanstva.” {6BC 1052.5}

“Knez sile zla može biti obuzdan jedino Božjom silom koja je u TREĆOJ Ličnosti Božanstva – Svetom Duhu.” Special Testimonies, Series A, No. 10, p. 37. (1897)  {Ev 617.2} 

“Greh se može nadvladati samo moćnim posredovanjem TREĆE Ličnosti Božanstva, Koja ne dolazi sa izmenjenom snagom, već u punini Božanske sile.” {DA 671.2}

Prema tome, i ostali citati, u kojima Elena Vajt govori o Božanskom Triju, o Trima Veličanstvima Neba itd, trebaju da se tumače u skladu sa ovima, i u skladu sa odgovarajućim Biblijskim citatima i viđenim objašnjenjima:

»Zaista vam kažem: Svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenja na Boga, makar kakva bila: A koji pohuli na Duha Svetog nema oproštenja vavek, nego je kriv večnom sudu.« (Marko 3,28.29)

Ovde, dakle, Sam Gospod pravi nedvosmislenu razliku između Oca, za Koga kaže da će se huljenja na Njega oprostiti, »makar kakva bila«, i Duha Svetog, Čija je, između ostalog, uloga (po funkcionalnoj podeli i hijerarhiji, o kojoj smo govorili. Vidi i: Jovan 16,7.8., gde nalazimo još jedan dokaz funkcionalne podele Božanskih Ličnosti) da posebnom i očigledno Božanskom silom osvedočava ljude u poreklo Božjeg Dela, zbog čega je hula na Njega, za razliku od hule na Oca i Sina, neoprostiva (jer, dakle, podrazumeva namerno i svesno suprotstavljanje Bogu pri punini Njegovog izraza kao Božanstva).

“Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.” (Matej 28,19)

»...To kaze i sestra White u produzetku...«

Upravo smo videli šta ona zaista kaže.

»"Jer ko od ljudi zna šta je u čoveku osim duha čovečijeg koji živi u njemu? Tako i u Bogu šta je niko ne zna osim Duha Božijeg." 1 kor. 2, 11

Ovaj stih jasno kaze da sta je za coveka njegov duh isto je za Boga Bozji Duh. Moj duh jeste moja licnost Bozji Duh jeste licnost Boga.«

Takva interpretacija ovog teksta je nelogična po dvema osnovama:

• Bog (već) jeste Duh: Jovan 4,24;
• On je van vremena i prostora – Beskonačan i Nevidljiv, zbog čega se ne može apsolutno porediti sa ljudskim bićem.

Ovim, dakle, rečima, Pavle, na svima razumljiv način, naglašava JEDNOMISLENOST (svakako i jednakost) Božanskih Ličnosti, zbog koje Hrišćanstvo, i pored činjenice da je Božanstvo Zajednica Božanskih Ličnosti, spada u Monoteističke (Jednobožačke) religije.

Odgovarajući primer nalazimo i u činjenici da Biblija i za Hrista govori da je »U Bogu«:

“U početku beše Reč, i Reč beše U Boga, i Bog beše Reč.” (Jovan 1,1)

...što, dakle, apsolutno znači da je i On, kao Božanska Ličnost, takođe Duh a ipak svi znamo i priznajemo da je Posebna Ličnost, baš kao što i ovaj jasan Biblijski tekst izričito govori.

O tome je, u prethodnim danima, Bog dao i novu svetlost, koju smo svi mogli da vidimo u temi »I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu«, gde je izložen svojevrstan dokaz Trojnosti Božanske Zajednice, potvrđene i pratećom, pod naslovom »Nebiblijske činjenice o Trojstvu« i prema (svemu) tome, Sveti Duh nije samo »licnost Boga«, već, ponovimo (i zaključimo), TREĆA Ličnost Božanstva.

I Duh proroštva je jasan - Hristos je bez početka

“U govoru o Njegovom prapostojanju, Hristos upravlja misli nazad, kroz nepregledne vekove. On nas uverava da NIKADA nije bilo vremena kada nije bio u neraskidivoj Zajednici sa Večnim Bogom.”{LHU 17.7}

“Hristovo večno postojanje.

Pošto je Hristos stvorio sve, On je pre svega. Reči izgovorene u pogledu ovoga tako su sigurne i određene da niko ne treba da ostane u sumnji. Hristos je Bog u suštini i NAJVIŠEM smislu. On je bio sa Bogom TOKOM CELE VEČNOSTI. Bog iznad svega, Blagosloveni svih vremena. {5BC 1126.4}

GOSPOD ISUS HRISTOS, SIN BOŽJI, POSTOJI OD VEČNOSTI KAO POSEBNA LIČNOST, ali ipak JEDNO SA OCEM. ON je NAJVIŠA Slava Neba…” {5BC 1126.5}

“On je Jedno (ili Jednak Njemu) sa Bogom, BESKONAČAN i SVEMOĆAN... On je VEČNI, SAMOPOSTOJEĆI Sin.” (Manuscript 101, 1897).  {LHU 17.9}

Biblija je jasna - Hristos je bez početka

Biblija je jasna: Hristos je bez početka

»da pojasnim - kad je u pitanju Duh Božji, i mi sami često koristimo izraz Tvoj duh ili nečiji duh, evo videli ste kakav je moj duh preko mojih reči, ali pritom mislite na mene, ne na neku drugu osobu, neki duh moj...«

Istina je da ima takvih tekstova, međutim, oni nisu jedini pa u obzir uzimamo i druge, koji Svetog Duha ističu kao Posebnu Ličnost.

Razlog zašto se, ponekada, Bog, o Svetom Duhu, izražava kako navodiš, jeste isticanje jednomislenosti Božanskih Ličnosti, sa uvek aktuelnim ciljem da se izbegne mnogoboštvo i podela među stvorenim bićima. Otud, kao što smo zaključivali tokom diskusije, i Hristova podređenost Ocu.

»Što se Hrista tiče stvari su malo komplikovanije jer On na neki način mora biti odvojena osoba od Oca...«

Upravo tako, i to je veoma značajno zapažanje, jer stoji nasuprot ideji da je Bog, navodno, Jedna (i Jedina) Ličnost, Koja se različito manifestuje, što je višestruko nelogično jer da je Bog zaista Jedna (i Jedina) Ličnost, zašto bi nas zbunjivao manifestacijom kroz više Ličnosti!?

Osim toga, poznato je da je On ljubav, što takođe znači da nikada nije bio Sam (jer je za ljubav, kao što znamo, potrebno dvoje).

»...ali istovremeno od Oca, znamo da je sotona na njega bio ljubomoran, dakle mogao je biti nešto približnije andjelu od Oca.«

Ako bi neko i doslovno bio Rođen od Oca (što je nelogično jer se Bog, budući Savršen, ne menja), on bi, po zakonu nasleđa, morao biti iste prirode (Očeve).

Sotona je, dakle, bio ljubomoran na Njega jer se Gospod, kao Vidljivi predstavnik Božanstva (»Obličje Bića Njegova« - Jevrejima 1,3), samim tim podredio Ocu, Koji se ne otkriva (vidljivo) (Jovan 1,18), već je Okružen »svetlošću kojoj se ne može pristupiti« (1. Timotiju 6,16)

»Takođe tu su stihovi o Njegovom nastanku što je van diskusije ako je On Bog, ne bi smeo imati početak...«

Ne postoji nijedan tekst koji govori o Hristovom nastanku ili početku, osim što jedan tekst, koji se pogrešno tumači, naizgled govori o Njegovom Rođenju u večnosti (Kološanima 1,15).

Nasuprot tome, svaki iz mnoštva tekstova koji Hrista nedvosmisleno otkrivaju kao Božansku Ličnost nepobitno svedoči i o Njegovom večnom postojanju jer niti je Bog Nesavršen da bi prvo bio sebično Sam a da se potom, kada Mu je zatrebala promena, reprodukovao (kako bi, dakle, konačno, nakon beskrajnih vremena prošlosti, imao Koga da voli), niti se Božanske Ličnosti rađaju (o tome, zaista, ne bi trebalo da bude diskusije a upravo je o tome vođena danima).

Dakle, nasuprot jedinom tekstu koji naizgled govori o Hristovom nastanku (pogrešno tumačenom tekstu iz Poslanice Kološanima, 1,15), uz brojne koji nedvosmisleno svedoče o Hristovom BOŽANSKOM identitetu (i, samim tim, o Njegovom večnom postojanju), postoji i jedno otvoreno svedočanstvo o tome, koje ne ostavlja nimalo mesta ikakvoj kalkulaciji sa vrlo jasnim i nedvosmislenim terminima, gde je, u prenosnom smislu, rečeno da je:

“CAR PRAVDE... CAR MIRA. BEZ OCA, BEZ MATERE, bez roda, NE IMAJUĆI NI POČETKA danima, NI SVRŠETKA životu…” (Jevrejima 7,1-3)

»...tako da ostavljam da ne moram ni ja sve znati, ako mi Bog otkrije...«

Amin, ako ti je ovim pomogao – »...hvala Mu«

Uzroci Hristove podređenosti Ocu - iz ranijih diskusija

Uzroci Hristove podređenosti Ocu - iz ranijih diskusija

(05.01.2012)

“Da držiš zapovest čistu i nezazornu do dolaska Gospoda našega Isusa Hrista Koji će u Svoje vreme pokazati Blaženi i JEDINI Car nad carevima i Gospodar nad gospodarima, Koji SAM ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, Kojemu čast i država večna. Amin.” (1. Timotiju 6,14-16)

“Ovi će se pobiti s Jagnjetom i JAGNJE će ih pobediti, jer JE Gospodar nad Gospodarima i CAR NAD CAREVIMA…” (Otkrivenje 17,14)

“CAR PRAVDE... CAR MIRA. BEZ OCA, BEZ MATERE, bez roda, NE IMAJUĆI NI POČETKA danima, NI SVRŠETKA životu, a ISPOREĐEN SA SINOM BOŽJIM…” (Jevrejima 7,1-3)”

“Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu, Koji, ako je i bio u Obličju Božjem, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je PONIZIO Sam Sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao Čovek. Ponizio SAM Sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove.” (Filibljanima 2,5-8)

Šire objašnjenje, u skladu sa zdravim razumom i Biblijskim otkrivenjem, jeste da se Hristos - samim stupanjem u vreme i prostor, prilikom stvaranja prvih stvorenja (pred kojima je, prirodno, uzeo vidljivo obličje) - već tada (i time) odrekao jednakosti sa Ocem ali Ga je On, da ne bi bilo zablude, iz tog, dobrovoljno podređenog položaja, »uzdigao« do pripadajućeg položaja.

Razlog zašto se Hristos, i pored Svoje Božanske prirode, podredio Ocu, jeste očuvanje jedinstva među stvorenim bićima, što se može postići samo tako – funkcionalnom hijerarhijom Božanskih Ličnosti. U suprotnom – da je isticao apsolutnu jednakost Ocu - među stvorenim bićima bi moglo doći do podele, odnosno mnogoboštva, što smo, suštinski, već obrazložili - ovako:

»Dakle, osnovni (u krajnjoj liniji i jedini) atribut Božanstva jeste svemoć, koji, kao takav, isključuje potrebu za drugim Božanstvima (jer kada već postoji Neko Svemoćan – šta bi bila njihova uloga?).

Prema tome, ideja da je Bog usamljena ličnost, Koja je, doslovnim rađanjem Sina, u jednom trenutku večnosti, doživela promenu (što je apsurd, jer je Bog Apsolut - Savršen, Nepromenljiv), da bi Ga potom (i tek nakon nekog vremena) uzdigla do jednakosti sa Njom Samom (već smo zaključili da je postojanje dva Božanstva nepotrebno i nemoguće), nije zasnovana na činjenicama niti, samim tim, na Božjoj Reči, koja, takođe, svedoči o uslovnosti Hristove podređenosti Ocu:

“Jer ovo da se misli među vama šta je i u Hristu Isusu, Koji, ako je i bio u Obličju Božjem, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je PONIZIO Sam Sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nađe se kao Čovek. Ponizio SAM Sebe postavši poslušan do same smrti, a smrti krstove.” (Filibljanima 2,5-8)

Stoga, kao što smo zaključili, Njegova jednakost sa Ocem nije uslovna, već apsolutna: »Jer u Njemu živi svaka punina Božanstva telesno.« (Kološanima 2,9) «

Konačan zaključak je, dakle, da je Hristova podređenost Ocu samo funkcionalna, upravo kao što je i u zajednici supružnika, nakon pada u greh, volja jednog (1. Mojsijeva 3,16), u svemu što nije u domenu savesti, podređena volji drugog.

Kada ne bi bilo toga – kada bi i nakon pada u greh supružnici bili jednakog prava na odlučivanje u svemu - jedinstvo bi se, kao uslov opstanka bračne zajednice, znatno teže ostvarivalo. No, u Božanskoj Zajednici, po Čijem obličju je stvorena i Ljudska, nema, naravno, ničeg nesavršenog, te je i njihova jednakost, baš kao i jednakost supružnika pre pada u greh, apsolutna.

..............................

»Pazite da ona kaze da je to cinjenica a ne metafora kako neki teolozi danas kazu.«

Bog nije stvoreno biće da bi doslovno rađao, već je ovaj izraz upotrebljen da bi, i pored toga što se otkriva u vidljivom obličju (Jovan 1,18), Hristos bio Poštovan kao Božanska Ličnost: »Da svi poštuju Sina KAO što Oca poštuju« (Jovan 5,23), jer biti Sin Boga (uslovno rečeno) znači (po zakonu nasleđa) biti Božanska Ličnost:

“I zato još više gledahu Jevreji da Ga ubiju što ne samo kvaraše Subotu nego i Ocem Svojim nazivaše Boga i građaše se Jednak Bogu.” (Jovan 5,18)

Istu činjenicu, istakao je i Natanailo:

“...Ravi! Ti Si Sin Božji – Ti Si Car Izrailjev. Odgovori Isus i reče mu: Što ti kazah da te videh pod smokvom zato veruješ; videćeš više od ovoga.” (Jovan 1,49.50)

Naime, kao Stvoritelj (Subjekat Stvaranja), Bog se, u Svom izvornom stanju, nalazi van vremena i prostora (objekta Stvaranja), što znači da je, kao Takav, apsolutno van domašaja čulnog opažanja, o čemu, kao što smo videli, govori i Biblija:

“Boga niko nije video nikad: Jedinorodni Bog* Koji je u naručju Očevom, On Ga javi.” (Jovan 1,18) (*U originalnom tekstu, umesto: Sin, stoji izraz Teos – Bog)

..............................

»Ne cini Sotona danas to isto, ne pokusava da sakrije istinu da je Isus Sin Bozji?«

Što se mene tiče, jer mi posredno pripisuješ isto, nisam, kao što se može videti, i kao što znaš od ranije, nikada odbacivao činjenicu da je Isusu i pre Utelovljenja u ljudsku prirodu pripadala titula Sina već je, ponavljam, sporno šta se pod njom podrazumeva, a kada već govorimo o njoj, sagledajmo još jedan njen aspekt: nasledstvo.

Naime, u ovozemaljskom poretku, do kojeg se Bog, da bi nam približio nebesku realnost, spušta, biti sin znači, između ostalog, biti naslednik svega očevog i, samim tim - kada otac premine ili se usled starosti ili/i bolesti povuče – upravitelj i punopravni vlasnik imanja i isto je, dakle, i u nebeskoj realnosti (Jevrejima 1,1-12), ali - ponovimo - prilagođenoj ograničenosti stvorenih bića, radi kojih je sve i stvoreno, te je i Nebeski Otac, u skladu sa ovom slikom, sve »predao« Sinu, a budući da je veliki uzurpator, koji uporno, još od pobune na Nebu, unižava i odbacuje Hristov Božanski identitet (kao što to neki, nažalost, i ovde - među nama, čine), prevarom uzurpirao Očevo imanje, postavši, tako, »bog ovoga sveta« (2. Korinćanima 4,4), i Sin će - nakon što je savršenom pravednošću i smrću pobedio toga, koji je uzurpacijom stekao »državu smrti« (Jevrejima 2,14) - »sve pokoriti« Ocu, »da bude Bog sve u svemu« (1. Korinćanima 15,24-28), i da ne bi, kao što smo ranije zaključili, među stvorenim bićima, zbog isticanja Hristove apsolutne jednakosti Ocu, došlo do podele, odnosno – mnogoboštva.

..............................

»Neki prihvacaju Hrista kao velikog proroka (muslimani)

Neki Ga prihvacaju kao prvog bica stvorenog od Boga (Jehovini Svedoci)

Neki Ga prihvacaju kao drugo lice Bozanstva koji je zbog plana spasenja odlucio da igra ulogu Sina Bozjeg kao u teatru (Advenstisti Sedmog Dana)«

Vrlo je neprilično (a u zavisnosti od motiva i hulno), da se o Bogu tako govori, makar to bilo puko ponavljanje tuđih reči, a o neobjektivnosti i nedoslednosti da i ne govorimo, budući da svi dobro znamo da je Bog, još u Starozavetnom dobu (dakle pre Utelovljenja), uzimao vidljiva obličja (anđeoska i ljudska), pa da li bi, radi doslednosti, ovu logiku primenio i na te slučajeve?

Neka te, dakle, bude sram za ove reči – zaslužio si da ti se to kaže, a o pozivu kojeg nam, nakon svih dokaza koji su ti ovde pružani (i ranije i sada), upućuješ, šta reći do da je izraz nerazumnosti i drskosti prema Samom Bogu, jer ko odbacuje istinu, odbacio je i njen Izvor.

Stoga, na te reči i poziv, radi Boga i istine, ponovimo, još jednom, koje verske zajednice, sledeći nauku onoga koji je još na Nebu ustao protiv Hristovog Božanskog identiteta i autoriteta, unižavaju Njegovo Božansko Veličanstvo:

•     satanisti;
•     masoni;
•     muslimani;
•     Jehovini svedoci
•     mormoni.

..............................

Za vas je, naime, Gospod, Isus, Božanska Ličnost, ali sa početkom, što je prvi i osnovni apsurd (jer je beskonačnost, kao što je poznato, osnova Božanskog identiteta).

On, po vama, iako je Božanska Ličnost, nema ništa Svoje, već je i doslovno sve primio od Oca, Koji Ga je, po istoj logici, najpre učinio Manjim, a potom uzdigao do »jednakosti« (videli smo da to nije niti može biti jednakost) sa Njim!?

Sam Nebeski Otac je, po ovoj nečuvenoj projekciji, najpre, kroz beskrajna vremena večnosti, bio Sam, a potom je, iz neobjašnjivih razloga, usred te večne prošlosti, pre Stvaranja, iznedrio Sina, proveo sa Njim još neko vreme, da bi Mu nakon toga naložio da stvori sve što je stvorio!?

Eto, to je, nažalost, bog u koga vi, navodno, verujete: sebičan (jer je najpre bio sam, ne imajući nikoga da mu izrazi ljubav, kao suštinu Pravog Božjeg Bića); nesavršen (jer mu je nakon beskrajnih vremena večnosti zatrebala promena); vrlo nelogičan (jer je tek tada, nakon beskrajnih vremena večnosti, iznedrio još jednu ličnost; jer ju je učinio manjom od sebe, pa potom podigao do jednakosti sa njim, itd)...

“Pazite dakle na sebe i... Crkvu GOSPODA I BOGA koju steče krvlju SVOJOM.” (Dela 20,28) “Budući pak da deca imaju telo i krv, tako i ON uze udeo u tome, da smrću satre onoga koji ima državu smrti, to jest đavola.” (Jevrejima 2,14)

“JER nam se rodi Dete, Sin nam se dade, Kojemu je vlast na ramenu, i ime će Mu biti: …Bog Silni, Otac Večni…” (Isaija 9,6) “Jer kao što je priznato, velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu.” (1. Timotiju 3,16) “Hristos… Koji je nad svima Bog Blagosloven.” (Rimljanima 9,5)

PUNINA Božanskih atributa

PUNINA Božanskih atributa

(13.01.2012)

“Kada sam branio Trojstvo, ja sam stihove poput (Jn 5.26) tumačio u smislu ovaploćenja. Tada je On bio rođen od Oca, tada je On primio taj život od Oca itd.”

....,

To je svakako bilo u redu jer već naredni stih govori da je Gospod sve “primio” “jer je Sin čovečiji”:

“Jer kao što Otac ima život u Sebi, tako dade i Sinu da ima život u Sebi; i dade Mu vlast da i sud čini, jer je Sin čovečiji.” (Jovan 5,26.27)

Naime, u cilju isticanja JEDNOMISLENOSTI, koja ZAJEDNICU Božanskih Ličnosti i čini BOŽANSTVOM (JEDNINOM množine), Hristos izjavljuje da Mu je Otac "dao" “da ima život U SEBI” KAO što ga Sam ima u Sebi, što znači da je i na Zemlji bio Izvor života. Kažem: “i na Zemlji” jer je jasno da je, kao Božanska Ličnost, oduvek imao život u Sebi (Jovan 1,1.4) ali budući da se Utelovljenjem, u izvesnom smislu, ponizio (Filib. 2), morao je, nas radi, budući da je Njegova životodavna sila jemstvo večnog života vernima, naglasiti da je zadržao Božanske atribute.

Inače je ova izjava dokaz da je Izvor života zaista u Njemu jer je jasno da se izvornost (izvor, kao uzrok, je samo Jedan, dok je sve drugo posledica) ne može bukvalno dati (samim tim ni primiti - bilo nasleđem ili drugačije) već je, dakle, Izvor života u jedinstvu Božanskih Ličnosti, kao što bračni par, koji je stvoren po Božjem Obličju, upravo jedinstvom, i samo tako, daje život potomcima, o čemu je bilo reči u svedočanstvu pod naslovom “I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu”.

“Ukoliko se, pak, ove reči odnose na Hristovog predvečnog rođenja od Oca, onda sve što sam ja sposoban razumeti, jest to da je Sin rodbinski povezan sa Ocem, na nama nepoznati način, jer je to tajna. Božanska priroda, je po sebi tajna. Tako i ishođenje Duha Svetog od Oca (Jn.15,26) podrazumeva vezu između Boga i Sv.Duha, koja je božanske prirode, i nama tajna.”

Upravo smo, zahvaljujući paralelizmu Božanske i ljudske prirode (utemeljenom na Božjem svedočanstvu da je čovek, kao zajednica dvaju međusobno zavisnih bića, stvoren po Njegovom obličju) dokazali da je JEDINSTVO Božanskih Ličnosti VEČNO, budući da, po ovoj Hristovoj izjavi (Jovan 5,26.27), kako smo je objasnili, Otac i Sin, poput ljudskog para, DELE UZROČNOST života.

To, naizgled, protivureči izjavama da su svi atributi Božanstva (kao Množine, Zajednice) svojstveni Svim Božanskim ličnostima no, kada se dublje razmisli, jasno je da se te izjave ne mogu uzeti doslovno već kao najprikladniji prikaz Božanskog IDENTITETA Određene Božanske Ličnosti (najčešće Hristovog).

Dokaz nalazimo u činjenici da bi Božanske Ličnosti, u hipotetičkom slučaju da Svaka od Njih i doslovno poseduje sve Božanske atribute, zapravo bile Bogovi! To, može biti, zvuči radikalno, ali je istinito i, evidentno, od suštinskog značaja u poimanju i odbrani Monoteističke (Jednobožačke) prirode Svetog Trojstva (za, dakle, razliku od triteizma/troboštva).

Dokaz, svakako, čini i sam pojam ličnosti (koji podrazumeva različitost od svih drugih, neponovljivost - nešto što pripada samo jednome), koji se, prirodno, odnosi i na Božanske ličnosti.

Dokaz je i u činjenici da je suština Božanskog karaktera ljubav a ona se, prirodno, izražava u različitosti (i u magnetizmu se, kao što je poznato, suprotni polovi privlače a isti odbijaju);

Dokaz je, još jednom, i u različitosti supružnika, koji su jednake prirode ali ne i istih mogućnosti, koje se međusobno dopunjuju.

Dakle, Božanstvo je - poput ljudske zajednice, stvorene po Njegovom obličju - Zajednica međusobno zavisnih Ličnosti Božanske prirode, Koje jedinstvom, i samo tako, ostvaruju PUNINU (JEDNU I JEDINU, budući da je postojanje više svemoćnih bića nepotrebno i samim tim apsurdno) Božanskih atributa (nezavisnosti i svemoći).

Da bi sve bilo još jasnije, setimo se i drugih paralela iz druge knjige Božjih otkrivenja - prirode (o čemu je bilo reči u svedočanstvu pod naslovom “Nebiblijske činjenice o Trojstvu”):

• trodimenzionalnost svega stvorenog (visina, širina i dužina), gde svaku dimenziju možemo da zapazimo kao posebnu ali ne i nezavisnu od ostalih, sa kojima je, pri tome, u neraskidivoj vezi. One su, osim toga, iste prirode ali, dakle, različite usmerenosti;
• tri dimenzije vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost), koje su, takođe, iste prirode, a ipak različite (prošlost je u sećanju, sadašnjost u prisutnosti, budućnost u mašti) i neraskidivo vezane;
• tri agregatna stanja (čvrsto, tečno i gasovito) materije takođe su identične prirode u jedinstvu funkcionalnih različitosti.

Istu pouku, daju i ostali srodni primeri, koje smo nedavno sagledavali u pomenutoj temi.

Konačan zaključak, kao odgovor na tvoju dilemu, jeste da je međusobna zavisnost Božanskih ličnosti, koju smo, upravo, višestruko dokazali, i svojevrstan (i nebiblijski) dokaz Hristovog večnog postojanja - kroz SVE dimenzije VEČNOSTI: prošlost, sadašnjost, i budućnost:

“Ja Sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak, govori Gospod, Koji jest, Koji beše, i Koji će doći, Svedržitelj.” (Otkrivenje 1,4.8)

“Potom videh, i gle, vrata otvorena na nebu… i gle, presto stajaše na Nebu, i na prestolu seđaše Neko... i pred prestolom beše stakleno more, kao kristal, i na sred prestola i oko prestola četiri živa bića, puna očiju spred i sastrag… i mira nemaju dan i noć govoreći: Svet, Svet, Svet Gospod Bog Svedržitelj, Koji beše, i Koji jeste, i Koji će doći.” (Otkrivenje 4,1.2.6.8)

“…Bejah u Duhu u dan Gospodnji, i čuh za sobom glas veliki kao trube koji govoraše: Ja Sam Alfa i Omega, Prvi i Poslednji; i šta vidiš napiši u knjigu… i obazreh se da vidim glas koji govoraše sa mnom; i obazrevši se videh sedam svećnjaka zlatnih, i usred sedam svećnjaka kao Sina čovečijeg… i kad Ga videh, padoh k nogama Njegovim kao mrtav, i metnu desnicu Svoju na me govoreći mi: Ne boj se, Ja Sam Prvi i Poslednji, i Živi; i bejah mrtav i evo sam živ vavek veka, amin.” (Otkrivenje 1,9-18)

“I reći će se u ono vreme: Gle, OVO JE BOG naš, NJEGA čekasmo, i spašće nas; OVO JE GOSPOD, NJEGA čekasmo; radovaćemo se i veseliti za spasenje Njegovo.” (Isaija 25,9)

“Govori Onaj Koji svedoči ovo: Da, doći ću skoro! Amin. Da, dođi, Gospode Isuse.” (Otkrivenje 22,20)

Dajte, Gospodu, plemena narodna

dajte Gospodu slavu i čast.

Dajte Gospodu slavu prema imenu Njegovu.

Nosite dare i idite u dvore Njegove.

Poklonite se Gospodu u svetoj krasoti.

Strepi pred Njim, sva zemljo!

Recite narodima: Gospod caruje;

Zato je vasiljena tvrda i neće se pomestiti;

On će suditi narodima pravo.

Nek se vesele nebesa, i zemlja nek se raduje;

Nek pljeska more i sve što je u njemu;

Neka skače polje i sve što je na njemu;

Tada neka se raduju sva drveta šumska

pred licem Gospodnjim;

jer ide da sudi Zemlji.

Sudiće vasiljenoj po pravdi,

i narodima po istini Svojoj.

Psalam 96,7-13.

Nebiblijske činjenice o Trojstvu

Nebiblijske činjenice o Trojstvu

“Nebesa kazuju slavu Božju i dela ruku Njegovih glasi svod nebeski” (Psalam 19,1), “jer što se na Njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima, i Njegova večna sila i Božanstvo da nemaju izgovora.” (Rimljanima 1,20)

Pošto smo u temi »I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu« videli šta Biblija govori o Trojnoj Zajednici Božanskih Ličnosti, sagledaćemo, radi još jasnije i upečatljivije predstave ovog veoma važnog predmeta, i nebiblijske činjenice o Trojstvu kao Jedinom Božanstvu.

Budući da smo, u pomenutoj temi, sliku Zajednice Božanskih Ličnosti posmatrali kroz prizmu Ljudske (zajednice), koja je stvorena po uzoru na Nju, sagledaćemo, najpre, mehanizam samospoznaje, koji se ogleda u činjenici da svaka ličnost, i pored toga što je jedinka, može, na određen način, da razmišlja o sebi, što znači da u trenutku kada to činimo, postoji, jednostavno rečeno, Ja kao subjekat posmatranja (posmatrač), i Ja kao objekat posmatranja, što je veoma zanimljiva pojava koju, nažalost, mnogi ne uviđaju.

Da bi došlo do ovog pravog malog čuda neophodan je spoljašnji faktor, koji će, na specifičan način, udvojiti naše ja. Ta (spoljašnja) intervencija, može se predstaviti slikom u ogledalu, pri čemu, dok u njemu posmatramo sopstveni lik, postoje, istovremeno, tri slike naše realnosti {jedna smo, dakle, mi sami; druga je naš odraz na ogledalu a treća – njegov odraz u našem umu, gde se odraz sa ogledala zaista i registruje}.

U tom mehanizmu, ulogu spoljašnjeg (trećeg) faktora (dva jesu: Ja kao posmatrač i Ja kao objekat samoispitivanja), čini izvor odgovarajućih informacija, koji, da bi samospoznaja bila objektivna (koliko je i odraz u ogledalu veran našoj figuri), mora biti na nivou ideala Božje volje za čoveka, što delimično nalazimo u (zdravoj) savesti, rukovođenoj zdravim razumom ili, pak, u Božanskim otkrivenjima posredstvom Biblije, nadahnuća, živog glasa i drugih sredstava.

Najupečatljivija nebiblijska svedočanstva o Trojnosti Božanske Zajednice nalazimo u samim stvorenim delima, među kojima su, opet, najupečatljivija sledeća:

• Tri dimenzije prostora (širina, visina i dužina);
• Tri dimenzije vremena (prošlost, sadašnjost i budućnost);
• Tri agregatna stanja svega stvorenog (čvrsto, tečno i gasovito);
• Tri nebeska tela od bitnog značaja za život na Zemlji (sama Zemlja, Mesec i Sunce);
• Tri osnovna elementa našeg sveta (zemlja, vazduh i voda);
• Tri osnovna oblika života na Zemlji (Ljudski, životinjski i biljni svet);
• Tri komponente ljudskog bića (telo, um i savest/slobodna volja);
• Tri grupacije životinjskih bića (po staništima: kopneni, ptičji i riblji svet);
• Tri elementa neophodnih za život: vazduh, voda i hrana.

Implikacije ovih paralela sa Trojnim Entitetom Božanstva jesu, očigledno, brojne i, kao što ćemo videti, veoma indikativne i nedvosmislene - bez mogućnosti da se, kao što se to radi zloupotrebom citata, smisao otkrivenja ikako preinači.

U prvom primeru, uviđamo da sva stvorena dela postoje kroz tri dimenzije prostora, gde nalazimo sledeće paralele:

• ni za jednu dimenziju se ne može reći da je ikada postojala sama, jer su nerazdvojive;
• samim tim, niti jedna od njih nije uzrok drugoj;
• konačan zaključak je da kao što je prostor (jedan i jedini) sazdan u trima dimenzijama, tako je i Božanstvo (Jedno i jedino) Zajednica Triju Božanskih Ličnosti.

Drugi primer daje istu paralelu jer vreme (jedno i jedino) takođe čine tri dimenzije, funkcionalno podeljene na upravo tri nivoa:

• prošlost (uvek u sećanju);
• uvek prisutnu sadašnjost;
• i uvek fiktivnu budućnost (samo zamišljena, u mašti)

Treći primer daje istu pouku: materija je takođe jedna i jedina, ali kroz tri agregatna stanja;

poslednji primer ukazuje na životodavnu ulogu triju elemenata neophodnih za život (vazduh, voda i hrana), kao slika životodavnog uticaja svih Ličnosti Božanstva, itd.

To su, dakle, očigledne činjenice, koje, u savršenom skladu sa Biblijskim otkrivenjem, nedvosmisleno svedoče o Trojnosti Božanstva.

"I Stvori Bog čoveka po obličju Svojemu"

"I Stvori Bog čoveka po obličju Svojemu"

»Vidim da vam je formulacija pod brojem 2. bila neprihvatljiva, naime da su Adam i Eva (jedan) covek. To bi bilo adekvatno Dejanom neprihvatanju teze da su Otac, Sin i Sv.Duh (jedan) Bog...«

»Ipak, Biblija kaze da su Adam i Eva nazvani covek kad bise sazdani (1.Mojs.5.2); Tako, formulacija br.2 je takodje veoma prihvatljiva i tacna. Zbog toga se i imenica Adam moze podjednako odnositi na njega samog kao pojendinca, tako i na ceo ljudski rod koji je proizisao od njega zajedno sa Evom, naime kao sinonim za celo covecanstvo.«

I ja sam imao želju da izrazim mišljenje na ovo pitanje ali su vođene i druge diskusije pa bih nešto rekao sada.

Možda ćeš se, ...., setiti naših ranijih diskusija na ovu temu, kada sam, na pitanje jednog diskutanta, dao sledeći komentar:

»Zasto se uzima upotreba reci Elohim kao dokaz za Trojstvo kada u Duhu Prorostva pise: "I tada je Bog rekao Svome Sinu: Da nacinimo coveka po svojemu oblicju..." SR 20? «

Ova izjava je upravo dokaz da je Božanstvo Zajednica jer u Svetom pismu stoji da Bog (Isus se ne pominje posebno - izdvojeno iz Božanstva) govori u prvom licu množine:

“Po tom reče Bog: da načinimo čoveka po Svojemu obličju, kao što smo Mi...” (množina)

“I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu...” (jednina).

Potvrdu daje i Očevo obraćanje Hristu:

“...TI si, Gospode, U POČETKU osnovao Zemlju, i nebesa su delo ruku TVOJIH...” (Jevrejima 1,10), koje nas vraća na uvodne reči Postanja: “U početku stvori BOG nebo i Zemlju.”

“I stvori Bog čoveka...” (jednina) “...Muško i žensko stvori ih.” (množina)

Po otkrivenju Svetog pisma, vidimo da je čovek, koji je stvoren “...po obličju Božjemu...”, zajednica dva ljudska bića: “...I biće dvoje jedno telo.” (1. Mojsijeva 2,24)

{Sada, nakon novih diskusija, tom komentaru i dokazu večnog jedinstva Božanskih Ličnosti dodajemo pojašnjenje da naizglednu kontradikciju, koja zbunjuje neupućene, stvara činjenica da se, u nedostatku odgovarajućih izraza, imenica Bog, kao što smo upravo videli, ne odnosi samo na Oca (kao, funkcionalno, Prvu Ličnost Božanstva), već i na Samo Božanstvo (Zajednicu Božanskih Ličnosti).}

Ovaj naš stav, dakle, Biblijski potpuno stoji, i pored toga što, kako i sam ostavljaš prostora tome, postoji mogućnost da Mojsije, kao autor teksta, nije, njime, naglasio da je čovek zajednica dvaju međusobno zavisnih (1. Mojsijeva 2,18) ljudskih bića.

Da je, po svemu sudeći, tako (da to nije bila i Mojsijeva misao), sugerišu tekstovi o samom stvaranju Adama, pošto ga je Bog, kao što znamo, već tada (pre stvaranja Eve) nazvao čovekom a posebno jer je, potom, Adam nazvao Evu »čovečicom«: »...Sada eto kost od mojih kosti, i telo od mog tela. Neka joj bude ime čovečica, jer je uzeta od čoveka.« (1. Mojsijeva 2,23)

U tom kontekstu (paralelizma Božanske i ljudske prirode), nalazi se i činjenica da se Gospod rado nazivao Sinom čovečijim, ističući, time, potpunost Svoje ljudske prirode, dok je ponekada, kada je bilo neophodno, izjavama da je Sin Božji, isticao i potpunost Svoje Božanske prirode, sjedinjene, »tajnom pobožnosti«*, sa ljudskom.

(*1. Timotiju 3,16 - tajna je u tome što se beskonačno i konačno međusobno isključuju, zbog čega je njihovo sjedinjenje apsolutno čudo, koje samo Božanski um može da razume. Još jedna tajna jeste »tajna bezakonja« - 2. Solunjanima 2,7., jer je takođe neshvatljivo da je moglo doći do pojave za koju nema razloga, što je, kao što znamo, slučaj sa grehom, odnosno, kako tekst kaže – »bezakonjem«.)

Punu svetlost o primeni imenice »čovek«, a u vezi sa prethodnim primerom, daje funkcionalna podela čovečanstva na:

• čoveka {formalno - samo Adama - to su pokazali prethodni tekstovi, posebno 1. Mojsijeva 2,23 i činjenica da se Gospod nazivao Sinom čovečijim, ali i genealoška stabla (rodoslovi), koja, formalno, popisuju samo očeve dok se majčinstvo podrazumeva)};
• i »sinove čovečije« (Adamove potomke): 1. Mojsijeva 11,5; 1. Samuilova 26,19; Psalmi 12,1.8; 58,1; 115,16; Efescima 3,5.

Ovde, dakle, vidimo, nesporno, dva entiteta Ljudske zajednice: Adama i njegove potomke, čija je različitost uzročno-posledična (praroditelj je uzrok potomstvu) dok smo u samom uvodu zajednički zaključili da se termin čovek, iako to nije bila Mojsijeva misao, može primeniti i na zajednicu naših praroditelja, zbog čega pomenutoj podeli čovečanstva, na navedena dva entiteta, dodajemo različitost po načinu postanja {koja, samim tim, apsolutno (ne samo praktično, već i formalno) uključuje i Evu}:

• Čovek {kao zajednica stvorenih ljudskih bića (Adam od zemaljskih elemenata; Eva od njegovog tela)};
• Čovekovi potomci (»sinovi Čovečiji«) – drugi entitet ljudske zajednice, koji na svet dolazi rađanjem.

Što se, pak, tiče poređenja Božanske i ljudske Zajednice, koje Biblija, Božjom izjavom da je čovek stvoren po Njegovom obličju, odobrava, mogu se, u svetlu upravo opisane podele ljudske zajednice, jasnije istaći sledeće činjenice:

Da zajednica naših praroditelja, kao, za razliku od njihovih potomaka (koji se rađaju), (neposredno) stvorenih (nerođenih) ljudskih bića, jeste, iz tog razloga, bez obzira na redosled njihovog stvaranja, slika večnog i neraskidivog Jedinstva Oca i Sina.

Zastupnici antitrinitarijanske teze, koja je, suštinski, nelogična po svim osnovama, tvrde da je Adam slika Oca, Koji postoji od večnosti, dok je Sin, navodno, i doslovno proizašao iz Njega, kao Eva od Adama, što je, podsetimo se, neprihvatljivo iz mnogih razloga, među kojima su i sledeći:

• Bog je Savršen (Nepromenljiv);
• suština Njegovog bića i karaktera jeste ljubav a za nju je, to svi znamo, potrebno dvoje;
• osnovna osobina Božanstva je NEZAVISNOST (NEUZROČNOST), a Hristos je, i po njihovom priznanju, Božanska Ličnost (uostalom, šta bi, po zakonu nasleđa, mogao biti stvaran Sin Boga do takođe Bog);
• prema tome, Božanske Ličnosti se ne rađaju (doslovno).

Kada ovo znamo, u kontekstu paralelizma Božanske i Ljudske zajednice, vraćamo se poslednjoj misli - antitrinitarijanskoj ideji da je Sin nastao od Oca kao Eva od Adama, i nalazimo još nelogičnosti i nedoslednosti ove teze, koja, osim, dakle, upravo navedenih pokazatelja njenog nebiblijskog porekla, u svom primeru previđa upravo činjenicu koju smo argumentovano zapazili – da Eva ne spada u rođena ljudska bića, već stvorena {kojih je (samo) dvoje}, zbog čega je svom suprugu pripojena praktično jednovremeno i, samim tim, u apsolutnoj jednakosti (uostalom, samo apsolutna jednakost i jeste jednakost, što je takođe dokaz da je Hristos zaista Jednak Ocu, i Eva Adamu) - bez obzira na redosled njihovog stvaranja. {O tome je govorio i apostol Pavle (čega sam se setio sada - pri završnom pregledu teme): »jer kako je žena od muža, tako je i muž iz žene; a sve je od Boga« - 1. Korinćanima 11,12)}.

Završnica ove kompleksne i zaista velelepne Biblijske paralele, u skladu sa razradom teme - striktnim praćenjem otkrivenja Božje Reči i očigledne realnosti, sastoji se u dvema činjenicama:

• Hristos, po doslovnom prihvatanju neshvaćenih Biblijskih tekstova, od strane pobornika antitrinitarijanske teze, nije stvorena, već rođena Ličnost {zbog čega, ponovimo to, njihovo tumačenje paralelizma Božanske i ljudske Zajednice (da je Gospod, navodno, nastao od Oca kao Eva od Adama), nije dosledno niti Bibliji, niti njihovoj nauci};
• On, čak ni u Svojoj ljudskoj prirodi, koju je uzeo zauvek, ne spada (kao Eva) u stvorena ljudska bića, već u rođena – »sinove čovečije«!

Dalji paralelizmi ispravnog poređenja Božanske i ljudske prirode, a u granicama očiglednog (i, samim tim, dozvoljenog), jesu:

- kao što Hristos, u Svojoj ovozemaljskoj dimenziji, nije i doslovno Sin čovečiji (u smislu da je u Božanskoj prirodi postojao i pre Adama), tako ni u Svojoj nebeskoj dimenziji nije i doslovno Sin Nebeskog Oca;

Još jedan dokaz da redosled stvaranja Adama i Eve (koji su, kao što smo zapazili, već apsolutno izjednačeni činjenicom da su oboje stvoreni) nije i ne može biti slika navodnog Hristovog rođenja od Oca, jeste činjenica da nema života bez njihovog jedinstva (jer nijedno od njih nema život u sebi već je život nastao spojem njihovog reproduktivnog materijala, zbog čega oboje imaju životodavnu, odnosno, kako smo naveli u razradi teme, uzročnu ulogu celokupnom ostatku ljudske zajednice, koji na svet, za razliku od njih dvoje, dolazi posledično – rođenjem. Dakle, i ta (životodavna) uloga naših praroditelja, čini da su, bez obzira na redosled njihovog stvaranja, iste starosti;

Razlog zašto je jedno stvoreno pre drugog jeste potreba da se uzimanjem dela tela jednog od njih pruži pouka o suštinskoj jednakosti i neraskidivoj povezanosti do mere da će »dvoje« biti »jedno telo« (1. Mojsijeva 2,24), što je apsolutni paralelizam i predstava neraskidivog (dakle i večnog) jedinstva Oca i Sina, koje je, upravo tako - rečima »Ja i Otac Jedno Smo« (Jovan 10,30), izrazio Sam Gospod;

Naredan (a ujedno, kao što ćemo videti, i krunski) dokaz da je redosled stvaranja Adama i Eve nebitan, i da, samim tim, nije (niti može biti), slika doslovnog Hristovog rođenja, jeste, u skladu sa temom (slikom Božanske kroz ljudsku zajednicu), još jedno odgovarajuće i nedvosmisleno otkrivenje Božje Reči: da, naime, za čoveka, kojeg je stvorio po Svom obličju, Bog nedvosmisleno govori da »nije dobro da je sam« (1. Mojsijeva 2,18), što, dakle, nedvosmisleno znači da je Adam, dok je bio sam (pre stvaranja Eve), bio nesavršen (jer nije dobro da bude sam, a Božja dela, kada su završena, jesu »dobra «, i to »veoma«)!

Prema tome, ...., brate (jer mi, na tvoju inicijativu, prođosmo ovom stazom), delo stvaranja čoveka, po ovom nedvosmislenom svedočanstvu Samog Stvoritelja (a videli smo, u uvodu - citiranom i obeleženom drugom bojom, KO je ON - u skladu sa Jevrejima 1,8.10), nije završeno stvaranjem Adama, već (stvaranjem) Eve!

Konačan zaključak ove kompleksne, nedvosmislene i predivne slike, kao, ujedno, sažeta i potpuna rekapitulacija dosad rečenog, daje sam Biblijski tekst, i to redom:

“Potom reče Bog: da načinimo čoveka po Svojemu obličju, kao što Smo MI, koji će biti gospodar... I stvori Bog čoveka po obličju Svojemu, po obličju Božjemu stvori ga, muško I ŽENSKO stvori ih.”

»TADA pogleda Bog SVE ŠTO JE STVORIO, i gle, DOBRO BEŠE VEOMA, i bi veče i bi jutro – dan šesti«!!

To je, dakle, slika neraskidivog jedinstva Dveju Božanskih Ličnosti no, u skladu sa temom, videćemo da Čovečanstvo, kao celina (zajednica svih ljudskih bića - i stvorenih i rođenih), oslikava i prisutnost Treće Božanske Ličnosti, o Kojoj, kao Takvoj, Božja Reč daje nedvosmislena svedočanstva:

»Zaista vam kažem: Svi gresi oprostiće se sinovima čovečijim, i huljenja na Boga, makar kakva bila: A koji pohuli na Duha Svetog nema oproštenja vavek, nego je kriv večnom sudu.« (Marko 3,28.29)

Ovde, dakle, Sam Gospod pravi nedvosmislenu razliku između Oca, za Koga kaže da će se huljenja na Njega oprostiti, »makar kakva bila«, i Duha Svetog, Čija je, između ostalog, uloga (po funkcionalnoj podeli i hijerarhiji, o kojoj smo govorili. Vidi i: Jovan 16,7.8., gde nalazimo još jedan dokaz funkcionalne podele Božanskih Ličnosti) da posebnom i očigledno Božanskom silom osvedočava ljude u poreklo Božjeg Dela, zbog čega je hula na Njega, za razliku od hule na Oca i Sina, neoprostiva (jer, dakle, podrazumeva namerno i svesno suprotstavljanje Bogu pri punini Njegovog izraza kao Božanstva).

“Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.” (Matej 28,19)

Druga, takođe neophodna svedočanstva o nekim aspektima Svetog Duha, nalazimo u činjenicama da je On Predstavnik Oca i Sina:

»A kad dođe Utešitelj, Koga ću vam poslati od Oca, Duh istine, Koji od Oca izlazi, On će svedočiti za Mene.« (Jovan 15,26) (ovaj tekst, očigledno, uz prethodne, takođe svedoči o Trojstvu)

Značajan za temu je i podatak da je Sveti Duh, Koji, kao što smo videli, deluje u skladu sa Ocem i Sinom a po isključivo funkcionalnoj hijerarhiji Božanskih Ličnosti (nastaloj radi sprečavanja mnogoboštva i podele stvorenih bića), jeste da je Sveti Duh - Božji i Hristov:

“A vi niste u telu nego u duhu; jer Duh Božji u vama živi. A ako ko nema Duha Hristovog, on nije Njegov. A ako je Hristos u vama, onda je telo mrtvo greha radi…” (Rimljanima 8,9.10) (Ovde, takođe, vidimo Trojstvo)

To su, dakle, tekstovi koji jasno govore o postojanju Triju Božanskih Ličnosti, kao i o prirodi Svetog Duha, Koji je, i pored Svoje posebnosti kao Ličnosti, na svojevrstan način Predstavnik Oca i Sina, sa čim se, sa punim pravom, slažu i zastupnici antitrinitarijanske teze, o čemu, kao što je navođeno, govori i Duh proroštva.

Tekst koji bi mogao biti u direktnoj vezi sa ovima, jeste Jovan 14,23 no, u skladu sa temom, videćemo na koji način Ljudska zajednica oslikava ovu činjenicu (da je Sveti Duh Predstavnik Oca i Sina a ipak Posebna Ličnost).

Naime, ovu sliku, takođe jasnu i nedvosmislenu, nalazimo u činjenici da pripadnici prve linije potomaka naših praroditelja (koji su, kao što smo videli, slika zajednice Oca i Sina), i pored toga što su posebne ličnosti, u samoj strukturi svog bića nose osobine oba roditelja* {*njima su Adam i Eva, kao slika Oca i Sina, (samo) roditelji a (svim) ostalim potomcima – praroditelji}, upravo, dakle, kao što je Duh Sveti Predstavnik Oca i Sina a ipak Posebna Ličnost i tu se, kada je reč o samoj prirodi Svetoga Duha, zaustavljamo, držeći se, isključivo, svedočanstava Biblije i opšte-poznatih činjenica, povezanih neophodnim prosvetljenjem i nadahnućem, bez kojih je ljudska mudrost, kada je reč o svetim i posebno uzvišenim temama, vrlo ograničena.

PREFACE

Dear brethren and sisters,

Every word which I wrote and published in my testimonies and in this book, by God’s directive, is open and last call from Faithful Witness to all Seventh day Adventist Churches (SDA). In 2001, Lord called me to, without hesitations publish revelation that was given to me so this call could be timely sent.

On June 27th 2002 in visions of night it was shown to me the state that we as nation are in. In that seeing I was in one of our homes of pray which symbolically represented global state of our Church. As an invisible viewer I sat in last rows of religious service hall while the words of mundane song echoed through half empty space. In divine inspiration it was shown to me that believers of this church new that the words and the song were totally inappropriate but there was no one to raise the voice and stop this shameful act. Instead they tried to synchronize their voices and leave the impression of peace and safety.

With this symbolic picture Lord showed the state on many of those who called themselves His people. There are lots of those who see that their religious life is just empty, dead form, and that earthly joy of sins rules their being but still they are not ready to degrade themselves with sincere remorse. Those who dress themselves in false religious feelings could fool some people but He Who Sees everything said: “I know your deeds.”

»Christ's act in cursing the tree which His own power had created stands as a warning to all churches and to all Christians. No one can live the law of God without ministering to others. But there are many who do not live out Christ's merciful, unselfish life. Some who think themselves excellent Christians do not understand what constitutes service for God. They plan and study to please themselves. They act only in reference to self. Time is of value to them only as they can gather for themselves. In all the affairs of life this is their object. Not for others but for themselves do they minister. God created them to live in a world where unselfish service must be performed. He designed them to help their fellow men in every possible way. But self is so large that they cannot see anything else. They are not in touch with humanity. Those who thus live for self are like the fig tree, which made every pretension but was fruitless. They observe the forms of worship, but without repentance or faith. In profession they honor the law of God, but obedience is lacking. They say, but do not. In the sentence pronounced on the fig tree Christ demonstrates how hateful in His eyes is this vain pretense. He declares that the open sinner is less guilty than is he who professes to serve God, but who bears no fruit to His glory.« (DA 584)

Great is the wrath of God upon us and terrible justice will come to everyone who does not answer to final calls of mercy. Great light of truth, that SDA members received so they could give it to all people on Earth, stands in those last days as a sword of judgment above their heads, because it was despised and stomped for many years while sons and daughters of God are dying without true opportunity to know the One who died for them.

I call all readers, but first those to whom these warnings concern, to embrace Him so they could be good. My prayer is that we who called ourselves people of God, open the doors of our hearts to our Savior who was crucified for our sins, and to be His not only by name but by deeds, because “this is the eternal life, that they know thee the only true God” (John 17, 3). Let us get to know Him, for it is a cry of His Paternal heart.

UVOD

Draga braćo i sestre,

Svaka reč, koju sam, po Božjem nalogu, napisao i objavio u vidu svedočanstava koja izdajem i ovom knjigom, predstavlja otvoreni i poslednji poziv Vernog Svedoka svim Crkvama adventista Sedmog dana. 2001. godine, Gospod me je pozvao da bez oklevanja objavim otkrivenja koja su mi data kako bi ovaj poziv bio pravovremeno upućen.

27. juna 2002. godine, u noćnom viđenju mi je pokazano stanje u kojem se kao narod nalazimo. U viđenju sam se našao u jednom od naših molitvenih domova, koji je, simbolično, predstavljao globalno stanje Crkve. Kao nevidljivi posmatrač, sedeo sam u poslednjim redovima Bogoslužbene dvorane dok su polupraznim prostorom odjekivale reči potpuno svetovne pesme, kao redovnog dela Bogosluženja. U nadahnuću mi je bilo pokazano da su vernici ove crkve znali da su i muzika i reči pesme potpuno neprikladne ali ipak nije bilo nikoga da podigne glas i zaustavi izvršenje ovog sramnog čina. Umesto toga, trudili su se da dovedu glasove u međusoban sklad i pritom pokušavali da ostave utisak mira i sigurnosti.

Ovom simboličnom slikom, Gospod je pokazao stanje ogromne većine onih koji se nazivaju Njegovim narodom. Mnogo je onih koji vide da je njihov verski život samo prazna i mrtva forma i da je zemaljska sladost greha ta koja caruje njihovim bićem ali ipak ne pokazuju nimalo spremnosti da se ponize iskrenim priznanjem i pokajanjem. Oni koji se na ovakav način zaodevaju lažnom pobožnošću mogu i da prevare ponekoga ali Onaj Koji sve vidi - kaže: “Znam tvoja dela”.

“Hristov čin proklinjanja drveta, koje je On Svojom moći načinio, stoji kao opomena svim crkvama i svim Hrišćanima. Niko ne može da živi po Božjem Zakonu ako ne služi drugima. Međutim, ima mnogo onih koji ne žive milosrdnim, nesebičnim Hristovim životom. Neki koji sebe smatraju odličnim Hrišćanima ne razumeju u čemu se sastoji služba Bogu. Oni smišljaju i proučavaju kako da ugode sebi. Deluju samo da ugode sebi. Vreme ima vrednost za njih samo ako mogu da sabiraju za sebe. U svim životnim zbivanjima ovo je njihov cilj. Oni ne služe drugima, već samo sebi. Bog ih je stvorio da žive u svetu u kome mora da se pokaže nesebična služba. On je naredio da svojim bližnjima pomažu na svaki mogući način. Međutim, njihovo 'ja' je tako veliko da ne mogu da vide ništa drugo. Nisu u vezi sa čovečanstvom. Oni koji tako žive samo za sebe slični su smokvi koja je imala lep spoljašnji izgled, ali bila je bez roda. Oni se drže obličja pobožnosti, ali bez pokajanja ili vere. Na rečima poštuju Božji Zakon, ali nedostaje im poslušnost. Govore, ali ne čine. U prokletstvu izrečenom nad smokvinim drvetom, Hristos je pokazao kako je u Njegovim očima mrsko ovo uzaludno pretvaranje. On izjavljuje da je onaj koji javno greši manje kriv od onoga koji po imenu služi Bogu, a ne rađa nikakav rod u Njegovu slavu.” (DA 584)

Veliki je Božji gnev na nama, danas, i strašni su sudovi koji će uskoro sustići svakoga ko bude propustio da odgovori na poslednje pozive Milosti. Velika svetlost istine, koju su adventisti Sedmog dana primili da bi je u Božje ime preneli svim stanovnicima Zemlje, stoji u ovim - poslednjim danima, kao mač osude nad njima jer se tokom već dugog niza godina gazi i prezire dok mnogi sinovi i kćeri Božje umiru bez prave prilike da upoznaju Onoga Koji je umro za njih.

Pozivam svakog čitaoca ovih redova, ali najpre one na koje se reči ovog upozorenja i odnose, da ga prihvate, kako bi im bilo dobro. Moja je molitva da mi, koji se nazivamo Božjim narodom, otvorimo vrata svojih srca našem Spasitelju, Koji je raspet za naše grehe, i da ne budemo Njegovi samo po imenu, već i po poznanju, jer je “život večni da poznajemo Njega.” (Jovan 17, 3) Upoznajmo Ga, jer to je vapaj Njegovog Očinskog srca.